"Sjedinjene Američke države proglasiće Antifu terorističkom organizacijom", objavio je američki predsednik Donald Tramp prošle nedjelje na Tviteru. Tramp, ali i mnogi drugi američki zvaničnici, uključujući šefa FBI-a Kristofera Vreja, tvrdi da upravo ovaj radikalno levi pokret delom stoji iza nasilja i nereda koji su proizašli iz protesta zbog brutalnog policijskog ubistva Afroamerikanca Džrodža Flojda u Mineapolisu.
Od Trampove pretnje proglašenjem Antifa terorističkom organizacijom, što pravni stručnjaci uglavnom smatraju neozbiljnim i zakonski nesprovodivim, termin Antifa došao je i do hrvatske obale – do makarske rivijere, čije je lepote Hloverka Novak Srzić hvalila na Facebooku „unatoč antifa kaosima i virusima“, iako je pritom zamenila Makarsku i Mozambik, prenosi Index.
Ime Antifa je, naravno, skraćena verzija termina antifašizam, odnosno antifašisti. Ovaj pokret odnosno supkultura – ili, preciznije, kontrakultura – prisutan je u zapadnoj Evropi, a zatim i u SAD-u još od sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Savremeni antifašistički pokret pojavio se paralelno s pojavom savremenog neonacističkog pokreta u Evropi i Severnoj Americi, pre svega u obliku supkulture takozvanih skinhedsa, odnosno njihovog neonacističkog krila.
Ali Antifa svoje korene vuče, naravno, iz originalnog antifašističkog pokreta, koji se na ulicama Nemačke, Italije i drugih država borio protiv originalnih nacista i fašista dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. S izbijanjem Drugog svetskog rata, ovi antifašisti, dobrim delom, ali ne isključivo komunisti, pokrenuli su oružanu partizansku borbu širom okupirane Evrope.
Kakve veze s istorijskim antifašistima imaju mladići i devojke koji se od glave do pete odeveni u crno pojavljuju na američkim ulicama, s palicama, čak i kacigama i štitovima, bacaju molotovljeve koktele, cigle i petarde, tuku se s policijom i desničarima, razbijaju izloge i pale zgrade i automobile – ponekad policijske i korporativne, ali ponekad i one običnih građana i malih privrednika?
Prema ubeđenjima pokreta Antifa, oni se danas bore protiv fašizma, baš kao što su to radili partizani i levi radikali pre i za vreme Drugog svetskog rata. A svojim taktikama i ciljevima uveliko izviru iz jednog drugog, šireg pokreta – onog anarhističkog i antiglobalističkog koji je pre dvadesetak godina stupio na scenu nasilnim protestima protiv samita klubova G7 i G20, Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda i Svetskog ekonomskog foruma u švicarskom Davosu, među ostalim.
Baš kao i oni, i Antifa se protivi fašizmu, nacionalizmu, rasizmu, seksizmu, homofobiji, kao i kapitalizmu, društvenoj nejednakosti i uništavanju okoline radi profita. Štaviše, anarhistički Crni blok, koji je posebnu pažnju privukao neredima tokom samita G20 u Hamburgu 2017, izgledom i taktikama gotovo je identičan Antifi, a verovatno su i njihovi pripadnici dobrim delom isti.
Iste te godine i Antifa je svojim nasilnim protestima privukla pažnju u Americi. Činjenica da je 2017. bila i prva godina Trumpovog mandata, naravno, nije slučajna, baš kao što nije slučajno da je takozvana alternativna desnica (alt-right), koja često koketira s neonacizmom, doživela neverovatan uzlet za vreme predizborne kampanje 2016. i nakon izbora.
2017. će ostati zapamćena po nekoliko dramatičnih obračuna Antife i alt-righta: obračun zbog predavanja desničarskog provokatora i miljenika alt-righta Majloa Janopulosa na Berkliju, koje je na kraju otkazano (sukob je imao reprizu u aprilu), i zbog marša alt-righta, odnosno neonacista i srodnih desnih ekstremista, u avgustu u Šarlotsvilu, gde je sukob s Antifom i drugim levim protivmitingašima eskalirao zabijanjem ekstremnog desničara automobilom u njih.
