Pročitajte ponovo nekoliko rečenica iz emotivne ispovesti beloruske teniserke Viktorije Azarenke, objavljene juče na našem portalu: “Mnogo toga se promenilo za sedam godina. Tokom te 2013. već sam imala u rukama Australijan open, u kontinuitetu sam dobro igrala, bila broj jedan. Na neki način od mene se i očekivalo da odem daleko na svakom turniru. I ja sam mislila da sam nedodirljiva. A to su vrlo opasne situacije. Zato je pad bio veoma bolan.”

Viktorija se, u skladu sa svoljim imenom, vratila na sam vrh pretprošle noći pobedom nad Serenom Vilijams i plasmanom u finale ovogodišnjeg US opena. Boris Tadić, a o njemu će biti reči u ovom tekstu, teško da će ikad biti “viktorija”, iako ovih dana sam sebe hrabri sa “bori se”, jer još nije uspeo da shvati da je pad, ne samo njegov već kompletne demokratske opozicije u Srbiji, dobrim delom posledica činjenice da je on dok je bio “broj jedan” mislio da je “nedodirljiv”!

Objavio sam juče na svojim Fejsbuk stranicama (Ivan Mrdjen i Ivan Mrdjen: Sa Beogradom na Ja), uz najavu teksta “Gde je PRLE, tu je i TIHI”, fotografiju iz serije “Otpisani” na kojoj Voja Brajović i Dragan Nikolić vire iz nekog šahta. Nema zaista bolje ilustracije gde su u ovom trenutku i kojekakvi levičarski pokreti i inicijative (okupljeni u PRLE) i tzv. “ozbiljne stranke” koje bi da okupi “Tadićeva ideja horizontalne interakcije”, skraćeno TIHI.

Ali, zašto su svi oni, kako bi se moderno reklo, “u kanalu”, odgovor je dužan upravo Boris Tadić. Ne samo zbog spočitavanja da je izmislio, napravio i do sopstvenog poraza ojačao Srpsku naprednu stranku, koliko zbog činjenice da je u proteklih osam godina jedan od najvećih krivaca za urušavanje i razbucavanje Demokratske stranke i minimiziranje uticaja kompletne građanske opozicije.

To je već krajem 2014. godine sjajno uočio kolega Dragoljub Žarković: “Boris Tadić je u poslednjoj fazi svoje političke karijere sve više glumatao politiku a sve manje bio delotvoran. Opijen aplauzima na javnoj sceni, u kadrovskoj politici je najviše gurao one koji su mu najviše aplaudirali.” Nepravaziđeni Žare je još dodao da “Tadić Srbiju doživljava kao Holivud”, prečesto raubujući sintagmu “vidimo se u nekom novom filmu”.

Bioskopi su ovih dana počeli da rade, ali taj “neki novi film” još dugo nećemo gledati. S druge strane, fudbalske utakmice se igraju ali bez publike, pa na isto izađe i komentar kolege Zorana Kurtovića, da je “problem Borisa Tadića već odavno u domenu jednog dela nauke koju je studirao”: “To je kao da Džajić traži da igra u prvom timu Zvezde. Ko zna,možda je to loše poređenje. Džaja bi bar jedan centaršut uputio kako treba!”

Ako se manemo citata i filmsko-fudbalskih alegorija, dolazimo do tragične činjenice da je neuspeli kandidat za odbornika na Vračaru u ovom trenutku JEDINI političar koji makar izgleda, govori i ponaša se kao pravi političar na onom delu političke scene koja nije pod kapom i šapom predsednika svega ovoga.

Zalutali Lutovac, iz šešira izvučeni Lečić, svileni salonski nacionalista Jeremić, medijski uništen Đilas, nedorečeni Obradović, sam svoj majstor Živković, umišljeni Radulović, odglumio svoje Trifunović, kompromitovani Jovanović, lokalni igrači Zelenović i Stamatović, da ne pominjem one “četke, metle” i ostale čomićke… svakom od njih nedostaje mnogo toga što bi ulivalo poverenje i ostalim akterima na opozicionoj sceni, i onom delu javnosti koja im je prirodno naklonjena, a da ne govorimo o raspamećenim i deprimiranim biračima.

Boris Tadić tako postaje svojevrstan “tamni vilajet” srbijanske opozicije: Ako ideš s njim – kajaćeš se, ako ideš bez njega – kajaćeš se!