Kazneno popravna ustanova Foto: Zoran Lončarević

Kompanija za izgradnju puteva u vlasništvu austrijske firme Štrabag angažovala je tokom 2016. godine 28 zatvorenika za manje od jednog evra po satu, otkriva BIRN.

U oktobru 2016. godine tim građevinskih radnika koji je radio na obnovi mosta u Knjaževcu, krenuo je na 40 kilometara dug put nazad ka obližnjem Zaječaru. Vozač kombija marke „ford“ u kome su se nalazili radnici, tokom puta je iznenada izgubio kontrolu nad vozilom i udario u betonsku cev, piše BIRN.

Ispostavilo se da radnici zaposleni u PZP Zaječar, putarskoj firmi u vlasništvu austrijskog Štrabaga, nisu bili jedini u kombiju.

Nebojša Buđelan, šef bezbednosti na radu u PZP Zaječar u tom periodu, seća se da je primio iznenadan poziv od šefa gradilišta oko 19 časova tog dana. Dežurni poslovođa mu je saopštio da su zajedno sa redovno zaposlenim radnicima na rekonstrukciji mosta u Knjaževcu radili i osuđenici Okružnog zatvora u Zaječaru, kao i da su neki od njih povređeni u saobraćajnoj nesreći.

„Samo što nisam doživeo infarkt kad sam to čuo“, kaže Buđelan za BIRN.

On ističe i da uopšte nije znao da zatvorenici rade na toj lokaciji zajedno sa redovno zaposlenim i kvalifikovanim građevinskim radnicima PZP Zaječar.

„Ponekad smo angažovali zatvorenike pre toga, ali samo za skupljanje otpada kraj puta ili pranje saobraćajnih znakova. Ovo je bio prvi put da rade isti posao kao i pravi građevinski radnici“, kaže Buđelan.

Okružni zatvor u Zaječaru je za sat rada jednog osuđenika od Štrabaga dobijao samo 120 dinara, otkriva BIRN. Po zakonu koji je važio u to vreme, osuđenici su imali pravo na 20 odsto od te sume, odnosno 24 dinara po satu. Takođe, Štrabag za njihov angažman nije plaćao poreze i doprinose, što je i predviđeno Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija.

„Njihova jedina kvalifikacija je to što su radili za 1000 dinara ceo dan, koliko god to sati bilo“, ističe bivši šef bezbednosti na radu u ispostavi Štrabaga.

Austrijska kompanija je u pisanoj izjavi za BIRN potvrdila da je angažovala zatvorenike, ali navode da je sve sprovedeno u skladu sa zakonima u Srbiji.

Podcenjeni rad

Zatvori u Srbiji imaju pravo da iznajme zatvorenike privatnim kompanijama i u tom slučaju njima za rad zatvorenika pripada „tržišna naknada“, kako je propisano članom 101 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

Prema zvaničnim podacima, u prvoj polovini 2016. godine prosečna plata građevinskog radnika u Srbiji je bila oko 322 evra mesečno, odnosno oko dva evra po satu.

Foto: Profimedia.rs

Uz poreze i druge doprinose, poput zdravstvenog i penzionog osiguranja, prosečan radnik bi građevinsku kompaniju koštao oko 444 evra mesečno, ili 2,77 evra po satu.

Međutim, prema ugovoru u koji je BIRN imao uvid, PZP Zaječar je Okružnom zatvoru u Zaječaru plaćao samo 120 dinara po satu za rad zatvorenika, što je manje od jednog evra i skoro na nivou minimalne zarade u Srbiji u tom trenutku.

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, koja je pod nadležnošću Ministarstva pravde, dovela je u pitanje interpretaciju „tržišne naknade“ koju propisuje član 101 Zakona o izvršenju krivičnih sankcija.

„Nijedan član zakona ne obavezuje zatvor da ugovori naknadu za rad ili prodaju proizvoda po tržišnim cenama“, navodi se u pisanom odgovoru BIRN-u u vezi sa ovim slučajem.

U odgovoru se dalje navodi da ovaj zatvor nije bio motivisan zaradom već koristima koje zatvorenici mogu da dobiju obukom i radnim iskustvom.

Advokat Miloš Janković, bivši zamenik Zaštitnika građana, kaže da je zakon nedvosmislen, a sa njim se slaže i advokat za ljudska prava Nikola Kovačević.

„Naknada plaćena zatvoru u Zaječaru bila je u očiglednoj disproporciji sa uobičajenom cenom radnog sata“, kaže Janković za BIRN.

„Ukoliko postoje podaci o prosečnoj ceni rada u građevini, onda oni nemaju pravo da idu na minimalnu cenu rada u državi. Jasno je da privatna kompanija zadržava ekstra dobit, i to u iznosu razlike između minimalne i tržišne cene rada“, ističe Janković.

Avokat Nikola Kovačević naglašava da je nadoknada neodgovarajuća bez obzira na to kako tumačili pojam „tržišne cene“.

„Bez ikakve sumnje, cena od 120 dinara po satu je neadekvatna i nepravedna, a čak može ukazivati i na zloupotrebu“, kaže Kovačević za BIRN.

Štrabag u svom odgovoru za BIRN navodi da profit nije bio njihov motiv i da ta kompanija učestvuje u „društvenim projektima“ širom Evrope, jer smatraju da je njihova „obaveza da doprinesu zdravom razvoju celokupnog društva“.

Ceo tekst pročitajte na sajtu javno.rs.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Tagovi