Iste godine je iznenadni napad maskiranog pripadnika Antife na jednog od predvodnika alt-righta i belačkog nacionalistu Ričarda Spensera postao svojevrstan mem nazvan „udari nacistu“. Pokrenuo je i široku raspravu oko toga je li pribegavanje nasilju legitimno sredstvo borbe protiv nacista i desnih ekstremista. Za pripadnike Antife dileme nema. Nasilnu borbu protiv fašista i onih koje tako doživljavaju, ali i policije i drugih predstavnika „struktura moći“, Antifa tumači kao svojevrsnu samoodbranu.
„Argument je da je militantni antifašizam inherentno samoodbrana zbog istorijski dokumentovanog nasilja koje fašisti vrše, posebno prema marginalizovanim ljudima“, navodi Mark Brej, profesor povijesti na Univerzitetu Radžers i autor knjige „Antifa: Antifašistički priručnik“, za Njujork tajms.
Doduše, mnogi pripadnici Antife rastežu pojam antifašističke samoodbrane i na uskraćivanje platforme, takozvano deplatformisanje, intelektualcima i organizacijama čije poruke smatraju opasnima za obespravljene i diskriminisane manjine. U svojoj ekstremnoj verziji rezultira brutalnim napadima na novinare, autore i aktiviste s kojima se ne slažu. A takvo rastegnuto shvatanje antifašizma neminovno dolazi u konflikt s načelima slobode izražavanja, organizovanja i okupljanja na kojima počiva liberalna demokratija.
Ali u tome i je problem, smatraju kritičari ovog radikalnog pokreta, a podseća Index.hr – Antifa ne veruje u liberalnu demokratiju, već želi da zameni postojeći ekonomsko-politički sistem radikalnom alternativom – komunizmom ili anarhijom.
„Oni su samodeklarisani revolucionari. Oni ne osećaju odanost prema liberalnoj demokratiji, za koju veruju da marginalizuje zajednice koje oni brane. Oni su anarhisti i komunisti i kao takvi su daleko izvan konzervativno-liberalnog spektra“, objašnjava Bray za portal Vox.
Ali u isto vreme teško je precizno govoriti o ciljevima i metodama Antife, kao i o njenoj umešanosti u trenutne nerede u SAD-u, iz istog razloga iz kojeg ne znamo ni koliko je ovaj pokret snažan – ne postoji jedinstvena organizacija ni vođe. Antifa je skup neformalnih, autonomnih lokalnih ćelija bez vođa i hijerarhije. Ipak, kako piše Washington Post, i u svojim najvećim akcijama uspeli su da okupe tek nekoliko stotina pripadnika iz cele zemlje. Takođe, očigledno je da su im najsnažnija uporišta Kalifornija i Oregon. Brej takođe smatra da je Antifa kao pokret premalen i preslabo organizovan da bi mogao da predvodi aktuelne proteste.
Dobar deo njihovih aktivnosti, baš kao i kod ekstremne desnice, koncentrisan je na internet. Tamo prate aktivnosti svojih ideoloških protivnika i pokušavaju da razotkriju ekstremne desničare, pri čemu često objavljuju i njihove lične podatke. Ali, čini se da barem neki među njima vide proteste kao priliku za nasilan obračun sa sistemom kojem se protive.
Takve nasilne metode onda postaju temelj za izjednačavanje krajnje levice ili desnice. Da li je takvo izjednačavanje opravdano ili ne, ostaje nešto oko čega će se neistomišljenici teško složiti. Ali, dobro je u tom kontekstu imati na umu i konkretne podatke, na primer one o terorističkim i ekstremističkim napadima u SAD-u. Prema evidenciji Univerziteta u Merilendu, od 2010. do 2016. 53% takvih napada izveli su verski ekstremisti. 35% su izveli desničarski ekstremisti, a samo 12% levičarski ili zeleni ekstremisti. Stoga je prilično ironično da Tramp i njegove pristalice žele da proglase Antifu terorističkom organizacijom pre nego što to učine s mnogo opasnijim i bolje organizovanim ekstremno desnim organizacijama.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare