0
U Srbiji korona polako prestaje da bude pitanje svih pitanja, a ono o čemu ovih dana eglenišu domaćini u Zapadnoj Srbiji je malina i priča isplati li se, ili ne ulaziti u zasade zaboravljene po završenom branju lanjske godine.
Sa ekrana i u novinskim stupcima svako malo pa iskoči poneki samozvani predstavnik malinara ili otkupljivača, pa sve gorljivo tvrdeći da je istina na njihovoj strani. Prvi, po njihovoj priči uvek oštećeni, zastupaju stav da su kao i svake, i prošle godine pokradeni, da hladnjačari skidaju kajmak i bogate se na seljačkom znoju, jer ne postoji cena koju bogati svet nije spreman da plati za „crveno zlato“ koje se samo u Srbiji može proizvesti.
Sa druge strane, otkupljivači i hladnjačari teoretišu o narasloj konkurenciji i nagomilanim zalihama u skladištima, zbog kojih su u gubitku, a opet, da bi pomogli proizvođačima, svake godine moraju da izgrađuju i proširuju svoje kapacitete, kojih, prema nekim slobodnijim tumačenjima samo u Moravičkom i Zlatiborskom okrugu ima više od 400, manjih ili većih gabarita.
Stalna pretnja, po hladnjačarima je i Kina i njena proizvodnja zbog koje proizvođači treba da budu zadovoljni onime što im se ponudi, jer će u suprotnom robu kupovati na Tibetu ili nekim drugim destinacijama za koje stariji domaćini nisu čuli još od vremena kada je Zemljopis preimenovan u Geografiju.
Opštoj konfuziji svakako doprinose i tumačenja nezavisnih analitičara i salonskih stručnjaka za koje je nekada naš poznati stručnjak iz oblasti malinarstva, dr Aleksandar Leposavić iz čačanskog Instituta za voćarstvo u razgovoru sa doajenom malinarske struke i čuvenim piscem, pokojnim Dobrilom Nenadićem, rekao da nije siguran da znaju da li je „Vilamet“ gajena biljka ili je u pitanju domaća životinja.
„Dok sa 10 ari naberem maline da kupim brašna i šećera za kuću za godinu dana isplati mi se da je gajim” govorili su stariji proizvođači u Arilju, Ivanjici, Bajinoj Bašti i drugim mestima Zapadne Srbije.
Nema ništa isplativije od nje, jer na ovoj našoj šipurnjači žito i kukuruz mršavo rađaju, dodavali su drugi u brojnim razgovorima sa potpisnicom ovih redova. A da je malina u Zapadnoj Srbiji pomagala preživljavanju stanovništva i u periodu pre „Ariljskog privrednog čuda” sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kada je grupa agronoma u Zemljoradničkoj zadruzi u Arilju, na čelu sa direktorom Svetom Petrovićem uvela u proizvodnju sortu „Vilamet“ i sa njom niz tehnoloških inovacija u gajenju i na taj način postala najznačajniji svetski proizvođač ovog voća, svedoči razgovor koji se pre nekoliko dana odigrao u prostorijama Instituta za voćarstvo u Čačku. Inače, ova naučno-istraživačka ustanova u ovom delu Evrope a tradicija neposredne komunikacije i razmene mišljenja sa proizvođačima je u velikoj meri unapredila proizvodnju maline, šljive, jabuke i drugog voća, ne samo u našoj zemlji već i šire.
Susret i razgovor starine Živorada Davidovića iz čačanskog naselja Obrež sa dr Leposavićem, tekao je ovako:
„Čuo sam za tebe, dijete a i često te gledam na televiziji. Pričaš o malinama i voću i šta i kako treba raditi. Ali čini mi se da neki neće baš da čuju sve što treba. Ne sviđa mi se što poneko, kakva god da je cena uvek traži više, čak i kada malina ima dobru, kao što je bilo prošle godine kada se plaćala kao nikad. Ne valja tako, izaziva se omraza među narodom, jer malina je skupo voće ali treba proizvesti i žita, mesa i mleka. A to košta i to ljudi moraju da jedu a malinu jok. Rođen sam davne 1943. godine u dragačevskom selu Goračići. Bilo mi je 7 godina kada sam brao malinu „Valjevku“ u pletene korpe i za jedno kilo dobijao 25 banki. Velike pare u to vreme jer je nadnica za najteži posao tada bila 20 banki. I bio zadovoljan. Malina se sadila u kvadrat i vezivala uz pritku. Da vidiš sreće kada pred kuću moga oca Vukadina pristignu berači različite dobi, najviše dece i odmah dobiju pare za plodove koji su mirisali nadaleko. Isto se plaćala i divlja malina „trozrnac”. Jelica planina je tada bila gola, nije bila zarasla kao sad, a porodica Radosavčević je znalla da po ceo dan beru iznad Stjenika na mestima zvanim Malinjak, Stanića livade, Velike i Male Bare. Uveče donesu 2 kila i uzmu 50 banki što je bila velika para. Imali da kupe žita, šećera, gasa i svega neophodnog za u kuću. Malina se posle iz pletenih košarica ručila u burad od 200 litara u koja je tehnolog sipao rastvor kiseline i vršio takozvano „pumpiranje” (pulpiranje, primedba autora) maline. Ona bi istog momenta promenila boju i postala bela, ali bi i dalje mirisala na tu aromu, a dok se burad ne zatvore širio se po čitavom selu. Danas je drugačije, više se prska, neće narod da kopa, nema stajnjaka jer nema ni stoke. A bez stajnjaka nema prinosa, čuo sam da i to pričaš. I jeste, stajnjak nikada neće da „slaže”. Zato ću ja u ovim mojim godinama deci i unučićima da zasadim jedan malinjak i da ga dovedem do roda. A posle neka oni beru i uzmu pare i neka osete koliko je veliki dinar sa naše njive. To bih posavetovao i drugima, i mladima, ali i njihovim roditeljima ako bi hteli da me poslušaju”, završio je svoju priču za Nova.rs, ovaj vremešni Dragačevac.
Bonus video: Anketa na kragujevačkoj pijaci
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
