0
On je mladi novinar koji je nedavno nagrađen za tekst – o menstrualnom siromaštvu. Em muškarac, em „ženska tema” i to još vrlo osetljiva jer direktno gađa sistem (muških) privilegija. O tome kako je došlo do toga da baš ovo istražuje i kako vidi novinarstvo u Srbiji danas, za Zoomer.rs pričao je Aleksandar Nastevski.
Zoomer.rs: Zanimljivo je da si nagrađen za priču koja govori o menstrualnom siromaštvu. Otkud bavljenje baš ovom temom?
Ideja se rodila tokom jednog razgovora sa prijateljicama koje su se žalile na cene uložaka i tampona, a primorane su da kupuju ove proizvode. Posle izvesnog vremena, dobio sam od jedne prijateljice iz Hrvatske njihovo istraživanje koje je uradilo Udruženje za ljudska prava i građansku participaciju 2020. godine i ostao zatečen time da u jednoj državi članici Evropske unije postoji ozbiljan broj žena koje sebi ne mogu da priušte menstrualne proizvode, ili su primorane da kupuju proizvode lošijeg kvaliteta. Podsetio bih samo na činjenicu da Hrvati prosečno primaju 1.000 evra mesečno za razliku od naših 700, koliko nam se predstavlja da je prosečna zarada u zemlji.
U pomenutom istraživanju me je uznemirilo to da neke žene moraju da pribegnu alternativama i da koriste toalet papir, vatu i slično. Upravo ovi podaci su me naterali da se zapitam kakvo li je stanje tek u Srbiji.
Kako si došao do podataka za našu zemlju?
Nažalost, u Srbiji nisam uspeo da nađem jedno takvo istraživanje kao u Hrvatskoj, ali sam do nekih podataka došao uz pomoć devojaka iz Ženske inicijative iz Novog Sada. One su sprovele jednu anketu na svom matičnom Filozofskom fakultetu u Novom Sadu upravo o ovoj temi. Posebnu zahvalnost dugujem i Višnji Baćanović iz Gender Knowledge Hub koja mi je izuzetno pomogla izučavajući ovu temu.
Ovo će se obično smatrati „ženskom temom” koje novinari koji su muškarci često izbegavaju. Sa druge strane, kada se pomenu besplatni ulošci obično su muškarci ti sa tezom „a što onda nisu besplatni i kondomi?”, iako ih se cena nečega što ne koriste zapravo uopšte ne tiče. Kako komentarišeš ovu poziciju muškaraca?
Mogu slobodno da kažem da je problem upravo taj nedostatak empatije i razumevanja, što se posebno vidi u jednom patrijarhalnom društvu kao što je Srbija. Ovo odsustvo empatije je, međutim, prisutno i u mnogo „razvijenijim” i „liberalnijim” društvima ka kojima, bar deklarativno tvrdimo da težimo. Da je drugačije onda ne bismo imali situaciju da se samo u Škotskoj, Finskoj ili Španiji ide ka tome da se država bavi problemom menstrualnog siromaštva i odsustva, ili na primer u Beču na lokalnom nivou. Dakle, u ovoj oblasti i dalje nemamo taj neki uspostavljeni „standard” koji sve države u EU ili koje teže Uniji treba da ispune ili dostignu.
Kada govorimo o muškarcima i njihovom čestom odsustvu empatije prema problemu menstrualnog siromašva, ali i drugim problemima žena, mi smo prosto u tom privilegovanom životu često nesvesni svih nepravednosti i nejednakosti u našem društvu, a postoje mnogi koji bi te privilegije hteli da sačuvaju po svaku cenu.
Ne samo što mi nismo svesni da žene zbog prirodnih predispozicija imaju dodatne troškove u odnosu na druge, već mi često zaboravljamo činjenicu da u Srbiji, ali i drugim društvima, one još uvek rade za manje novca na istim pozicijama kao muškarci. Na tim rukovodećim mestima gotovo svuda imamo apsolutnu dominaciju muškaraca. Nažalost, nisam optimista da ćemo u skorije vreme ispraviti ove užasnu istorijsku nepravdu prema ženama. Za taj argument o besplatnim kondomima, koji potežu neki muškarci, mogu samo da kažem da su čist izraz licemerja od strane nekog ko je privilegovan već vekovima.
