“Ako me Srbija izruči Belorusiji, čeka me sudbina Alekseja Navaljnog”: Protivnik Lukašenkovog režima došao u Beograd da snimi reklamu i sa aerodroma odveden u zatvor

“Pokušavamo da ispravimo monstruoznu grešku Višeg suda u Beogradu, koji još jednom 31. maja nije video nikakvu prepreku za moje izručenje. Sud je ignorisao više od 78 dokaza da je moje krivično gonjenje isključivo političko i da je beloruski režim falsifikovao slučaj da bi izvršio represiju nada mnom”, objašnjava.

Podneo je žalbu Apelacionom sudu 18. juna i sada čeka odluku od koje, bukvalno, zavisi njegov život.

Poslednja šansa pre Apelacionim sudom

“Iznenađujuća i neprijatna okolnost je to što sud nema rok da razmotri žalbu i zakaže ročište. Može se desiti za samo dve nedelje, ili čak tri meseca. Sve to vreme sam u kućnom pritvoru, sa ograničenom slobodom, nemogućnošću da radim i da se izdržavam, nemogućnosti da se lečim, iako mi se zdravstveno stanje ozbiljno pogoršalo tokom sedam meseci koliko sam bio zatvoru”, žali se Andrej.

Naime, Gnjot je uhapšen u oktobru 2023. godine, čim je došao u Srbiju na pasoškoj kontroli na aerodromu “Nikola Tesla”. Od tada bije bitku da ga ne izruče Belorusiji, za koju tvrdi da ga politički progoni.

Inače, Viši sud je prvi put sedmog decembra prošle godine doneo odluku o Gnjotovom izručenju Minsku, koju je Apelacioni sud ukinuo 19. februara,  zbog, kako navodi Andrej, grubog kršanje procedura.

“Sada smo ponovo pred Apelacionim sudom. Ovo mi je poslednja šansa da dokažem da je moj slučaj politički. Belorusija je jedina zemlja u Evropi u kojoj postoji smrtna kazna. Na primer, Lukašenkov režim je pre pet dana osudio jednog nemačkog državljanina na streljanje. Još uvek se ne zna tačno zbog čega”, upozorava.

Čeka me sudbina Navaljnog

Andrej nema dilemu kakva ga sudbina čeka ukoliko ga Srbija izruči Belorusiji.

“Mučenje i zlostavljanje koje može da dovede do najgore ishoda, ubistva - smrti iz nepoznatih uzroka, kao što se to dešavalo mnogo puta u beloruskim zatvorima i kao što se dogodilo Alekseju Navaljnom u susednoj Rusiji. Čak je i dobitnik Nobelove nagrade za mir Aleš Bijatskim u zatvoru. Znamo za 12 slučajeva smrti političkih zatvorenika u zatvorima. Beloruski režim široko koristi smrtnu kaznu. Nije teško razumeti šta me čeka ako Srbija odluči da me izruči. A onda će se postaviti ozbiljno pitanje, koje će ući u istorijske knjige – ko je i zašto pomogao diktaturi da uništi nedužnu osobu i na čijim rukama je moja krv”, ističe.

Prisećajući se samog hapšenja, Andrej navodi da su ga “držali više od osam sati u skučenoj i zagušljivoj prostoriji i ništa mu nije objašnjeno”.

“Čak su i zahtevi za vodom više puta ignorisani - jedva sam dobio flašu vode. Policajci su preda mene tukli migrante. Uplašio sam se”, opisuje Andrej.

Došao sa snimi reklamu

U Srbiju je došao sa Tajlanda, gde je živeo posle odlaska iz Belorusije. Namera mu je bila da snimi reklamu, pošto se već 21 godinu bavi tim poslom.

“Ironično je da sam ja kao reditelj insistirao da dođemo u Srbiju da snimamo. Doveo sam ljude, ekipu, budžet - i završio u zatvoru. Ohrabrilo me je prethodno pozitivno iskustvo: snimao sam u Srbiji u avgustu 2023. i bio sam zadovoljan zemljom, ljudima i načinom na koji smo radili. Srbija je delovala kao civilizovana evropska zemlja, sa veoma ljubaznim ljudima”, priseća se Andrej.

Međutim, drugi put po dolasku u Srbiji je pravo sa aerodroma odveden u zatvor, gde je proveo sedam meseci i šest dana.

“U beogradskom Centralnom zatvoru nisam sreo ljude koji su se tu, kao ja, slučajno zatekli. To je pravi, surov zatvor, pun ozbiljnih kriminalaca. Mnogi od njih nisu prvi put u zatvoru. Na moje iznenađenje, neki od zatvorenika su bili veoma pozitivni prema meni. Od mnogih sam dobio moralnu i prijateljsku podršku. Uprkos teškim zločinima, neki od njih ostaju pravi ljudi, iako je ljudima na slobodi teško da poveruju u to”, prenosi Andrej svoje utiske iz Centralnog zatvora.

Najgore mu je u tom periodu bilo što nije imao adekvatnu medicinsku negu.

“Najmanje pet puta je moja terapija, koju je strogo zabranjeno prekidati, prekinuta. Osećao sam posledice neuzimanja terapije. Nisam mogao da dobijem ni tablete protiv migrene, čak ni na recept, pa sam morao da trpim strašni bol dan i noć. Od 1. do 24. maja napisao sam 10 identičnih apela samo da dobijem recept. Sudija je rekao da je to zato što zatvor nema dovoljno lekara. Ali da li sam ja kriv? Medicinsku negu treba pružiti svima, čak i najgorem prestupniku”, naglašava Andrej.

Nije ni znao da postoji zahtev za njegovo izručenje

Naravno, pre dolaska u Srbiji Andrej nije znao da Belorusija zahteva njegovo izručenje.

“Režim koristi takav progon što je moguće tiše ili čak tajno. Često se dešava da ljudi dođu u Belorusiju i nemaju pojma da se protiv njih vode krivični postupci”, objašnjava.

Njegovi problemi sa režimom Aleksandra Lukašenka su počeli 2020. godine, “kada su predsednički izbori u Belorusiji grubo namešteni”.

Andrej je tada na talasu protesta širom zemlje, učestvovao u osnivanju udruženje građana „Slobodno udruženje sportista Belorusije” (SOS.BI). Članovi su bili svetski poznati sportisti kao što su Aleksandra Gerasimenja, Jegor i Nikita Meščerjakov, Nadežda Ostapčuk, Artur Udris, Stepan Popov i Katerina Snicina. Bili su aktivni učesnici mirnih protesta protiv falsifikovanja rezultata predsedničkih izbora. Tražili su da se zaustavi nasilje u zemlji i održe novi pošteni izbori.

Udar na Lukašenkovu omiljenu igračku

Udruženje se obratilo Međunarodnom olimpijskom komitetu apelom u kojem je navelo da “brutalni postupci vlasti prema beloruskim sportistima krše članove Olimpijske povelje”, a Andrej je radio na prikupljanju potpisa kojima je podržan taj apel.

“Međunarodni olimpijski komitet prihvatio je sve činjenice i zahteve navedene u pismu, obustavio finansiranje Nacionalnog olimpijskog komiteta Belorusije i primorao Aleksandra Lukašenka da podnese ostavku na mesto predsednika NOK-a. Uz pomoć sportske zajednice otkazali smo i odložili Svetsko prvenstvo u hokeju u Belorusiji. Bio je to snažan udarac, jer je sport, a posebno hokej, Lukašenkova omiljena igračka i propagandno sredstvo”, navodi Andrej čime se sve zamerio vlasti u Minsku.

Pored toga, koristeći novinarsko obrazovanje i veliko medijsko iskustvo, kao i profesionalne kontakte, Andrej je radio na prikupljanju i širenju informacija o protestima protiv Lukašenka.

I sama Instagram stranica udruženja SOS.BI postala je medijski resurs i broj pratilaca dostigao je 20 hiljada.

“U oktobru 2020. godine počela je represija nad sportistima koji su bili članovi Udruženja. Bili su zatočeni, premlaćivani, suđeni bez prave odbrane, zatvarani. Mnogi od njih morali su da pobegnu u inostranstvo. I Slobodno udruženje sportista i TV kanal 'Sadašnje vreme' beloruski režim je prepoznao kao 'ekstremističku formaciju'. To znači da svi koji su u tome učestvovali mogu biti poslani u zatvor na više od 10 godina”, opisuje Andrej.

Belorusiju je napustio u junu 2021. godine, pošto je primio poziv beloruskog istražnog komiteta.

“U pozivu nije bilo precizirano da li sam optužen za krivično delo. Potpisao ga je istražitelj, koji je vodio nekoliko politički motivisanih krivičnih postupaka i u strahu od mogućeg progona, odmah sam napustio zemlju”, navodi Andrej.