0
Građani Srbije gotovo dve trećine državnog budžeta pune plaćanjem PDV-a i akciza, dok dinar koji stave u državnu kasu u toku 2022. godine će najvećim delom biti potrošen na tekuće rashode - u prvom redu plate zaposlenih u državnim ustanovama, javne nabavke i penzije, a zatim i na javne investicije, objašnjava za list „Nova“ ekonomista Mihailo Gajić, direktor istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba Libek.
Kad građani plaćaju porez, jedan deo tog novca odlazi u republički budžet, dok drugi završava u budžetu lokalnih samouprava i nezavisnih socijalnih fondova. Tako, na primer, socijalni doprinosi za penziono i invalidsko osiguranje idu na račun Penzijsko-invalidskog fonda, a doprinosi za zdravstveno osiguranje na račun Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Porez na imovinu pripada gradu ili opštini na kojoj poreski obveznik živi, a porez na zarade se deli između grada ili opštine i republičkog budžeta.
Sa druge strane, carine, PDV, akcize, porez na dobit su isključivo prihodi republičkog budžeta, a tu su i razni manji poreski i neporeski prihodi, kao što su takse i naknade, dobit javnih agencija i preduzeća.
– Najviše novca u budžet, skoro tri četvrtine ukupnih prihoda, dolazi od PDV-a, poreza koji se naplaćuje na kupovinu svakog dobra ili usluge, i akciza, odnosno dodatnih poreza koji se naplaćuju na gorivo, cigarete i alkohol, kao na proizvode koji imaju loše efekte po životnu sredinu ili zdravlje ljudi, koje treba sanirati – objašnjava.
Plate, javne nabavke, investicije
Gajić podseća da bez obzira na to od koje vrste poreza potiče novac, on nema unapred određenu namenu i sav završava u istom budžetu „koji je kao klin čorba – ubaciš šta imaš pa uzmeš šta kutlačom zahvatiš“. Poznato je da se čak dve trećine „sipa“ za takozvane tekuće rashode.
– Među tekućim rashodima su pojedinačno najveći za plate zaposlenih u državnoj službi – u pitanju nisu samo državni činovnici, već i zaposleni u obrazovanju i drugim službama. Izuzetak čine zaposleni u zdravstvu, čije plate se finansiraju iz RFZO, kao i zaposleni u javnim preduzećima, čije plate idu iz finansija samih preduzeća, mada su neka od njih obilato potpomognuta subvencijama.
Druga najvažnija pojedinačna stavka jesu javne nabavke, koje obuhvataju kupovinu potrošnog i trajnog manje-više celokupnog materijala, osim lekova na recept koji se finansiraju preko RFZO. Međutim, kako prihodi samo od doprinosa nisu dovoljni da se u potpunosti finansiraju penzije i zdravstvena zaštita, država uskače transferima sredstava iz budžeta da popuni ove rupe, a tu su i transferi za finansiranje lokalnih samouprava – Vojvodine, gradova i opština – objašnjava Gajić.
Napominje da u poslednjih nekoliko godina rastu javne investicije, odnosno izgradnja puteva, pruga, gasovoda i mostova, ali i novih zgrada za bolnice i državnu upravu i očekuje se da one u 2022. budu na rekordnom nivou.
Koliko i na šta država tačno troši, Gajić ilustruje sledećim primerom:
– Ukoliko u vidu poreza građanin uplati 1.000 dinara, država će od tog novca 215,3 dinara da potroši na plate zaposlenih u državnoj službi, 94,8 na javne nabavke, 74,5 na PIO, 71,6 dinara na socijalnu zaštitu, 60,5 dinara na transfere drugim nivoima vlasti, 43,6 na RFZO. Od ostatka novca će 240,9 dinara dati za javne investicije, 85 za subvencije, 68,8 za otplatu kamata i 44,9 dinara za ostale rashode.
Kako druge zemlje troše novac iz budžeta
U međunarodnom poređenju, Srbija ne odskače mnogo od drugih evropskih država koje imaju slične sisteme socijalne zaštite, na primer, Nemačke. Čak imamo i slične nivoe javne potrošnje kroz budžet i sličan veliki deo poreskih stopa, ocenjuje Gajić.
– Prva razlika je u tome što kod nas manje novca dolazi od poreza na dobit i zarade, jer imamo i manje razvijenu privredu, a više kroz poreze na potrošnju (PDV i akcize). Takođe, porezi su relativno više upućeni na srednji sloj i bogatije u Nemačkoj, a kod nas na srednji sloj i siromašnije – jer kod nas ne postoje progresivne stope poreza na dohodak (sa rastom prihoda rastu i poreske stope), a porezi na potrošnju po svojoj prirodi više pogađaju siromašnije. Druga razlika je u tome što mi više novca trošimo na subvencije, prvenstveno preduzećima u državnom vlasništvu, ali i privatnim investitorima, kao i na otplatu javnog duga (iako nam je nivo duga sličan, kamate su za nas više), a znatno manje novca na socijalnu zaštitu, kao što je pomoć nezaposlenima, siromašnima i onima sa nižim prihodima, ali i programe kao što su dečiji dodaci – navodi.
Kada se poredimo sa drugima, porezi su relativno više upućeni na srednji sloj i bogatije, recimo u Nemačkoj, a kod nas na srednji sloj i siromašnije – jer mi nemamo progresivne stope poreza na dohodak
Ukoliko u vidu poreza građanin uplati 1.000 dinara, država će od tog novca 215,3 dinara da potroši na plate zaposlenih u državnoj službi, 94,8 na javne nabavke, 74,5 na PIO, 71,6 dinara na socijalnu zaštitu, 60,5 dinara na transfere drugim nivoima vlasti, 43,6 na RFZO. Od ostatka novca će 240,9 dinara dati za javne investicije, 85 za subvencije, 68,8 za otplatu kamata i 44,9 dinara za ostale rashode.
BONUS VIDEO: Koi porez plaća crkva?