Završio si politikologiju, a radiš na portalu koji je vrlo šaren. Šta je ono što su teme u kojima se ti najviše pronalaziš i u kojoj bi se oblasti najradije profilisao?
Novinarstvom sam počeo da se bavim u agenciji Beta, pa je samim tim dnevna informativa ono u čemu imam najviše iskustva, čime se uglavnom i sada najviše bavim. Politika je ono što me najviše zanima, ali tu su i teme iz oblasti ljudskih prava, tranzicione pravde, ekologije i regionalne saradnje. Svoje usavršavanje bih voleo da nastavim u tom pravcu.
Novinarstvo je posao koji uopšte nije lak, a sigurno je da mladi koji sada upisuju fakultet sa željom da se bave upravo ovom profesijom prate šta radi generacija mlađih novinara. Kao neko ko je samo par godina stariji od njih, šta bi im poručio?
Ovo pitanje bi trebalo da bude tako lako, ali je na njega zapravo teško odgovoriti. Ne znam šta bih im savetovao, mislim da oni sami treba da odluče. Ako se vode finansijskim interesima, onda bih im rekao da beže dalje od ovoga. Isto tako moram da priznam da je položaj novinara u društvu poslednjih godina veoma loš, kao što danas gotovo svako može da bude novinar i da više ne postoje nikakvi kriterijumi.
Međutim, ako su spremni da sve to stave po strani, onda bih im rekao da prate snove, jer ovaj posao svakako jeste zanimljiv, dinamičan i nekada čak možete da pokrenete promene, makar na mikro nivou. Voleo bih da nemaju idealnu sliku o radu u medijima, jer se plašim da će se brzo razočarati. Poručio bih im da tome pristupaju racionalno i da naprave neku „računicu”, stave sve dobre i loše strane i iz toga izvuku zaključak da li da se upuštaju u priču ili da se pronađu u nekoj drugoj branši.
Zoomer.rs: Ko su tvoji novinarski uzori?
Kao školarac i tinejdžer bio sam veliki fan „Insajdera” i pratio sam svaki njihov serijal, posebno one starije. Još od tada imam ogromno poštovanje i divljenje prema Brankici Stanković – ženi koja je beskompromisno radila svoj posao pored svih pretnji koje je trpela zbog toga što radi, ali i pritisaka. Ti serijali, posebno tokom 2000-ih – od ubistva Zorana Đinđića do Kolubare i navijača, otkrivali su tada brojne velike afere i bili su pravi primeri istraživačkog novinarstva.
Kao vrhunske televizijske novinare izdvojio bih Ljubicu Gojgić i Danicu Vučenić, kao i nedavno preminulog hrvatskog novinara i urednika Mislava Baga.
Šta smatraš gorućom temom u Srbiji danas?
Mnogo je gorućih tema u našoj zemlji, ali glavna je rekao bih kriza koja nas već pogađa, a koja će nas pretpostavljam tek jako pogoditi. Ona će nas pratiti narednih meseci, ako ne i godina, posebno kada socijalne posledice krize dođu do izražaja. Dugoročno gledano, oblast kojom bi novinarstvo trebalo više da se bavi je ekologija, kao tema koja je u usponu poslednjih godina i verujem da će biti još više zastupljena, što je dobro. Čak i država sada govori o obnovljivim izvorima energije, o solarnim panelima i slično, te možda ima nade da će se bar nešto promeniti u ovoj oblasti.
Pošto se trudim da recikliram stvari, izrazio bih nadu da će država napokon slediti primer većine onih u Evropskoj uniji i početi sistemski da se bavi reciklažom, na nacionalnom nivou. Mislim da je krajnje vreme da uhvatimo voz u kom su mnogi godinama, a mi uveliko zaostajemo na početku treće decenije 21. veka, rekao je Nastevski za Zoomer.rs.
BONUS VIDEO – Za i protiv: Da li treba uvoditi bolovanje za menstrualni ciklus?
