2
Među velika istorijska postradanja koja u pogubnom kontinuitetu Srbiju prate od drevnih vremena spada jaka i surova vlast. U toj epohalnoj nevolji ispoljila se jedna jednako ubitačna iskustvena zakonitost: što je vlast bivala jača i postojanija, to je za običan puk bivala teže podnošljiva. Uz tu zakonitost ispoljava se i jedna paradoksalna, na prvi pogled čak apsurdna i ne baš lako objašnjiva: običan svet je vlast – bar onu vlastitu – utoliko više respektovao ukoliko je ona bila stroža i manje obazriva u upotrebi sile, kaže u razgovoru za Nova.rs prof. Ljubomir Madžar, jedan od najvećih srpskih ekonomista i čovek od struke koju nikad nije podređivao interesima politike.
Za razliku od brojnih kolega koji iz različitih interesa i poriva znaju biti i „gluvi“ i „slepi“ na politički teror nad ekonomijom i fasadni lažnjak kojim je šminkaju, prodajući katastrofu kao ekonomski uspeh i napredak, profesor Ljubomir Madžar stvari naziva pravim imenom i promišlja našu stvarnost onakvom kakva jeste i kakvu je, spram svog velikog iskustva i znanja, vidi. Beskompromisan je bio i u intervjuu – ispovesti koji je pred vama.
Istorijska zakonitost, o kojoj govorite, važi i dan-danas i čini se da ostaje i kao nevesela zaostavština za budućnost?
– Naravno. Štaviše, ona je očito danas došla više do izražaja nego u reprezentativnim intervalima naše novije prošlosti. Aktuelna vlast najjača je u celom razdoblju našeg postsocijalističkog razvitka, a njena popularnost, merena izbornom podrškom gotovo da je neviđena. Tako jaka vlast ne može a da ne bude praćena velikom koncentracijom moći. Legendarni lord Akton izrazio je svojom, nebrojeno puta citiranom, rečenicom misao da svaka vlast kvari, a da apsolutna vlast kvari apsolutno. Srbija se približila opasnoj granici apsolutne vlasti, a i njena istorija i aktuelna stvarnost uverljivo potvrđuju Aktonovu propoziciju. Da stvar bude zanimljivija, pojava na koju se taj iskaz odnosi u Srbiji je izražena upadljivo više nego u većini drugih zemalja, naročito onih u evropskom civilizacijskom krugu. Dešavalo se da na krajputašima bude vidno istaknuto „Umro u prisustvu vlasti“.
Pročitajte još...
Iako svedočimo „povećanoj smrtnosti“ po tom osnovu, vlasti takve i slične primedbe tumače kao zlonamerne kritike, kritizerstvo, čak i kao neprijateljske stavove.
– Postoje analitičari koji su pratili smene brojnih vladajućih režima i svakoj vlasti nalazili teške zamerke i upućivali tvrde i opore kritike. Takvi analitičari su često kritikovani za neodmerenost i neobjektivnost: nije valjda da baš nijedna vlast ne valja, padale su primedbe na njihov račun. Žigosanje svih vlasti isticano je pritom kao znak neskrivene pristrasnosti. Te kritike su na prvi pogled delovale uverljivo, ali temeljnija analiza pokazuje da kritičari svih vlasti ipak ne moraju da budu u zabludi. Istorijska zakonitost paralelizma i verovatne uzročne povezanosti jake vlasti i pratećeg lošeg učinka može se u aktuelnoj situaciji proveravati uvidom u nekoliko problemskih čvorišta.
Da krenemo od neviđenog ekonomskog rasta i privrednih rezultata. Jesu li zaista „neviđeni“ ili ih samo mi ne vidimo ili je u pitanju nešto treće?
– Vlast je na sva usta razglasila da je neuobičajeno uspešna u privrednom razvoju, da se na lestvici zemalja svrstanih po veličini stope rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbija na prvom mestu i da su dobri izgledi da se nađe na čelu mnogo širih skupina zemalja svrstanih po istom poretku. Ne isključuje se ni mogućnost njenog tobožnjeg primata po brzini rasta u čitavom svetu. Istina je otprilike suprotna ovoj tvrdnji. Tradicionalne analize privrednog razvoja koje se redovno prezentiraju na godišnjim skupovima Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES), a koje često sadrže i komparativne preglede, pokazuju da se za intervale koji sadrže do 8 godina na začelju lista nalaze upravo Srbija i Hrvatska. Slične analize metodički je i veoma pregledno pravio i nezamenljivi Fiskalni savet, a u najvećem delu njihovih tabela Srbija se zaticala na samom dnu, a neretko i baš na poslednjem mestu! Nije loše dodati da je – isključujući iz pregleda turbulentne godine finansijske krize 2008-2012 − Srbija imala vrlo neujednačen privredni razvitak: u „dosovskom“ periodu Srbija je imala otprilike dvostruko veću stopu rasta nego u periodu nakon 2012. „Dosovski“ period je naglašeno superioran i u pogledu spoljne zaduženosti, a po unutrašnjoj stabilnosti (finansijska stabilnost i kontrola inflacije) dva perioda imaju približno jednake, u oba slučaja povoljne rezultate.
Rizikujete optužbu da ste se stavili na stranu „žutog ološa“ koji je, prema optužbama aktuelne vlasti, samo pljačkao i upropaštavao a onda su nas oni „skinuli grobaru sa lopate“?
– Ovim sam izneo samo puke činjenice a uopšte nisam ulazio u vrednovanje tih činjenica. Trebalo bi da bude jasno da te činjenice, takve kakve su, vrlo rečito govore same za sebe.
Mi ekonomski laici vidimo da nas „muntaju“, ali nismo baš sigurni o čemu je tačno reč. S druge strane, većini odgovaraju blistave prognoze i ružičasta stvarnost, ako ništa – lepo zvuče i prijaju uhu. O čemu se tačno radi?
– U svojim analizama privrednog razvoja i u odgovarajućim javnim nastupima vlast pravi ogromnu grešku. Njene „analize“ obuhvataju kratke periode od po par godina, a u novije vreme usredsređuju se čak na samo jednu godinu („kvartal na kvartal“). Tako se privredni rast ne može objektivno odmeriti a još se teže može valjano oceniti. Makroekonomski agregati i razni izvedeni pokazatelji izračunati na osnovu njih sadrže neizbežnu stohastičku komponentu. Ta komponenta je stvar slučaja i ni na koji način ne odražava mere i efekte ekonomske politike. Štaviše, analize su pokazale da su kratkoročne oscilacije BDP-a u Srbiji u visokom stepenu uslovljene konjunkturom na svetskom tržištu i rezultatima poljoprivredne proizvodnje. Ako i proizvode kakve efekte, mere ekonomske politike ispoljavaju se sa znatno većim kašnjenjem, pa je njihovo potpuno povezivanje sa tekućim kretanjima u samoj osnovi pogrešno.
Slučajna kolebanja mogu se javiti u formi dodatnog povećanja, ali i smanjenja BDP-a, Ta slučajna povećanja vlast pripisuje svojoj mudrosti i pregalaštvu, a za jednako učestala stohastička smanjenja uvek se nađu, i to sasvim opravdano i objektivno, egzogeni a od politike nezavisni činioci. Međutim, i ta slučajna odstupanja naniže vlast vešto koristi u svoje političke svrhe. Naime, kad se u sledećoj godini nakon stohastički nepovoljnog odstupanja privreda vrati na normalan nivo i eventualno ostvari kakvo dodatno skromno povećanje, vlast koristi stohastički nisku bazu iz prethodne nepovoljne godine i dolazi da nekakve visoke stope rasta, „najviše u regionu“.
Stohastički štosevi su jasni vama stručnjacima i onima koji njima manipulišu. Kako ta manipulacija izgleda na konkretnom primeru?
– Evo ovako. Ako se u nekoj godini privreda stohastički strmekne i BDP smanji za 3%, a u narednoj godini se vrati u normalu i ostvari dodatno skromno povećanje od 1%, stopa rasta u odnosu na prethodnu godinu kao bazu iznosiće 4% i možda biti „najviša u regionu“, ali će se ta stopa sastojati od 3% po osnovu povratka u normalu i svega 1% stvarnog rasta. Slučajna kolebanja stope rasta analitički neopremljena ili možda neistinitoj manipulaciji sklona vlast ume da koristi i kad su pozitivna i kad su negativna. Kad su pozitivna, neopravdano ih pripisuje svojoj politici, a kad su negativna, bezobzirno i kvarno koristi se efektom niske baze.
A kokodakanje o velikim stopama rasta?Koliko u tome ima proizvoljnosti, a koliko realne utemeljenosti?
– Prognoze stopa i samih veličina (npr. plata i zarada) još su besprizornije od obračuna i tumačenja ostvarenih stopa. Te prognoze su takve da upućeni odmah vide da su neostvarive, ali kod neupućenih po svoj prilici stvaraju, dakako posve neopravdane, povoljne političke učinke. Poslovična zaboravnost biračkog tela i najšire javnosti jako je povoljna za ovakve političke manipulacije. Od vremena prognoza do vremena kad treba da se obistine prođe izvesno vreme, dovoljno da se te prognoze uglavnom zaborave, pa su mnogo ređi slučajevi pozivanja vlasti na odgovornost nego što bi to trebalo da bude. Sklonost ka nerealno optimističkom prognoziranju vuče se kao rđava baština još iz socijalističkog zemana, a i motivacija je ostala neizmenjena. Te prognoze pomažu da se budžetom zahvate što veća sredstva od privrede i stanovništva, politička klasa na taj način povećava svoje učešće u raspodeli. Budžetski parametri se delom prilagođavaju tim visoko prognoziranim stopama, a kad se vidi da su ostvarene stope daleko ispod prognoziranih, kasno je za korekciju: država je velikom kutlačom svoje već zahvatila.
Sa tim prognozama problem ima ne samo šira zajednica nego i vaša ekonomska struka koja, ili nije dovoljno glasna ili je zaglušena bezobalnom propagandom.
– Vlast ne objavljuje analitičke modele i numeričke algoritme na osnovu kojih su te zavodljive stope izračunate, pa one ne mogu biti podvrgnute ozbiljnoj profesionalnoj kritici.
Analitičarima samo preostaje da registruju lako uočljive nesklade u tim prognozama i njihovu logičku nekonzistentnost sa drugim elementima ekonomske politike. Što je nelogično, to u principu ne može biti istinito. Svesno naduvane lažne prognoze izazivaju znatne štete i izvan striktno shvaćenih dometa ekonomske politike. One dezinformišu poslovnu javnost i u meri u kojoj su planovi lošiji zato što vlast obmanjuje očito dolazi da inferiorne alokacije i nepotrebnog traćenja ekonomskih resursa.
Šteta po građane i one koji stvaraju višak vrednosti planu je uočljiva. Mogu li se ti lažnjaci obiti o glavu i njihovim autorima?
– Kad u javnost izlazi sa neodgovorno naduvanim, preambicioznim planovima, vlast izgleda nije svesna jedne opasne logičke klackalice koja bi mogla skupo da je staje. Mogla bi da se nađe u velikoj neprilici ako bi javnost bila analitički bolje izgrađena i sposobnija za tumačenje brojčanih informacija i propratnih službenih komentara. A sadašnja vlast posebno je sklona programima koji već u doglednoj budućnosti obećavaju med i mleko. Tako nešto se pojavilo u vezi sa tzv. Planom 2025, kojim je za pet godina obećano udvostručenje plata i zarada, što za privredu kao celinu u tom narednom periodu implicira godišnju stopu rasta od nekih 15%. Vlasti će morati da se objasni da sa takvom stopom rasta samoj sebi pričinjava ogromnu štetu. Intrigantno je i zanimljivo da joj šteta ne gine u obe suprotstavljene varijante, u slučaju uviđanja da je najavljena stopa neostvariva, ali čak i ako se, zabave radi, pretpostavi njena ostvarivost. Ako se, i kad se, dokaže nedostupnost takvih stopa, vlast se zatiče u ulozi jeftinog manipulatora, što bi moralo da joj smanji rejting kod biračkog tela i društva u celini. Međutim, uz pretpostavku ostvarivosti, iskrsava krajnje neugodno pitanje: ako je takav spektakularni skok moguć, zašto nije ostvaren u prošlosti?
Je li tako nešto zaista moguće u realnosti?
– U privredi ne može obnoć da se dogodi takva promena pa da ona sa skromne stope u proteklom periodu od nekih 3% godišnje naprečac bude osposobljena za pet puta brži rast. Ako je takav rast moguć za period 2020-2025, onda je makar približno bio moguć i u minulih osam godina. A to bi značilo da je vlast propustila neverovatnu razvojnu šansu i u obliku propuštene prilike društvu nanela golemu štetu!
Najnovija zloupotreba obračuna i tumačenja stope rasta jeste ignorisanje sektorske komponente očekivanog epidemijom izazvanog smanjenja BDP-a. To smanjenje će u Srbiji doista biti među najnižim u Evropi, ali je strukturni razlog te pojave u činjenici da turizam, ugostiteljstvo, saobraćaj i druge delatnosti koje su po logici stvari najviše izložene virusnom udaru – imaju u privredi Srbije izrazito nisko učešće. Vlast je, dakle, činjenicu strukturno uslovljenoog relativno malog smanjenja BDP-a pripisala svojoj posebno delotvornoj politici, te tako jednu frapantnu neistinu gromko razglasila naveliko i naširoko.
Mnogo se priča i o direktnim stranim investicijama. Ima li od njih neke šire i konkretnije vajde, osim što apsorbuju jeftinu radnu snagu?
– Korisni efekti SDI dobro su poznati i široko uvaženi (povećavanje ulaganja, unos nove tehnologije, organizacionih rešenja i načina upravljanja, osvajanje novih tržišta i izvora snabdevanja…), te među ekonomistima nema generalno odbojnih stavova u pogledu korišćenja ove razvojne poluge. Najvažniji je ipak doprinos koji SDI daju povećavanju proizvodnje i zaposlenosti u privredi sa, ipak, visokom stopom nezaposlenosti. Postoji osnova na kojoj se može tvrditi da sva dodatna, putem SDI generisana, vrednost proizvodnje, po odbitku profita koji pripada vlasniku, predstavlja sa makroekonomskog stanovišta u neku ruku čist društveni dobitak. Trošak radne snage angažovane posredstvom SDI je vrednost proizvoda koji se gubi zato što zaposleni biva angažovan na tom novom projektu te se tako gubi ono što je proizvodio na svom prethodnom zaposlenju. Kako se pri zapošljavanju nezaposlenih radnika na mestu i u statusu u kome su prethodno bili ne gubi ništa, ekonomski trošak radne snage principijelno je jednak nuli. U praksi postoje detalji koji ovu jednostavnu apstraktnu istinu donekle relativizuju i čine složenijom, ali princip ipak ostaje tačan.
A koja je tačno „mračna strana“ stranih direktnih investicija?
– Naravno da kompleks SDI ima i svoju drugu stranu. Prvo, zbog SDI vlast je potpuno marginalizovala i zapravo skrajnula važan posao podsticanja domaćeg investiranja i preduzetništva, a nije poznato da se, sa mogućim izuzetkom kolonija, ijedna zemlja valjano razvila na tuđoj akumulaciji. Tu je i gotovo nerazrešivo pitanje (ne)transparentnosti transakcija putem kojih su aktivirani projekti u domenu SDI; u prilozima za redovna savetovanja NDES pružena je obimna argumentacija o nepovoljnosti transakcija koje su naši, za tu stvar nespecijalizovani, političari i javni službenici sklapali sa iskusnim poslovnim ljudima iz inostranstva. Nije isključeno da su baš SDI jedno od najotrovnijih legla korupcije.
Imate zamerke i na fiskalnu politiku. Gde sve škripi u toj sferi?
– Promašaji u ovoj sferi takvi su da se – koristeći reči L. Kostića – „i mudrački mozgovi mute“. Plate u javnom sektoru, pa unekoliko paralelelno sa njima i penzije, vlast uporno planira, pa i pomera, znatno iznad ekonomski utemeljenih granica. Već tokom priprema za ovogodišnji budžet Fiskalni savet je ozbiljno upozoravao da plate i zarade u javnom sektoru, zajedno sa penzijama, ne smeju da rastu brže od BDP-a. Nije vredelo. Sredinom ove godine najavljena su nova povećavanja ovih dohodaka za dolazeću 2021. godinu.
Apsurd ovakvog opredeljenja sadržan je u činjenici da merodavne prognoze (u različitim i sukcesivno korigovanim procentima) najavljuju epidemijom izazvano smanjivanje BDP-a. Tako naša vlast uz očekivani pad BDP-a ide na povećavanje ovih dohodaka. Ovo bi se na ruskom okarakterisalo rečju naaborot.
Letos se vlast „otvorila“ i podelila punoletnim građanima po 100 evra. Kako tumačite tu širokogrudost i koje su posledice?
– Naravno da je to čašćavanje bilo ekonomski neosnovano i neutemeljeno i odvalilo je od budžeta pozamašno parče od nekih 600 miliona evra.
To se dogodilo uoči letošnjih izbora, što je činjenica koja ne iziskuje nikakav poseban komentar. Dalje tumačenje nije potrebno budući da je pri realizaciji te naopako koncipirane mere zaboravljen elementarni imperativ socijalne politike da ona može imati bilo kakav smisao samo pod uslovom da je selektivna ili ,kako neki kažu, „targetirana“. Osim da se naznači da su time kažnjene porodice sa natprosečnim brojem dece, pa neka svako zaključi koliko je iskreno i koliko izistinski zasnovano insistiranje zvaničnika na podsticanju demografskog rasta. Nemoguće je povećavati ove dohotke uz smanjivanje BDP-a a da se vidno ne poveća spoljna zaduženost.
Pročitajte još...
Kako stojimo sa zaduženošću?
– Negde krajem proleća država se ekspresno zadužila za nekih 3 milijarde evra, a nema sumnje da će tog zaduživanja biti i nadalje. Količnik spoljnog duga i BDP-a skočio je sa dugo žuđenih i mnogo hvaljenih 50% na pozamašnih preko 56%. Taj dug će otplaćivati naša deca i unuci, pa se cela ova rabota u krajnjoj liniji svodi na mahom izborno inspirisano čašćenje punoletnih učesnika sa pravom glasa na račun budućih naraštaja, uključujući i one koji se još nisu ni rodili. Vlasti kao da nije poznato, kako je nedavno u NIN-u podsetio D. Ćurčić, da se siromaštvo ne otklanja jednim potezom fiskalne politike nego iziskuje sistematsku, dugoročno postavljenu razvojnu politiku koja ga otklanja u korenu; kad je reč o otklanjanju siromaštva zdrava i delatna razvojna politika nema pravu alternativu.
Na čemu su zasnovane i kako komentarišete tvrdnje ministra finansija Siniše Malog da će Srbija biti jedina zemlja koja će povećavati neke plate i penzije u uslovima epidemije?
– Ovo neodoljivo podseća na jednu britku narodnu poslovicu koja ovde može da bude reprodukovana samo u ublaženoj, razvodnjenoj formi: Ono čega se upućeni i obavešteni rezolutno klone, nedoučeni i nevični gromko i ponosno ističu kao nekakvu originalnost.Ministar Mali je zaboravio da je Srbija, istorijski gledano, silno stradala kada je išla mimo sveta. Neka ovde bude dodato da su tokom epidemijskog poremećaja ispravne i celishodne bile one mere u fiskalnoj politici Srbije koje su identične , ili slične, onima koje se preduzimaju u svetu. To su, dakako, mere podrške organizacijama i sektorima koji su ozbiljno ugroženi krizom, jer postojeće kapacitete doista treba spasavati: mnogo bi rizičnije i skuplje bilo osnivati buduće organizacija kao zamenu za one koje bi sada propale nego u granicama mogućnosti subvencionisati one kojima ovakva podrška treba za goli opstanak.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
