Sedamnaest godina fabulozne karijere, uspona sa vrha Kopaonika na visove teniskog Mont Everesta. Novak Đoković je prešao put od početka do kraja, od deteta koje sanja trofej Vimbldona u rukama do nekog ko je u trci da bude najbolji svih vremena.
Nezahvalno je govoriti o teniseru i podvlačiti crtu ispod učinka, kada on uporno poput supersonične letelice, nastavlja da stremi stratosferičnim visinama.
Za Novaka Đokovića, koji će u maju, u periodu kada rođendan obično slavi u Parizu, na začetku Rolan Garosa – napuniti 33 godine, ciljna linija još se ne nazire.
Naročito ne sada, kada je nadohvat brojnih rekorda, kada je sa večitim rivalima, Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalom, u trci za najveća priznanja i nezvaničnu titulu najboljeg igrača svih vremena.
PROČITAJTE JOŠ
Endi Mari je u razgovoru sa Novakom Đokovićem u petak, otkrio veliku stvar, koja nam je svima bila pred nosom, a nismo je možda svi bili svesni – u slučaju Novaka, Rodžera i Rafe ima smisla birati najboljeg jer su deo iste ere, nezabeležene u istoriji ovog sporta.
Kako izabrati pet najboljih, nezaboravnih mečeva u karijeri tenisera koji je uradio tako mnogo toga, da se sve ne može izreći u jednom običnom novinskom tekstu?
Na pragu 1.100. meča u karijeri (1.098), sa 911 ostvarenih pobeda? Uz 79 titula, od toga 17 sa grend slem turnira i 34 masters titule? U kolekciji najvećih trofeja, Novak ima, računajući i onih pet sa ATP tur finala ukupno 59 velikih titula i svega 20 otpada na one sa turnira ATP 500 i ATP 250!?
Nijedna lista koja se napravi, a vezana je za Novakove najbolje mečeve, neće biti korektna ni precizna, jer će neko drugi uvek imati drugačiju vizuru. One nove, velike pobede, potiskivale su one druge, jednostavno, tako je u tenisu – stalno je sve u tom kružnom, cikličnom toku, turnir sledi za turnirom, trofej za trofejom, statističari beleže, a srca teniskih navijača pamte. I kako god da okrenete, zaista nećete biti pravedni.
Ipak, po određenim parametrima, na ovaj ili onaj način većina može da dođe do ovih pet mečeva, koji su, svaki ponaosob, imali posebnu dimenziju u karijeri Novaka Đokovića i ovde su, poređani, hronološki.
PRVI VIMBLDON, PRVI PUT BROJ JEDAN, OSTVARENJE SNA
Finale Vimbldona 2011. protiv Rafaela Nadala, za Novaka je imalo zaista sudbonosni značaj.
Ostvareno u jednoj od zlatnih teniskih godina, ne samo njegovoj, već i uopšte bilo kog igrača u istoriji tenisa, taj 3. juli 2011. imaće uvek posebno mesto.
Najveći mogući izazov, prvo Novakovo finale u Londonu, veliki protivnik, gladijatorska atmosfera. Svi elementi bili su tu, trebalo je „samo“ zabeležiti tu pobedu, protiv „bika sa Maljorke“.
Teret koji je imao na leđima u tom momentu bio je ogroman. Nadala, do tada, nikada nije pobedio u grend slem finalu. Na svom kontu imao je dva grend slema, ali i nestvaran put do tog meča, skor od početka godine od 47-1!
I još nešto – priliku da ostvari dečački san o osvajanju Vimbldona, o kom je maštao gledajući Pita Samprasa kako to čini. Plus nagrada, uspon na prvo mesto ATP liste, prvi put u karijeri.
Treba li reći da Novaku tada nije zadrhtala ruka? Da je pobedio sa 6:4, 6:1, 1:6, 6:3 u meču koji po kvalitetu nije bio možda među najboljima, ali svakako se ističe po važnosti.
Da, Rafa i Rodžer su mu tada prvi put posle nekoliko godina velikih borbi, gledali u leđa, duopol je zamenila bitka u trouglu, a ono grickanje trave na kraju… To se nikad neće zaboraviti.
RODŽERE, ŠTA TO BI? ČUDESAN FORHEND NA US OPENU
Ista godina, 2011. i polufinale US Opena, protiv Rodžera Federera. Već tada je, kao broj jedan, Novak morao da se suočava sa nečim njemu do tada ne tako poznatim – nije se borio samo protiv Federera, ili Nadala, već i sa armijom njihovih navijača koji su dominirali teniskim arenama širom sveta.
Otuda su sve te pobede, pa i ova spektakularna na “Artur Ešu” protiv Federera, imale poseban značaj, što će se videti možda najbolje tek osam godina kasnije.
Federer, miljenik publike i u Njujorku, tada je pokazao slabost, koji je imao i godinu pre toga, u meču sa Novakom, kada je takođe u polufinalu, ali na servisu Đokovića imao meč lopte. Nije ih iskoristio, a nije ni ove dve koje je imao u setu odluke na 5:3 i 40:15.
Ono što je usledilo je momenat za istoriju tenisa, nešto što će se vrteti dugo, dugo u mnogim teniskim retrospektivama. Nestvaran forhend ritern, udaren iz sve snage, koji je Rodžer samo ispratio pogledom, a potom i greška Švajcarca iz forhenda i sve se, baš sve posle toga okrenulo i Novak je dobio meč sa 6:7, 4:6, 6:3, 6:2, 7:5.
Kasnije je dobio Nadala u finalu, a Rodžer početak blego rečeno snažne nesigurnosti na meč loptama protiv Novaka.
JEDVA SU STAJALI NA NOGAMA
Melburn, finale Australijan Opena 2012. Neviđena bitka Đokovića i Nadala koja je ušla u istoriju kao najduže australijsko finale od pet sati i 53 minuta.
Nemoguće je opisati šta smo tu gledali, kakva je to bila rovovska borba do poslednjih atoma snage, meč u kojem su odlučivali mikroni, a ne milimetri, u kojima su presudile najfinije nijanse. A tek kakve smo poene gledali…
Moralo je biti pobednika, kao i uvek u tenisu, a da je mogao da se proglasi remi, proglasili bi ga najverovatnije tada. Novak je slavio sa 5:7, 6:4 ,6:2, 6:7, 7:5, a Rafa je do tog momenta imao skor 133-1 na grend slemovima kada bi osvojio početni set.
Novak je imao odgovor na sve, a mnoge je iznendio neverovatnom ne samo mentalnom već fizičkom snagom, posle godina kada su ga često kritikovali da ne može da igra preduge mečeve.
Momenat kada na ceremoniji dodele trofeja više ne mogu da stoje na nogama i kada Novak dodaje Špancu bočicu vode jedna je od najlepših sublimacija sportskog fer-pleja i viteštva na terenu. Kakav meč!
PROLAZAK KROZ TRIJUMFALNU KAPIJU
Poslednji slavoluk kroz koji je Novak trebalo da prođe, onaj u Parizu. Doduše ne kroz onaj čuveni, do kog se stiže niz Jelisejska polja, već onaj na „Šatrijeu“ u Bulonjskoj šumi, na Rolan Garosu.
Ako je neko mogao da otkine parče Nadalove zemlje u Parizu, bio je to Novak. Dugo godina je rovio, kopao, bušio, najavljivao tako nešto, doživljavao razočaranja, poraze od Federera 2011. ili Vavrinke 2015. godine. Ali Endi Mari, u tom finalu, jednostavno, nije imao šanse.
Znalo se ko je morao da pobedi, kome je jedino ta titula nedostajala da kompletira niz od sva četiri grend slema.
I dobili smo „Nole slem“, jer je Novak tom titulom, 5. juna na Rolan Garosu (3:6, 6:1, 6:2, 6:4), osvojio četvrti grend slem u nizu, postao tako prvi teniser kojem je to uspelo posle Roda Lejvera 1969. godine i prvi u istoriji koji je ujedinio titule na sve tri podloge!
Takav meč jednostavno mora biti u krugu nezaboravnih.
SAM PROTIV SVIH, PETI VIMBLDON
I konačno, Vimbldon 2019. Iako je Novak pobeđivao Rodžera i pre toga na čuvenom turniru u jugozapadnom Londonu, ovaj je imao posebnu aromu.
Federer je igrao za deveti pehar na nezvaničnom prvenstvu sveta, Novak za peti i izjednačenje uspeha Bjerna Borga.
Treba li reći šta je Novaka snašlo u ovom finalu? Ogromna većina publike na stadionu duvala je u jedra Švajcarca, njegov brod je plovio nošen tim jakim vetrom sa svih strana, i što je bitnije, igrao je zaista kao u najboljim danima svoje teniske mladosti.
Pet nezaboravnih setova i skoro pet sati borbe, za travu, neobično dug meč, ali opet začinjen onim dodatkom koji smo videli u polufinalu 2011. na US Openu.
Federer na 8:7 i dve meč lopte, ceo stadion u isčekivanju eksplozije radosti, Novak gotovo na kolenima, pribijen uza zid i… Naravno, spektakularan povratak, pobeda od 13:12 u petom setu – 7:6 (5), 1:6, 7:6 (4), 4:6, 13:12.
Prvi put supertajbrejk u setu odluke i Novak koji ispisuje istoriju, dodiruje rukom travu, okreće se i pozdravlja publiku koja ne veruje čemu je prisustvovala. Najbolje finale u Londonu? Vrlo moguće.
Tako to rade šampioni. Nema predaje, nema kraja, nema izgubljenog poena. To ih i izdvaja u toj masi tenisera koji svi znaju da udaraju forhend i bekhend, samo malobrojni to rade malo veštije, malo bolje…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
