0
Jedna od najužasnijih sintagmi koja srpsko društvo proganja još iz devedesetih godina svakako je odliv mozgova. Hiljade mladih i obrazovanih ljudi napustilo je Srbiju i sreću potražilo svuda od Australije do Aljaske. Međutim, šta je sa onima koji uprkos uspehu napolju odluče na ono što mnogima deluje kao sumanut potez – da se vrate u Srbiju? Ovo su njihove priče.
Teško da za to postoji bolji primer od Marjana Stojanovića. Ovaj inženjer iz Beograda je sa suprugom, lekarkom, napustio Srbiju još 1995. godine i odselio se u Kanadu, bez namere da se ikad vrati. Tokom narednih 25 godina, na dalekom severu izgradio je impresivnu karijeru jašući na tehnološkom bumu, da bi na kraju postao deo projekta „Payment Canada“, kojim je inoviran kompletan sistem plćanja u Kanadi.
U trenutku kada je bio na vrhuncu karijere i kada je sve bilo potaman, Marjan se odlučio na nezamisliv korak – vratio se u Srbiju. Jednostavno pitanje koje mu postavljaju svi poznanici i rodbina glasi: „Zašto?“
„Ovo je moja autentična priča. Dvadeset i nešto godina sam živeo u instranstvu s ljudima različitih godina, obrazovanja i senzibiliteta. I nikada nisam mislio da ću se vratiti u Srbiju. Do promene je došlo u trenutku kada su deca otišla. U inostranstvu to ima dominantniju ulogu. Tada postaješ svestan prostora, vremena i budućnosti ispred tebe. Tada su se otvorila neka pitanja. Suština mog plana ostanka u Kanadi je bila da se integrišem u kanadsko društvo. Kada to kažem, onda mislim da postanem deo društva u svim oblicima. Dakle, ne samo u svakodnevnom životu. Želeo sam da crpem i kulturu kanadskog društva. Trudio sam se da razumem istoriju i kulturu te zemllje s namerom da oni postanu deo mog bića. Međutim, shvatio sam da to traži ceo život. E, u tom trenutku se postavljaju pitanja: Ko sam ja? Šta je moj identitet? Odakle dolazim? Šta je sadržaj mog bića?“, priča Marjan.
Prema njegovim rečima, on je shvatio da mora da ima odgovor na tri ključna pitanja koja su se u jednom trenutku otvorila pred njim: Šta o svemu misli njegova porodica, kako bi se u Srbiji snašao profesionalno i šta je njegov duboko lični motiv za ovako radikalnu promenu u životu.
Deo s porodicom je bio lak, jer su deca bila u Evropi na studijama, a on i supruga su hteli da budu što bliže njima. Brzo je našao i posao u IT struci koja je u Srbiji u ekspanziji. A onda je došao možda najškakljiviji momenat – koji je njegov duboko lični motiv da se vrati?
„To je odgovor koji je ubrzao celu priču. Ovo mesto, kultura i jezik mene definišu. Taj osećaj identiteta je ključni za povratak“, kratko odgovara Stojanović.
Prema njegovom mišljenju, nema jednostavnog odgovora na pitanje zašto se neki ljudi vraćaju u Srbiju.
„Svako odlučuje za sebe. Dolazio sam za 24 godine svako leto ovde. Dosta ljudi je imalo ideju da kombinuju svoj život ovde sa blagodetima Zapada. Međutim, ne možeš da izmestiš svoje prijatelje, kafić, ulicu, miris i drveće u komšiluku… Razumem mlade ljude koji odlaze radi karijere, ali moraju dobro da razmotre iz lične perspektive šta je ono što je lični sistem vrednosti kod njih“, kaže Marjan.
Jedan od trenutaka svojevrsnog prosvetljenja za njega se desio tokom policijskog časa, koji je bio mesec i po dana posle njegovog povratka iz Kanade.
„Sećam se dana kada sam bio u stanu, ležao na krevetu i razmišljao: Šta je razlika između Beograda i Otave? Sve je zatvoreno, ničega nema, sedim ovde i gledam u nebo… Nije bilo nikakvog sadržaja za koji bih rekao – ovo je Beograd, a ne Kanada. Ali, postoji nešto što nije isto, a to su ulice Beograda. Stavio sam slušalice na uši počeo da šetam praznim ulicama Beograda. Kada šetaš ulicama Beograda, ako slušaš bilo koji bend s Artističke radne akcije, uz to mogu samo da se gledaju beogradske fasade. To je kao spot koji praviš. Ono što slušaš i gledaš je konektovano“, kaže Marjan Stojanović.
Stojanović se u Srbiju vratio i zahvaljujući programu „Tačka povratka“, koji je nedavno objavio onlajn vodiče za povratnike, namenjene građanima u dijaspori, bilo da su već odlučili da se vrate u Srbiju, tek razmišljaju o povratku, ili ih zanimaju prilike za poslovnu saradnju u našoj zemlji.
Odluku o povratku definitvno je doneo i vanredni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Svetislav Kostić. Kostić je nakon studija na NYU univerzitetu u Njujorku i usavršavanja u Evropi postao jedan od vodećih stručnjaka za poresku politiku. Kao jedini student iz njegove generacije, postao je član saveta NYU, u veoma strogoj konkurenciji najbolje škole u poreskom svetu. Na pitanje kako se to desilo, on hladno odgovara: „Mora čovek da bude retka roba!“
„Ja sam član saveta postao zato što sam, donkihotovski, kako oni to percipiraju, otišao da se borim protiv vetrenjača. Oni to više cene od onih koji su poželeli da ostanu. Mora čovek da bude retka roba. To je mene proguralo“, kaže Kostić.
I on se često sreće sa očekivanim pitanjem: Zašto bi neko napustio život u uređenoj zemlji i vratio se u Srbiju? Njegov odgovor će za mnoge biti otrežnjujući.
„U trci za privlačenjem radne snage, razvijene zemlje su počele da se takmiče u trci slanja poruke očaja u zemlje izvora radne snage. To je tržišna zakonitost jedan kroz jedan. Ako ja mislim da imam izbor, ja ću da se cenjkam. A ako sam ja očajan i nemam izbor, moja cena pada. Onaj ko je očajan i mora da ode, otići će za manje para nego onaj ko misli da ima izbor i ko će pregovarati o svojoj ceni“, poručuje Kostić.
On smatra da je nama kao društvu potreban razgovor o tome da li možemo da promenimo naš odnos prema samima sebi.
„Naše društvo ima mnogo problema i čovek ovde ima puno razloga da bude nezadovoljan, ali i druge zemlje imaju svoje probleme. Razlika je u tome što ove probleme osećam kao svoje, pa sam nezadovoljan i depresivan, a kada odem negde drugde, u društvo koje ne razumem, ja te probleme i ne percipiram, tako da se njima onda i ne bavim“, analizira Kostić.
On na kraju ima poruku koja istovremeno zvuči šokantno, ali i sasvim logično.
„Moramo da shvatimo da izlaza nema, nego da moramo da radimo s onim što imamo ispred sebe. To i nije tako loše, jer je emigrantska populacija osuđena na drugorazrednu ulogu u društvu u koje je otišla“, smatra Kostić.
Na drugorazrednu ulogu nikada ne bi pristala ni Andrea Radonjić. Ova Beograđanka je karijeru izgradila u Rusiji, Grčkoj i Francuskoj, radeći u nekim od najvećih svetskih korporacija, ali je u ključnom trenutku napravila najmanje očekivan izbor i odlučila da se vrati u Srbiju.
Ona navodi da je u jednoj velikoj kompaniji u čijem je menadžemntu bila u inostranstvu bila prava ekspanzija Srba koji su odlazili napolje na 5 ili 10 godina, pa se vraćali.
„Više ne postoji graničnik koji kaže – zato što sam iz Srbije ja sam lošiji. Ne, nisi lošiji. Ja nikad ne bih napravila ovakvu karijeru da sam ostala negde napolju. Napolju sam stranac; bila sam tamo, radila dugo i vratila se, da bih gradila karijeru u Srbiji“, priča Andrea.
