Britanci i Irci koji su preživeli terirostički napad na koncertnu dvoranu Bataklan u Parizu 2015. godine, ispričali su na sudu kako su se pravili mrtvima na zemlji u "reci krvi" da ne bi bili upucani od strane terorista, ili kako su puzali po zemlji između tela dok su naoružani napadači ubijali jednog po jednog posetioca, prenosi Gardijan.
PROČITAJTE JOŠ:
Svedoci koji govore engleski jezik su u ptek otputovali u Pariz kako bi svedočili na najvećem francuskom sudu u jednom krivičnom slučaju, a sve zbog napada Islamske države koje se odigralo 13. novembra 2015. godine. U ovom napadu je ubijeno 130 ljudi, a više od 400 je ranjeno u sinhronizovanim samubilačkim bombaškim napadima i masovnim pucnjavama širom francuske prestonice, prenosi Gardijan.
Napadi u Parizu su počeli u petak uveče oko 21 sat kada se bombaš samoubica razneo nakon što nije ušao na fudbalsku utakmicu. Potom su usledele pucnjave i samoubilački bombaški napadi u kafićima i restoranima u Parizu i nazad na koncert u Bataklanu gde je svirala jedna rok grupa. Tamo je ubijeno čak 90 ljudi, a mnogi su zadobili teške povrede tokom masakra koji je trajao čak dva sata.
Svedoci stari između 30 i 50 godina ispričali su kako su 2015. godine putovali avionom ili Eurostarom u Francusku na koncert grupe koju su obožavali ili su slavili rođendane i uživali u romantičnim posetama u Francuskoj. Rekli su da nikada neće zaboraviti ljude koje su videli kako umiru pred njima i nastavili su da nose i fizičke i psihičke ožiljke i šest godina nakon tragedije. Poručili su da terorizam i mržnja „nikada neće pobediti“.
Preživeli su ispričali o napadu koji je trajao više od dva sata, dok su tri mlada napadača upucala u masu, a potom su nastavili da pucaju u ljude koji su pokušavali da pobegnu. Preživeli su opisali gomile tela i istakli da je scena ličila na rat.
Mark Blekvel koji radi u zdravstvu, opisao je kako je ulzanice za koncert u Bataklanu kupio za 50-ti rođendan i da je stajao pored bine sa grupom prijatelja. Čuo je prve pucnje, a potom su se upalila svetla – otkrivajući ljude koji su već bili mrtvi.
„Mislio sam da će ovo biti jako lođe ako budem uzet za taoca, jer nisam Francuz, već stranac u gradu, pa sam odlučio da moram da izađem, a onda mu je jedno telo palo na noge. Ovo telo je bilo preko mojih stopala i gležnjeva. U početku sam počeo da paničim, a onda mi je jedna glas u glavi rekao – ‘samo budi miran’… Uspeo sam da pomerim stopala jedno po jedno i mogao sam da vidim ispred sebe kako su svi već okrenuti prema podu. Ne znam koliko ih je još bilo živih, a koliko nije“, rekao je on.
Ugledao je krvlju umazanu stazu po podu kroz tela i odlučio je da puzi vrlo sporo kako bi pokušao da pobegne dok su meci nastavljali da lete oko njega, prenosi Gardijan.
„Miris je bio užasan, ta užasna mešavina baruta i krvi – tako snažna da je gotovo možete osetiti. Napao je celo mesto. Počeo sam da puzim jer sam mislio da ako počnem da bežim da neću uspeti“, dodao je on.
Osetio je kada su ga pogodila dva metka, od kojih je jedan razneo „komed mesa sa njegove ruke“.
U jednom trenutku je podigoa pogled i video je jednog od naoružanih ljudi preko sobe: „Mogao sam da mu vidim oči i njima nije bilo ničega, ni ljudskosti“.
Blekvel je rekao da je gledajući unatrag prema šanku „svuda bilo krvi, tela ljudi za koje nije ni znao da li su živi ili mrtvi“.
„Bio je jedna momak pozadi… kao da je ustao na ruke i kolena da bi pobegao do izlaza i jednostavno je pao na pod i više nije ustao. Samo sam ga video kako pada na zemlju i više se nije micao“, rekao je on.
Kada je stigao do izlaza, tamo je bila gomila tela zapetljana jedno u drugu „koji kao da su ubijeni pokušavajući da pobegnu kroz izlaz“.
Jedan Irac koji radi na gradilištu i koji nije hteo da bude imenovan rekao je da je „u jednom trenutku pucnjava postala pojedinačni hitac, i činilo se kao da su napadači samo šetali okolo i pojedinačno ubijali ljudi“.
Njegova žena, koja takođe nije htela da bude imenovana, rekla je sudu da je videla čoveka kako umire i da je „posegao za njenom rukom kako bi umro sam“.
Irac, čije je stopalo uništeno metkom, pa je morao na nekoliko operacija, rekao je: „Psihološki, to je još uvek tu, samo što sada govorim o tome, mogu da vidim slike ljudi koji su bili mrtvi i ne mogu da ih izbijem iz glave, oni će uvek biti tu“.
Jedna Engleskinja koja nije htela da je imenuju u medijima, rekla je da su se ona i njen muž sakrili u ormar u koncertnoj dvorani, brinući se o ženi za koju nisu ni znali ko je, a koja je stalno padala u nesvest, mazeći je po kosi kao da je malo dete kako bi je utešili“.
„I dalje moram da spavam sa upaljenim svetlom svake noći, ne mogu da budem u zamračenoj prostoriji. Uvek govorim ljudima da ih volim“, rekla je ona.
Dodala je da su je često pitali da li mrzi teroriste.
„Kratak odgovor je ne, već postoji previše mržnje na ovom svetu i zato smo ovde. Ne mrzim ih, žao mi ih je. Žao mi je što su osetili potrebu da to učine, što nikada neće osetiti ljubav ili saosećanje koje većina nas uzima zdravo za gotovo. To mora da je bio usamljen izbor za njih“, navela je ona.
BONUS VIDEO: Mesto ubistva porodice Đokić
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar