0
Kilogram jagoda na pijacama košta između 350 i 450 dinara dok su u marketima još skuplje, pa se za kilogram mora izdvojiti 500 i više dinara. Ono što je poraz i za proizvođače ali i za kupce jeste da cene na pijacama ne određuju proizvođači i prodavci već ih diktiraju cene u veletrgovinama. Na pijacama cenu određuju prekupci a domaći proizvođač je poslednji u lancu koji ima mogućnost formiranja cena svojih proizvoda.
Da bi ste znali šta kupujete na pijaci i odakle je stiglo voće i povrće koje se nalazi na tezgama, jedini je način da poznajete proizvođača lično. Na skoro svakoj tezgi uz izloženu robu stoji natpis „domaće“a na pijacama više od 90% prodavaca su prekupci koji robu kupuju od drugih prekupaca ili u magacinima pa je poreklu robe teško ući u trag. Najmanje je poljoprivrednih proizvođača koji prodaju svoju robu na pijaci pa su nihove mušterije uglavnom stalne.
„Danas sam prodala sve jagode i to po 450 dinara po kilogramu, uglavnom svojim stalnim mušterijama. Sve je nesigurno, dok sam ih sinoć brala nisam znala po kojoj ceni ću ih danas prodati. Kada dođem ujutru na pijacu vidim kolika je cena kod ostalih prodavaca, tek tada znam koliko ću ceniti svoju robu. Moja jagoda je sveža i ovde sam je donela sa parcele, dok su one kod preprodavaca uglavnom treća ruka, retko kada druga. Prekupci kupuju u magacinima, ne znaju ni odakle je roba, ni kog je kvaliteta, jedino ih interesuje kojiko će zaraditi. Pošto je kod njih cena 400 dinara onda, kod mene je 450, znam da je to minimalna razlika u ceni za mnogo veću razliku u kvalitetu“, kaže za Nova.rs Dragana Petrović iz sela Karan koja svoje proizvode prodaje na užičkoj zelenoj pijaci.
Dragana kaže da su prekupci ti koji uvek diktiraju cene te da je jutros kod njih kilogram jagoda koštao 200 dinara, ona je ne bi mogla ceniti više od 250. Sve se vrti oko onih koji ne ulaze u njivu, u plastenik, koji ne znaju ni kako se nešto gaji ni koliko truda treba za to.
„Sistem je takav, nakaradan, da poljoprivredni proizvođač u Srbiji nema nikakve garancije. Naš rad niko ne računa, pa ni mi sami koji od jutra do mraka provedemo na njivi. Počev od vremenskih prilika do tržišta na kome nemamo nikakav uticaj. Jedino su zaštićeni veliki trgovinski lanci koji prodaju najčešće uvoznu robu a onda čujemo kako treba kupovati domaće. Sve je jasno bilo kada su zbog korone zatvorili pijace na otvorenom a ljudi su se u zatvorenim marketima gurali kupujući voće i povrće. Mi smo naše bacali i niko nas nije pitao kolika je šteta. Sada su skupe jagode, možda jesu ali proizvođač i dalje najmanje zarađuje jer kvalitet se ne naplaćuje“, dodaje Dragana.
Na tezgi preko puta, jagode koštaju 400 dinara po kilogramu. Prodaje ih Stmena Kovačević, koja godinama na pijaci zarađuje parče hleba kao preprodavac.
„Plaćam u magacinu 350, prodajem po 400, takva je cena danas. Nema tu neke zrade, ja se trudim da kupim od proizvođača kad god mogu ali to nije uvek moguće. Cene su različite, zavisi čija je roba kao na primer paradajz, domaćeg nema još, ima grčki, turski, albanski i makedonski. Makedonski kažu da je najbolji i on je i najskuplji, košta oko 200 dinara, ostali su nešto jeftiniji. Bio je i skuplji, krastavac je 120-150, paprika je 180-200 dinara, žale se ljudi da je skupo ali mi ne možemo da utičemo na cenu, moramo i mi nešto da zaradimo“, kaže Stamena.
Sa druge strane cene vća i povrća u marketima su u proseku 10-20% veće nego na pijaci. Ono što još više iznenađuje jeste da je potražnja veća pa je i koncentracija kupaca veća nego na pijaci. Kupuju i ne pitaju koliko košta, odakle je roba, koliko i da li je sveža. Jagode na meru ili u plastičnim kutijama, paradajz kao ispod kalupa, krastavac u folijama, jeste skuplje al nekako deluje „otmeno“, pakovanje i dalje prodaje robu u Srbiji.
Nije retkost da čujemo kako ništa nema ukusa ni mirisa, kako se žvaće kao karton ili kakva plastika, ali i dalje ne odustajemo, kupujemo jer lepo izgleda. Veliki trgovinski lanci su prepoznali srpsku boljku pa su zbog toga pijačnim podavcima postali najveća konkurencija.
Među kupcima je malo onih koji zaista žele domaće, koji kupuju jagode, paradjz, krastavac i papriku koji mirišu, jabuke koje neguju i po nekog crvića, jer žele zdravo i kvalitetno. Zbog takvih kupaca ima i još po neki proizvođač na pijacama, koji se trudi da im proda kvalitetnu hranu sa strepnjom da se pred mušterijom ne obruka. Najčešće će, kada izmere robu, dodati još jedan komad, “greh je zakinuti na kantaru”, a kupci i dalje čekaju kusur do poslednjeg dinara, samo se u kafani i u radnji čuje “u redu je”, na pijaci nikada.
