Kada je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, pre četiri meseca, rekao da je “Rusija spremna na prekid i zaoštravanje odnosa sa EU” mnogi su pomislili da se radilo o prenagljenoj oceni, poslovično hladnokrvnog šefa diplomatije. Tim pre što se Kremlj vrlo brzo oglasio i “korigovao” izjavu Lavrova. Međutim, danas je jasno da je najdugovečniji ruski ministar u ovom veku rekao naglas ono što je njegov šef milslio.
Pročitajte još:
Ponižavanje visokog predstavnika EU za spoljnu politiku Žosepa Borelja u Moskvi, zabrana ulaska u Rusiju Davidu Sasoliju (predsedniku Evropskog parlamenta) i Veri Jurovoj (potpredsednici Evropske komisije), ubistva ili pokušaji ubistava u Velikoj Britaniji i Nemačkoj po nalogu Moskve, sajber napadi po celoj Evropi, špijunske afere u Italiji, Francuskoj, Bugarskoj, Češkoj, Švedskoj, samo su deo lepeze dokaza zahlađivanja odnosa Moskve sa EU.
Nikolaj Petrušev, bivši šef FSB (naslednik KGB-a) i sekretar Saveta bezbednosti Ruske Federacije, u poslednjem intervjuu datom nedeljniku “Argumenti i fakti” je optužio Evropu da radi o glavi Rusiji još iz vremena Ivana Groznog: “Ruski car nije priznavao moralno i političko vođstvo Evropljana i oni su mu se osvetili tako što su ga optužili za zverstva i zločine a ujedno su na taj način skrenuli pažnju svojim narodima sa unutrašnjih problema”.
Aluzija Petruševa je toliko eksplicitna koliko i groteskna, pogotovo onima koji su pročitali roman Vladimira Sorokina “Dan opričnika”. U svakom slučaju: propaganda da je Evropa istorijski i večiti neprijatelj Rusije pušta sve dublje korene od Baltika do Vladivostoka, mada većina građana, po istraživanjima Levade, još uvek ima pozitivnon mišljenje o EU.
Ruski predsednik Vladimir Putin da bi sačuvao svoju vlast i sigurnu vladavinu do kraja života zaigrao je na kartu nove podele sveta, odnosno interesnih zona, pre svega na evroazijskom kontinentu. Vladar u Kremlju ne želi da Rusija bude prihvaćena od partnera, već priznata takva kakva jeste.
Na unutrašnjem planu režim u Moskvi rasplamsava ideju kod dobrog dela stanovništva o opkoljenosti i iskonskoj želji Evrope i Zapada da uništi Rusiju. Pod tim izgovorom se redukuje dodatno i ono malo sloboda što je ostalo građanima Rusije koji u sebi nose evropski identitet i koga ne žele da se odreknu čak ni po cenu da budu etiketirani kao “strani plaćenici” ili “eksteremisti”.
U Putinovoj viziji novu ulogu Rusije, koju je on odredio, niko ne može da osporava dok metodi i instrumenti koje Moskva koristi na unutrašnjem planu i u realizaciji geopolitičkih i spoljnopolitičkih ciljeva ne mogu da bude dovedeni u pitanje, a kamoli osuđivani ili uzroci sankcija ili drugih kaznenih mera.
Demokratije u otpici Moskve je izgubila svoju superiornu poziciju u odnosu na ostale oblike vladavine i više nije politički horizont kome teže moderna društva. Liberalne demokratije su za Putinovu Rusiju ideološki neprijatelji koje treba dezintegrisati koristeći poluge na kojima počivaju: medijske slobode i pravo na mišljenje i političko delovanje.
Putin i armija ruskih tribuna po Evropi dovode u pitanje efikasnost liberalnih demokratija propagirajući autoritarne i suverenističke modele vlasti. Nije slučajno da je Moskva duvala u jedra Bregzita davajući podršku UKIP-u Najdžela Faraža ili Donaldu Trampu u SAD. Baš kao što nije slučajna podrška Rusije partijama na vlasti u Srbiji, Republici Srpskoj ili opoziciji u Severnoj Makedoniji. Finansijsku i logističku podršku iz Rusije posrednu ili direktnu su dobijali Alternativa za Nemačku, Nacionalni front Marin Le Pen u Francuskoj i Liga Matea Salvinija u Italiji.
Obrni, okreni, Moskva je uvek na strani populističke ili suverenističke desnice i tu i tamo ekstremne, antiglobalističke levice. Takođe, gde god postoji spor oko neke teritorije ili separatistički pokret u nekoj zemlji, tu su i reflektori i mikrofoni ruskih državnih ili paradržavnih medija i propagandne internet mašinerije da potpaljuje sukobe.
U Kremlju su uvek verovali da su lukaviji od drugih, odnosno da upotrebom represije mogu da kontrolišu svoj suvereni prostor a da istovremeno podrivaju okolne države, posebno evopske: među Putinovim ideolozima vlada i dalje uverenje da je samo slaba i razjedinjena Evropa odgovarajući komšija Ruskoj Federaciji.
Putinov san je organizacija nove Jalte na kojoj bi pored američkog i ruskog predsednika sedeo umesto britanskog premijera kineski šef države i na kome bi se nacrtale nove sfere uticaja. Međutim, iza umornog i bolešljivog lica Džoa Bajdena koje podseća na Ruzveltovo, krije se odlučnost da primeni Trumanovu doktrinu (poziv Gruziji da uđe u NATO, naoružavanje Ukrajine, aktivnija politika na Zapadnom Balkanu) i vokabular Ronalda Regana kada definiše Putina kao ubicu.
EU je naučila lekciju da je bolje biti malo sporiji, ali nastupati jedinstveno prema Rusiji. Paradoksalno, i pored široke lepeze pogleda na Moskvu iz ideoloških razloga (Orban), ekonomskih (Merkel), strateških (Makron) ili istorijskih animoziteta (pribaltičke republike i Poljska), jedna od retkih tačaka u spoljnoj politici EU gde se pronalazi, relativno brzo, konsenzus je Rusija.
Vrlo je verovatno da je Lukašenkov režim na svoju ruku, bez konsultacije Moskve, izvršio otmicu aviona Rajanera da bi uhapsio aktivistu Romana Protaseviča. Ali, beloruski autokrata se ne odvažio na taj potez da ne oseća podršku “velikog brata” sa istoka, koja, kao što se videlo, nije izostala. I predsedniku Rusije Putinu se sviđa ideja da se pošalje poruka svim disidentima da ni u EU, a ni u članicama NATO-a, nema sigurnog mesta za njih.
U Berlinu, Parizu, Rimu, kao i u Briselu su vremenom naučili da ne reaguju stomakom na Rusiju i da i pored svih mana rukovodstava u nekadašnjih sovjetskim republikama zapadno od Urala, njihovi narodi nisu zaslužili da se nađu iza pogrešne strane nove “Gvozdene zavese”.
U tom kontekstu EU i nije preduzela drastične mere prema Belorusiji jer bi na taj način definitivno gurnula zemlju u zagrljaj “medveda”. Selektivne sankcije, po uzoru na američki “Magnicki akt” koje pogađaju samo pojedince u kleptokratskim režimima, su mnogo efikasnije od klasičnih koje po pravilu proizvode kontraefekat i učvršćuju postojeću vlast. Jedan od vodećih razloga pojačane ruske propagande protiv EU i liberalnih demokratija su selektivne sankcije koje su počele da pogađaju sve stubove Putinovog režima.
Ne treba smetnuti s uma da su u septembru izbori za Dumu i da Jedinstvena Rusija ne uživa ni izbliza podršku u biračkom telu koju ima Vladimir Putin. Naravno, nije upitna pobeda stranke ruskog predsednika, ali u političkim sistemima kakav je ruski, izbori ne služe da bi se izabrala vlast, već da bi se izmerila njena popularnost i dao legitimitet. Upravo zbog toga Putin ne može da pusti niz vodu Lukašenka a još manje da ispusti Belorusiju iz sfere svog uticaja: spoljna politika je bila sve ove godine Putinov džoker u rukavu. Najveću popularnost ruski predsednik je imao u danima aneksije Krima i od tada, svaki put kada se krene sa ratnim igrama na rusko-ukrajinskoj granici, odobravanje u javnom mnjenju skoči.
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare