0
Hraniteljka Milica Spasojević iz gornjomilanovačkog sela Brđani je pored svoje troje dece podigla još njih pedesetoro. Iako su joj predstavnici države obećavali penziju, od toga nije bilo ništa. Od Centra za socijalni rad dobijala je prvo osam, a onda sedam hiljada dinara za po jednog mališana.
„Imala sam mizernu naknadu od države, odgajila sam pedesetoro dece, a nisu mi ni penziju dali. Pre pet godina uručena mi je zahvalnica za hraniteljstvo u Beogradu. Primili su me Rasim Ljajić i Ljubivoje Ršumović, ponovili obećanje o penzionisanju ali ništa od toga“, žali nam se ova baka.
Milica je imala ćerke Mariju i Bosiljku, i čekala je svoje treće dete, sina Milivoja, novembra davne 1963. godine.
„Neposredno pred krsnu slavu Đurđic su me pozvali iz Centra za socijalni rad, pošto sam želela da gajim mališane, a prvo dete je stiglo 17. novembra, da bih Milivoja rodila četiri dana kasnije“, kazala je ona.
Kod nje su boravili, između ostalih, nekoliko Slavica, Zorana, Dragana, zatim Rajko, Ljiljana, Željko, Žarko…
„U svemu mi je pomagao moj suprug Filip, a kada su ih odvodili ponekad je njemu bilo teže nego meni. Sve ih je zvao pred smrt, a uveče kada sednemo, pričali smo o njima“, istakla je ova osamdesetjednogodišnja starica, koja sada jedva hoda sa štapom.
Kao motiv za odgoj toliko dece navodi, pre svega, veliku ljubav za njih i dodaje da je selo Brđani jedno od najpoznatijih po hraniteljstvu u bivšoj Jugoslaviji. Imala je dosta mesta, a u krevecima je često spavalo i po dvoje mališana. Nikada nije razdvajala svoju biološku decu od druge. Isto ih je oblačila, tako da ni meštani ovog sela nisu znali ko je ko.
Dečak koga je usvojila novosadska porodica, jer nisu imali uslove za njegov smeštaj, bio je astmatičar.
„Otišla sam sa radnicom Centra za socijalni rad u bolnicu i uplašila sam se zbog njegovog zdravstvenog stanja. Smatrala sam da ću morati stalno da ga vodim kod lekara i strepela za njegov život. Međutim, hvala Bogu, lepo je napredovao, a ja sam mu dala ime Dragan“, rekla je Milica.
Prvo usvojeno dete je otišlo u Švedsku, a usvojitelji su imali komplikacija oko papirologije, pa je procedura potrajala duže. Na kraju, u čačanskom Centru za socijalni rad je završen postupak, a Milica je prisustvovala potpisivanju ugovora o usvajanju, tog dana kada su odveli dete.
„Ostavili su me na autobuskoj stanici u Čačku, naglas sam kukala. Bila je tu jedna žena iz Sokolića, poznanica koja me je tešila. Rekla je da će me ubiti kamenicom, a moju majku obavestila kako bi mi pomogla da se smirim“, kroz suze priča ova baka.
Jedan od najtežih trenutaka joj je bio kada su joj iz nadležne ustanove doneli bebu od sedam dana.
„Majka tog deteta je bila izbeglica, a zbog loše situacije u njihovom porodičnom domu bila je prinuđena da se odrekne tek rođene devojčice“, priseća se ona.
Ova „majka hrabrost“ tada nije bila kod kuće, već na roditeljskom sastanku sinovima Milivoju i Zoranu. Miličin svekar je bio ljut i zahtevao je da je vrati, ali ona zbog ljubavi prema deci nije mogla to da učini.
„Devojčica je bila gladna, neprepovijena i prljava. Mililo mi se da je gledam, jer je rasla kao kvasac. Nadenula sam joj ime Jelena. Nju je usvojio bračni par lekara iz Beograda“, navodi ova humana žena i dodaje da su prilikom Jeleninog odlaska svi vrištali od tuge.
„Direktorka Centra za socijalni rad mi je tada rekla – samo da imam krila da dovedem svekrvu prave majke male devojčice, da vidi šta znači ljubav prema deci i kako se vi sada osećate“, rekla nam je Milica.
Te davne 1963. u kući nije imala ni vodu, a kamoli mašinu za veš. Na obramači iz obližnjeg potoka ju je donosila kako bi deci prala stvari, spremala hranu i održavala njihovu higijenu. Veoma često svi dolaze da je posete, osim onih koji su usvojeni i kojima brane staratelji.
„Skoro mi je dolazila jedna od mojih devojčica – sada već žena iz Grčke, i svega se seća. Kako je čuvala sa bakom ovce, gde stoji telefon i koliko joj je bilo lepo kod mene“, besedi ova starica.
Usvojenje Dragana iz Sremske kamenice je lično Tito dozvolio. Dragan joj se skoro javio, majka mu je živa a otac preminuo.
Ova, blago rečeno, humana žena je svima njima bila prava majka. Sve im je pružila, a momcima koji su kasnije iz njene kuće odlazili u vojsku išla je i na zakletve.
„Iako su otišli od mene, to su moja deca, i ja ih volim. Često zovu telefonom, posećuju me i brinu se za mene“, završila je svoju priču i istakla da njihovi zagrljaji prilikom dolazaka leče dušu.
Inače, od njih pedesetoro, po jedno je u Crnoj Gori, Grčkoj, Austriji i Švedskoj, a ostali su u rodnoj zemlji.
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
