„Zarade po 2.000 evra, ali na bolovanju nema ni dinara“

Biznis 25. mar. 202110:06 > 10:11
Podeli:
Foto: Angela Weiss / AFP / Profimedia

Dostavljači hrane zarađuju i do 2.000 evra, ali kad slome ključnu kost ne dobiju ni dinar, piše Startit. Portal podseća da je istraživanje koje je sproveo Centar za istraživanje javnih politika ustanovilo da rad po pozivu preko aplikacija najčešće ne podrazumeva aspekte dostojanstvenog rada.

„Jednom sam pao sa motora i slomio ključnu kost, dok sam bio na ‘bolovanju’ 35 dana, nisam dobio ništa.” kaže u ispovesti jedan od dostavljača, a prenosi Startit.

Portal navodi da je pomenuto istraživanje analiziralo kako izgleda rad preko platformi Glovo, Donesi, Wolt i CarGo, čije aplikacije u Srbiji koristi 360.000 ljudi.

Pomenutu analizu prenosimo u celosti:

Uopšteno govoreći, ovi radnici se tretiraju kao nezavisni pružaoci usluga, a ne kao zaposleni, čime se zaobilaze prava na socijalnu zaštitu.

Njihove kolege u Španiji, kako je nedavno odlučeno, moraju da budu prepoznati kao zaposleni. To znači da španski Glovo, koji posluje u 22 zemlje, a od 2019. i u Srbiji, može drugačije da tretira svoje radnike. Dakle, od samih država zavisi kolika će prava imati ljudi koji nam omogućavaju da na klik dobijemo hranu.

Da li bi dostavljačima odgovaralo da se vode kao zaposleni?

Dostavljači spadaju u takvu grupu  radnika da trenutno nijedan postojeći oblik ugovora ne odgovara u potpunosti onome što oni rade. Nalaze se na pola puta između preduzetnika i zaposlenih, nešto poput frilensera. Svakako ugovor o radu ne mora biti jedini oblik radnog angažovanja, a on u slučaju dostavljača verovatno ne bi bio i najpoželjniji, jer većina njih motivaciju za rad vidi u tome što može bez velikih ulaganja, brzo da zaradi pristojnu sumu. Kako za ovo istraživanje navodi jedan od radnika:

„Ovde sam prvenstveno jer mogu da zaradim 120.000 dinara mesečno. To je iznos koji mi ovde odgovara i ne moram da se vratim u Nemačku da radim.”

Foto: Shutterstock

Pojedini dostavljači iz Beograda su rekli da uspevaju da zarade i do 200.000 dinara, ali za to treba da rade i po 300 sati mesečno. No, prosek je oko 100.000 dinara za Beograd, dok zarade u drugim gradovima padaju i za polovinu. Treba imati na umu da su u pitanju nekvalifikovani poslovi, pa je u tom smislu zarada visoka u odnosu na druge poslove u tom rangu.

Sve troškove ovde snose sami radnici, po čemu se izjednačavaju s preduzetnicima, koji sami snose odgovornost za poslovanje, a ne nalogodavci. Međutim, kako bi više zaradili, nalaze načine da izbegnu plaćanje socijalnih i drugih doprinosa.

Uz to, trenutni rad na platformama pruža mogućnost vozačima i dostavljačima da se koriste sopstvenim prevoznim sredsvima i na način koji im najviše odgovara, a to bi dodatno bilo otežano i komplikovano da su zaposleni. Ono što je najzanačnije, zarada bi u slučaju zaposlenja bila manja, a ona je najvažniji motiv za rad dostavljača.

Kako izgleda poslovni model?

Iako je zarada dobra u poređenju sa drugim nekvalifikovanim poslovima, poslovni odnosi radnika s kompanijama čije su platforme je prilično maglovit i gotovo nepostojeći. Platformske kompanije su te koje ostvaruju dobit od rada vozača i dostavljača i vode evidenciju o obavljenom poslu, ali ne potpisuju ugovore neposredno sa radnicima, već to čine putem trećih lica koja isplaćuju zarade. To mogu biti posredničke agencije, ali i sami radnici mogu da se registruju kao preduzetnici i na taj način potpisuju ugovore.

Da platforme nemaju ništa sa radnicima potvrđuje i priča vozača koji radi na platformi CarGo.

„Mi dobijemo ugovor od preduzetnika koji ima firmu. Oni nas uopšte ne kontaktiraju. Preduzetnik nas proverava, imamo sastanke sa njim, on kontroliše vozila i sve ostalo. Naravno, u skladu sa uputstvima CarGo-a. Oni imaju sastanke sa njim, a onda on ima sastanke sa nama.”
To znači da je sva odgovornost zapravo na radnicima i posredničkim agencijama, dok se platformske kompanije predstavljaju kao IT firme. Glovo je u Srbiji registrovan kao preduzeće za konsultantske delatnosti u oblasti informacione tehnologije. Wolt i Donesi kao reklamne agencije, dok je CarGo udruženje.

Ko su radnici?

Većina radnika ima između 30 i 40 godina. Mlađi češće rade nepuno radno vreme i obično vrše dostavu biciklom ili pešice. Sredovečni muškarci uglavnom su vlasnici sopstvenih automobila, a rad na platformi im je osnovni posao sa punim radnim vremenom. Iako na platformama nema starosne granice, CarGo, na primer, ne zapošljava mlađe od 25 godina. Pored toga, rezultati pokazuju da su radnici po pozivu većinom muškarci.

Većina ispitanika ima srednju stručnu spremu, iako neki imaju i visoko obrazovanje ili su studenti. Ispitanici navode da su na platformama zastupljeni radnici sa najrazličitijim obrazovnim kvalifikacijama, iako nije lako utvrditi tačan obrazac.

„Ovo treba da bude posao za srednjoškolce, ali pošto je zarada sjajna za naše prilike, ovde dolaze da rade i ljudi sa fakultetskim diplomama”, rekao je jedan od ispitanika.

Kakvi su uslovi rada?

Većina ispitanika na platformama radi oko šest meseci, što ne čudi. Pre svega platforme su prilično mlade, oblast je u razvoju i ima veliku ekspanziju, a pandemija je uticala na porast korisnika, dok su kompanije za dostavu imale problem s nedovoljnim brojem dostavljača, kako su u razgovoru za Startit Dnevnik rekle u junu. Međutim, to što ih nije bilo dovoljno, nije popravilo njihove uslove.

„Jednom sam pao sa motora i slomio ključnu kost, pa sam im javio da neću raditi dok se ne oporavim. Nisam radio 35 dana. Osoba iz agencije sa kojom sam bio u kontaktu ponudila mi je 15 evra dnevno dok sam na ‘bolovanju’, ali nisam dobio ništa, tako Glovo radi. Srećom, imam drugi posao, inače bi bilo strašno”, ispovedio se jedan od dostavljača.

U Španiji zaposleni, u Americi ne baš

Tako nešto u Španiji više nije moguće, pošto je donet novi zakon nakon presude kojom je tamošnjoj platformi Deliveroo naloženo da plati 1,3 miliona evra doprinosa za 748 dostavljača, koji su se lažno vodili kao samozaposleni.

Slična presuda je prošle godine bila predmet spora u Kaliforniji. Podsetimo, sve je počelo tužbom protiv Ubera zbog nepoštovanja California Assembly Bill 5, skraćeno AB5. Prema njemu je kompanija dužna da dokaže da je nezavisni ugovarač s kojim je sklopila saradnju zaista nezavisan, odnosno da se takvom vrstom poslovanja ne prikriva zaposlenje, čime kompanija izbegava plaćanje poreza i doprinosa.

To je pokrenulo brojne poteze i najskuplju kampanju u toj državi vrednu 200 miliona dolara, koja je završena tako što su kalifornijski glasači odobrili Predlog 22, kojim bi se kompanije poput Ubera i Lifta oslobodile potrebe da svoje radnike klasifikuju kao zaposlene.

No, radnici su dobili neka prava. Vozači Ubera, Lifta i DoorDash-a su dobili nove pogodnosti poput minimalne zarade po satu, ali ne i potpunu zaštitu i beneficije koje imaju zaposleni.

Zašto je ovo pitanje važno?

Kako je Startit Dnevnik u razgovoru s dostavljačima na početku pandemije saznao, tim poslom se bave uglavnom oni koji moraju. Oni koji bi se u tom periodu zarazili, ne bi imali prava na bolovanje, jer nisu zaposleni. No, kompanija Glovo je putem mejla navela da u slučaju da se njeni dostavljači zaraze, imaju pravo na prihod ekvivalentan zaradi u prethodnom periodu. No, sve se to svodi na dobru volju, jer pravno gledano platforme prema ovim dostavljačima imaju obavezu kao na primer Amazon prema prodavcima, ili Facebook prema oglašivačima.

Ovo pitanje postaje sve važnije, jer dostavljanje hrane i naručivanje vožnje preko platformi postaje sve učestalije. Nadavno je ICT Hub Venture investirao 50.000 evra u Bitebell, beogradski startap za automatizaciju dostave. Konstantno nam stižu vesti o pojavi novih platformi, njihovom rastu i razvoju.

Upravo zato je važno na vreme otvoriti debatu i rešiti sva pravna pitanja, kako bi poslovni model ovih platformi bio dugoročno održiv u pravnom i socijalnom smislu. To znači naći adekvatan model u kojem će dostavljači uz dostojanstvenu zaradu imati i dostojanstvene uslove za rad.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar