Ne kajem se što sam napustio fakultet i postao obućar

Oduvek je znao da će izučiti obućarski zanat, jer se time bavi i njegov otac, a prvi u familji bio je teča, od koga je naš sagovornik nasledio radnju u neposrednoj blizini Skadarlije.Međutim, nije bio siguran da će to biti njegov poziv.

Posle završetka srednje škole, Nikola je upisao Fakultet za bezbednost, da bi na trećoj godini shvatio da ne vidi sebe uopšte u toj struci."Kada sam odlučio da napustim fakultet i krenem da učim zanat, bilo je malo negodovanja u porodici, ali su ubrzo svi shvatili da je ovo pravi posao za mene", objašnjava.Kada je došao da uči kod teče, mesecima je samo gledao kako se radi sa pojedinim mašinama."Prvo sam samo gledao kako je teča radio. Onda sam počeo da radim na mojim patikama, pa na njegovim cipelama, pa polako na cipele mušterija. Skoro sam našao u radnji cipele, koje sam radio na početku i odmah sam uzeo da ih sredim opet. I vidi se napredak u radu", sa osmehom priča Nikola.Za posao je, kako ističe, najvažnije da "čovek dobije osećaj u rukama".

"To se stiče iskustvom, a jako je važno da ga steknete pošto su mašine na kojima se radi brze i lako čovek može da se povredi", dodaje.Pre godinu i po preuzeo je rukovođenje radnjom i potpuno je siguran da je to posao za njega."Nisam se nijednog trenutka pokajao. Majka me to ponekad pita, ali zaista nisam. Ta poslednja godina na fakulteta mi je bila baš stresna, i kada sam došao ovde, našao sam mir. Znao sam šta hoću da radim i čime da se bavim", naglašava.Radnja postoji tu već deset godina i ima svoje stalne mušterije. Bilo je oni koji su iznenađeni kada vide mladog obućara.

"Bilo je situacija da su pojedini navikli na starog majstora, pa su bili rezervisani prema meni. Međutim, kada vide da sam odredio posao, onda mi kažu da su sumnjali u mene, ali da sam odlično odradio posao", prepričava Nikola.Zadovoljan je kako se radnja razvija, kaže da nikad nije bez posla."Ljudi uglavnom donose obuću radi popravke ili prepravke. Ima onih koji donose dosta kvalitetne cipele i samo menjaju pete i đonove. Međutim, ima i onih koji donose kineske cipele, koje često ni ne vredi popravljati, ali ulažu novac u njih, jer su im udobne. Često bude i većih intervencija, da se nešto doda ili da se naprave neki kaiševi. Recimo, pas je pojeo deo patike, pa mora da se dogradi, to se više puta desilo", prenosi svoje utiske.

Za sada ne pravi nove cipele, jer su mu za to potrebne još neke mašine, ali ne isključuje da će u budućnosti njegov posao krenuti i u tom pravcu.Zadovoljan je poslom i radnjom, ima planove kako da unapred postojeće mašine i uvede nove, prilagođava se onome što mušterije traže.Od septembra do decembra je glavna sezona za popravku obuća i tada ima dosta posla. Nikola u radnji ima i mašine za pravljenje ključeva, pa mu to bude dodatni prihod kada nemo mnogo posla kao obućar.

"Ljudi poštuju dobre zanatlije. Mislim da su mnogi uvideli koliko je važno u današnje vreme imati dobar zanat i da od njega može lepo da se živi", veruje Nikola.Mada, priznaje da nema obućara njegovih godina."Sve su stari majstori, čak i moj otac koji ima 60 godina spada među mlađe majstore" navodi uz osmeh.

***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram