0
Dobijaju ogromne subvencije iz budžeta, a otpuštaju radnike. Ili se nadgornjavaju sa državom da će zatvoriti fabriku ako im se ne omogući ono što su zamislili. Ili, još gore - uzmu novac od subvencija i - odu, pa se država naplaćuje tužbama. Ovo su samo neki od modela ponašanja koje pojedini strani investitori primenjuju u poslovanju u našoj zemlji.
Kada je u avgustu 2019. godine ruski vlasnik fabrike nameštaja “Nefa” pobegao iz Vranja ostavivši za sobom 300 radnika bez posla i kupce bez unapred plaćenog nameštaja, zgražavala se cela Srbija, a danas se jedva neko i seća ove priče.
Zaboravili smo i na bugarskog vlasnika Srpske fabrike stakla u Paraćinu, Cvetana Vasileva, za kojim je čak bila raspisana i Interpolova poternica.
Ko se još seća milijarderske braće Mital iz Indije koja je kraljevački “Magnohrom”, kupljen kroz privatizaciju, dovela do prosjačkog štapa, mašine rasprodavala ”na kilo”, a umesto da u proizvodnju investira silne novce – podizala kredite čak i za plate?
Prvi pomenuti nije koristio subvencije Vranja, drugo dvoje su do imovine došli kroz privatizaciju i precizno definisane ugovore sa državom. Iako ovo nisu primeri direktnih davanja iz budžeta, jasna je slika kolika je moć države da iskontroliše sprovođenje potpisanih ugovora.
Pitanje kontrole postavlja se i danas, kada se dodeljuje državna pomoć stranim investitorima, gde iznosi „po glavi“ novozaposlenog premašuju 100.000 evra. Uz to, veliki broj ugovora koji podrazumevaju državne podsticaje su – tajni. Tako javnost do danas nije saznala šta se to država dogovorila sa „Fijatom“, niti sve detalje o osnivanju „Er Srbije“, a ni ugovor o koncesiji beogradskog Aerodroma nikada nije ugledao svetlost dana, uprkos obećanju zvaničnika.
I u subvencionisanim ugovora bilo je onih sa kojima su ugovori sklopljeni, pa raskinuti. Iako stručna javnost postavlja pitanje opravdanosti tolikih subvencija problem je što ne postoji sveobuhvatna analiza ostvarenih efekata ovakvih državnih ulaganja.
Ekonomista Mihailo Gajić, direktor istraživačke jedinice organizacije „Libek“, ističe da bi bilo moguće uraditi analizu troškova i koristi, jer bi Ministarstvo finansija trebalo da ima podatke o tome koliko novca je isplaćeno i kome.
„Ali, veoma je indikativno što nijedna ovakva studija do sada nije urađena ili prezentovana javnosti od strane nadležnih državnih institucija, imajući u vidu da veliki deo struke sumnja u pozitivne ekonomske efekte ovakve politike“, ističe Gajić u izjavi za Nova.rs.
On navodi da je, u periodu 2006-2016, prema podacima Razvojne agencije Srbije, ukupno potpisano 219 ugovora o subvencionisanju investitora. Na ovo treba dodati još 98 ugovora koji su raskinuti. Isplaćeno je ukupno 450 miliona evra subvencija, dok su investicije iznosile 1,84 milijarde evra, uz zapošljavanje skoro 70.000 ljudi.
„Tih 98 raskinutih ugovora u tom periodu podrazumevalo je 336 miliona evra investicija i 13.800 radnih mesta, uz oko 60 miliona evra subvencija. Prema tome, dešavalo se da se neki ugovori raskinu jer se investitori nisu pridržavali odredbi ugovora – ali je i pitanje kvaliteta tih ugovora jer su oni tajni pa ne znamo šta u njima piše“, ukazuje Gajić.
U njima se obično navodi da preduzeće mora da zapošljava određeni broj radnika tokokm određenog perioda vremena, ali, navodi on, kada se taj period završi, preduzeće ima puno pravo da ode dalje.
„Ovakvi slučajevi pokazuju da nije bila dobro sprovedena analiza preduzeća od strane državnih organa koji rade na ovim poslovima, čim su sredstva data preduzeću koje ne može da funkcioniše bez stalnih subvencija ili drugih načina privilegovanog položaja, poput na primer, poreskih olakšica“, navodi naš sagovornik.
On objašnjava da je uobičajena praksa da velike kompanije koje zapošljavaju veliki broj ljudi traže za sebe najpovoljniji mogući položaj imajući u vidu svoju važnost.
„Samo je pitanje da li je država dovoljno spremna da se ovim pritiscima odupre. Najbolje rešenje za privlačenje investitora, kako domaćih tako i stranih, jeste da se napravi poslovno okruženje tako da svi u njemu mogu da efikasno posluju. Onda ako i jedan investitor ode jer mu nešto ne odgovoara, doći će drugi. Ovakvom politikom, gde se sistem kroji prema poznatom preduzeću, dobija se regulatorni provizorijum, i daje se signal da se sve može dogovoriti ako ste dovoljno veliki – a troškove takve politike snose mala preduzeća koje ne mogu da se cenjkaju sa državom“, upozorava Mihailo Gajić.
Subvencije za investitore, po oceni Fiskalnog saveta, stabilizovane su se poslednjih godina na oko 10 milijardi dinara godišnje. To je oko 85 miliona evra.
„Budžetom za 2020. godinu podsticaji za investitore planirani su na nivou od oko 10 milijardi dinara. Iako je ovo manji iznos sredstava nego što se planiralo u prethodnim godinama (pa je i ukupni budžet za subvencije u privredi zbog toga u 2020. manji nego u rebalansu za 2019. za oko dve milijarde dinara), izvršenje budžeta u prethodnih nekoliko godina pokazuje da se isplaćene subvencije investitorima kreću oko iznosa od 10 milijardi dinara ili malo više od toga“, navodi se u analizi Fiskalnog saveta o budžetu za 2020. (pre rebalansa).
Dinamika podsticaja je takva da u 2020. nema plaćanja za nekoliko većih investitora (Mei Ta, Leoni, Jazaki, Teklas, NCR), pa se i iz ovog razloga osnovano očekuje da se iznos podsticaja ne uvećava. Zbog toga Fiskalni savet procenjuje da je planiranje subvencija u budžetu za 2020. objektivnije nego ranije i da će predviđeni iznos biti dovoljan za podsticaje investitorima.
„U pogledu transparentnosti, ni u budžetu za 2020. nema napretka. I dalje je data samo lista investitora i ukupan iznos sredstava predviđen za subvencije , pomenutih 10 milijardi dinara, pa se ne zna koliko se odobrava svakom investitoru pojedinačno“, ponovo upozorava Fiskalni savet.
Strani investitor koji ubedljivo izaziva najviše negativnog odjeka u javnosti je – „Jura“. Ova kompanija u Srbiji ima tri fabrike, u Nišu, Leskovcu i Rači, i tokom pandemije koronavirusa ponovo je dospela u žižu javnosti.
Prošli put to je bilo, podsetimo, povodom tvrdnji da zaposleni radnici ne mogu da koriste toalet tokom radnog vremena, već su prisiljeni da – nose pelene. Da ne pominjemo poklanjanja automobila Inspekciji rada.
Ovaj put, to je otpuštanje radnika zbog, kako se zvanično navodi u pojedinim rešenjima – odbijanja da nose maske tokom rada. Reč je, po navodima sindikata, o radnicima koji su se tokom pandemije koronavirusa pobunili zbog uslova rada – tokom vanrednog stanja „Jura“ je zahtevala da se svi radnici vrate na posao, iako nije mogla da obezbedii propisanu udaljenost među njima.
Prema navodima lokalnih zvaničnika iz kompanije su čak stizala i pisma da će proizvodnju da presele u drugu zemlju, a bilo je i slučajeva privođenja radnika.
Ova kompanije, inače, koristi subvencije budžeta Srbije u vrednosti od 25 miliona evra.
Jedna od aktuelnih tema protekllih dana je otpuštanje radnika u smederevskoj fabrici kablova PKC Wiring sistem. Ona je, u dva navrata, zvanično otpustila 350 ljudi, uglavnom zaposlenih preko agencije za ustupanje radnika.
Prvi ugovor Vlada Srbije sa “PKC Wiring Systems” zaključila je 3. marta 2014. godine. Njime je fabrici odobreno 7,5 miliona evra za otvaranje postrojenja za proizvodnju kablovskih sistema u Smederevu, što je “podrazumevalo ulaganje u materijalna i nematerijalna sredstva u vrednosti od najmanje osam miliona evra i zapošljavanje 1.500 novih radnika na neodređeno vreme”, navodi se u ugovoru. Odobreno im je I dodatnih 6,4 miliona evra, uz zapošljavanje još 1.200 radnika, ali ovaj novac nije u celosti povučen.
Međutim, ulaganje ovog investitora već je više puta bilo pod lupom analize Transparentnosti Srbija.
„Ugovor o subvenciji za fabriku obuće Geks je zbog iznosa koji izlazi iz limita postavljenog Uredbom o pravilima za dodelu državne pomoći“ – ocenjuje Transparentnost Srbija.
Investitor je, za izgradnju ove fabrike u Vranju dobio subvenciju od 11,25 miliona evra, za otvaranje 1.250 radnih mesta. I ova kompanija je, tokom vanrednog stanja, bila tema naših tekstova.
Ministarka zadužena za saobraćaj Zorana Mihajlović izjavila je da su gubici Er Srbije premašili 30 miliona evra, i da bi bio red da država omogući nastavak rada nacionalnom avioprevozniku. Nije, međutim, pomenula da li bi bio red da i strateški partner, Etihad, podnese deo tereta gubitaka Er Srbije.
“Za sada je minus Er Srbije preko 30 miliona evra, a procene kažu da će do kraja godine porasti bar još toliko”, izjavila je danas ministarska građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović.
Ministar finansija Siniša Mali potvrdio je da će država pomoći “Er Srbiji” koja je pretrpela velike gubitke tokom pandemije koronavirusa.
„Ne mogu sada da kažem kako i koliko ćemo pomoći, razgovori su u toku, možda da kupimo još neki avion. Er Srbija neće u bankrot, nesumnjivo ćemo pomoći“, istakao je Mali.
Podsetimo,u nacionalnoj kompaniji Er Srbija država je vlasnik 51 odsto, a 49 odsto “Etihad” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Osnovana je 2013. kao naslednica JAT-a. Sve stare dugove JAT-a, vratila je – država.
„Istorijske obaveze koje je Vlada Srbije preuzela su: dug prema bankama, sporni dug, kratkoročni bankarski krediti, obaveze JAT-a prema Vladi Srbije, dug Narodnoj banci Srbije, kredit odobren od Vlade Srbije, poreske obaveze, dug društvima grupe, neisplaćene zarade i rezervisanja, procenjene potrebe za gotovinom do juna 2013, troškovi otpremnina, depozit za zakup vazduhoplova, pri čemu su poslednje dve stavke deo paketa državne pomoći, a ne sastavni deo istorijskog duga“, ukazala je „Transparentnost Srbija“ u svojoj analizi 2015. godine.
Er Srbija je, narednih godina, bila na spisku firmi kojima su dodeljivana sredstva iz budžeta.
Ne treba zaboraviti ni na odricanje od prihoda po osnovu aerodromskih taksi na Aerodromu Beograd tokom naredne dve godine od osnivanja kompanije…
Procenjuje se da je država u „zajedničko“ preduzeće uložila oko 200 miliona evra, kompanija se i zadužila kod „Etihada“ za oko 150 miliona evra po vrlo nepovoljnim uslovima, a „Etihad“ je pozajmio zajedničkoj firmi 40 miliona dolara i za to dobio 49 odsto vlasništva.
Kao što je Nova.rs već pisala, oko 280 radnika koji su na određeno radili za Aerodrom „Nikola Tesla“, preko agencije za ustupanje radnika, dobilo je otkaze. To nije prvi put da koncesionar “Vansi” otpušta ljude tokom vanrednog stanja. Krajem marta redakcijama su se obratili zaposleni u logistici beogradskog aerodroma, sa informacijom da je 41 ugovorac poslat kući.
Koncesionar “Vansi” (VINCI) formalno je preuzeo upravljanje aerodromom “Nikola Tesla” 22.decembra 2018. godine, po osnovu ugovora o koncesiji na 25 godina. Jednokratna naknada za budžet bila je 501 milion evra, a obaveza „Vansija“ je da tokom ovih 25 godina investira u beogradski aerodrom 732 miliona evra. U budžet bi, kako je predviđeno, godišnje trebalo da uplaćuje koncesionu naknadu od 4,4 do 15 miliona evra.
Detalji ugovora sa kompanijom „Vansi“ i dalje nisu poznati.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
