4
"Te noći 24. februara probudio nas je snažan zvuk eksplozije i jaka svetlost na prozoru. Videli smo ruske lovce i padobrance, ja sam sa sinom (12) izletela iz kuće i otišli smo putem koji vodi kroz šumu. Tamo su nas zatekli ruski vojnici", rekla je na početku svoje ispovesti Tatjana Koliandretska (42), koja je prvog dana rata u Ukrajini pobegla sa detetom iz pakla koji je u narednim mesecima zadesio njenu zemlju.
Gostomel je prvi grad koji se u februaru našao na udaru ruske vojske. Zbog svog geografskog položaja, on je predstavljao ključnu polaznu tačku, odakle je moguć pristup Kijevu.
Tako su ruski lovci negde pred zoru leteli nad Gostomelom, tenkovi su bili pozicionirani kod šume koja vodi u grad, a padobranci stigli na aerodrom Gostomel.
Tatjanu je te noći probudila buka i bljesak od eksplozije, dok su ona i njen dvanaestogodišnji sin spavali na drugom spratu kuće.
„Pogledali smo kroz prozor da vidimo šta se dešava, videli smo lovce u niskom letu. Onda sam uključila sigurnosne kamere i videla kako se padobranci spuštaju. Trčali smo niz stepenice i videli eksploziju u blizini naše kuće. Sina sam brzo ubacila u automobil i otišli smo do šume koja vodi van grada“, kaže Tatjana.
Kako je sa detetom iz kuće izašla samo u pidžami, usput je iz kuće pokupila jedno ćebe i to je sve što su imali u kolima u tim trenucima. Ispostaviće se da je odluka da ništa ne pakuje sa sobom bila ključna za bezbednost nje i njenog sina.
„U šumi smo zatekli ruske vojnike, ali su nas pustili da prođemo. Ja mislim da je to jer je bilo potpuno jasno da smo mi civili i da u autu nemamo ničega, pa bili smo u pidžamama. Svi su me posle pitali kako sam uspela da pobegnem, a to je bilo kroz šumu, ali ostali to nisu mogli“, ispričala je ona za Novu.
Njene komšije, pak, nisu bile „iste sreće“. Oni su se duži vremenski period zadržali u kući, u pokušaju da sa sobom ponesu lične stvari koje su im potrebne. Njihova sudbina, nažalost, nije ni nalik Tatjaninoj.
„Da sam ostala da skupljam stvari, umesto što smo odmah pobegli, mislim da Rusi ne bi pustili ni mene, ni sina. Tako bismo u autu imali prtljag što bi im bilo sumnjivo. Oni koji su posle nas pokušali da iskoriste isti put za bekstvo, pucno je na njih u šumi, iako je bilo jasno da su u pitanju civilna vozila. Tamo je dosta ljudi poginulo, a u automobilima je bilo i dece“, rekla nam je Tatjana kojoj su komšije prosledile snimke vojnika u dvorištu, koje mi danas prenosimo. Na njima su prikazane ruske snage koje su tada tek stigle u Gostomel i krenule u obilazak obližnjih kuća.
U momentu kada je postalo previše opasno, njene komšije prestale su da snimaju one koji su na njihovu zemlju izvršili invaziju, a mnogi od njih su ubijeni u napadima.
„Imala sam komšiju koji je živeo preko puta od nas. On je ubijen kada je izašao iz kuće, hteo je da obavesti ruske vojnike da hoće da evakuiše svoju porodicu i da svi oni zajedno izađu. Ubili su ga“, priča vidno potrešena Tatjana.
Njena kuća je istog dana granatirana, a od nje su sada ostale samo ruševine, kao i u čitavom komšiluku. Tatjana sada živi kod rođaka u blizini Kijeva i smatra da se život nikada neće vratiti u pređašnje stanje.
„Neko obnavlja kuće, ali uglavnom su to ljudi koji ne mogu da žive kod rođaka. Život se nikada neće vratiti na ono što je bilo ranije, mora sada da bude drugačije. Ali, ja se nadam da će to drugačije biti bolje i da neće uključivati mržnju“, kaže ona.
Pročitajte još:
Tatjana je pre 24. februara normalno živela sa sinom u svom domu i nikada nije ni pomislila da će se njen život odvijati na ovaj način. Ipak, upozorenja i onih zabrinutijih od nje je bilo.
„Ja nisam verovala u mogućnost rata, ali majka me je nekoliko nedelja ranije upozorila da sa sinom pobegnem iz Gostomela. Nisam želela da odem, dok nisam svojim očima videla ruske okupatore na ukrajinskoj teritoriji. Niko od komšija nije verovao da će ruski vojnici ući baš u njihovo dvorište, svi su mislili da će biti skoncentrisan na istoku Ukrajine“, ispričala nam je žena koja sada sa sinom započinje novo poglavlje i nada se boljoj budućnosti.
„Moj sin je otprilike tri nedelje imalo noćne more nakon što smo autmobilom usred noći pobegli iz kuće i grada. Mahao je rukama, nije mogao da spava, je sam ga uspavljivala svake noći, ali moja majka je lekar i radila je sa njima da prevaziđe traume“, zaključuje Tatjana.
BONUS VIDEO Nova.rs u Ukrajini: Sklonište u sirotištu u Odesi
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
