Britanski istoričar Najl Ferguson je još pre 15 godina napravio neologizam “Euarabija” i upozorio na opasnost od delovanja islamskih prozelita na Starom kontinentu zbog čega je bio žigosan kao islamofob. “ U Evropi imamo petu kolonu džihadista i oni se nisu pojavili preko noći. To je proces koji traje decenijama i koji mnogi nisu želeli da vide”, govorio je Ferguson.
U međuvremenu, islamski terorizam je doživeo transformaciju. Zahvaljujući radu evropskih i američkih tajnih služi i sve boljem bezbednosnom sistemu džihadisti nemaju više kapacitet da organizuju teroristički desant kao 11. septembra 2001. godine, niti da izvedu bombaške atentate kao u Madridu i Londonu 2004. odnosno 2005. godine. Nisu više u poziciji ni da pripreme sinhronizovane napade kao u Parizu i Briselu 2015. i 2016. godine. Ostali su im samo “vukovi samotnjaci” koji seju teror ukradenim kamionima, kombijima, upotrebom hladnog ili vatrenog oružja.
U suštini ovo što se događa našoj generaciji već je bilo viđeno na prelasku iz 19. u 20. vek. Umesto džihadizma i srednjovekovnog rigidnog islama imali smo nihilizam i anarhizam, kao tenedenciju, među mladim naraštajima, dok su teroristički napadi bili veoma česta pojava. Ubistva italijanskog kralja Umberta II, ruskog cara Aleksandra II, američkog predsednika Makinlija, austrijske carice Sisi, napad na Operu u Barseloni, bombaški napad Emila Anrija na kafe na železničkoj stanici Sen Lazar, samo su neki od primera turbolencija koje su potresale tadašnji svet.
Živimo u tzv. postideološkom vremenu. Tokom tzv. kratkog veka, kako je 20 stoleće krstio Erik Hobsbom, naši roditelji i dedovi su se borili za bolji svet, naivno smatrajući da su ideologije, u koje su verovali, adekvatno sredstvo da se do njega dođe. U današnoj ostareloj i bogatoj EU ljudi se bore da sačuvaju ono što imaju, odnosno svoje blagostanje. Zapadna Evropa je postala neka vrsta poslednjeg srećnog ostrva na planeti, okružena diktaturama, autokratijama, ratovima, nasiljem, izrabljivanjem, siromaštvom. Umesto zastava nekadašnjih ideologija čiji su odlazak u istoriju mnogi pozdravili sa velikim olakšanjem stigli su novi “izmi”, religijski i nacionalistički, i negacionisti. Islamizam je samo jedan od njih, mada je zbog agresivnosti, brutalnosti i jezive spektakularizacije negacije ključnih vrednosti zapadnog društva najvidljiviji.
Pročitajte još:
Pojedini sociolozi u ekstremnom islamu vide savremenu verziju 19-ovekovnog nihilizma i anarhizma koji su bili prilično rašireni u tada rađajućem građanskom sloju. U svetu u kojem je postalo sve relativno, i gde su ljudi pretvoreni u konzumatore, rigidni islam postaje utočište za određeni broj zbunjenih, slabih, poročnih i izgubljenih ljudi. U godišnjem izveštaju Europola stoji da je svaki treći radikalizovani musliman koji je učestvovao u terorističkim napadima imao psihičke probleme. Nekada su mentalno obolele osobe zamišljale da su Napoleoni, danas im islamski fundamentalizam daje uverljiviji ideološki okvir i pretvara ih u idealno topovsko meso za mračne ideologe na platnom spisku pojedinih arapskih petromonarhija i država sa muslimanskom većinom.
Belgija je bila prva zemlja koja je otvorila svoja vrata vahabitskom islamu tokom sedamdesetih godina u jeku jedne od najvećih energetskih kriza koje pamti planeta.
Iza tog poteza stajao je kralj Boduen I koji se lično angažovao u obezbeđivanju nafte za Belgiju sklopivši prisno prijateljstvo sa tadašnjim kraljem Saudijske Arabije Fejsalom. Saudijci su pristali da stave Belgiju u povlašćen položaj pošto je belgijski monarh isposlovao da emisari Rijada naprave džamiju u “Parku pedesetogodišnjice”, koji se nalazi na dva koraka od Šumanovog trga, kao i da dobiju ekskluzivno pravo da indoktriniraju muslimane u Belgiji. Iz Brisela su godinama distruibuirane na tone propagandnog prozelitskog materijala koje su pripremale i pozivale muslimane u Evropi na borbu protiv neverenika i praktikovanje rigidnog islama.
Po “belgijskom principu” i druge arapske petromonarhije su krenule u “osvajanje” Evrope. U zamenu za povoljne aranžmane za kupovinu nafte, brojne članice EU su dozvolile da sejači najzaostalijih duhova srednjeg veka iz pustinje na Arabijskom poluostrvu, puste svoje korene u evropskim gradovima. Od kraja sedamdesetih godina do danas samo je Rijad finansirao sa 60 milijardi evra širenje retrogradnog islama. Drugim rečima, zapadna Evropa je predala svoje muslimane za “malo” nafte arapskim petromonarhijama i kasnije za basnoslovno velike investicije arapskih milijardera.
Tako smo stigli do situacije da arapske države i Turska školuju, imenuju i plaćaju imame u državama EU. U tom kontekstu nije nikakvo iznenađenje da “sugerišu” vernicima da ne dozvoljavaju ženama da ih pregledaju muški ginekolozi, da deca ne idu vrtiće da se ne bi “pokvarila” među nemuslimanskim vršnjacima, da ne prodaju i ne piju alkohol, da ne gledaju žene na ulici, da čitaju kuran umesto da slušaju muziku i da ženskim članovima porodice nametnu veo kao obavezni odevni predmet.
Prva generacija muslimanskih emigranta u Evropi ostala je prilično imuna na sejače srednjovekovnog mraka i nije nasela na njihove propovedi. Oni su znali vrlo dobro odakle dolaze i da je zapadna Evropa sa svim svojim manama deleko lepše mesto za život od njihovih matičnih država. Druga i treća generacija muslimana se našla u međuprostoru, i to posebno važi za Francusku, Belgiju, Holandiju, skandinavske zemlje i donekle za Austriju i Nemačku: niti su mogli da se vrate da budu ono što su bili njihovi roditelji a nisu postali Francuzi, Belgijanci, Holanđani, Evropljani…
Kada se na tu poziciju, ni na nebu ni na zemlji, nakaleme sve ostale okolnosti u poslednjih 20 godina ( 11. septembar, ekonomska kriza, marginalizacija, nezaposlenost, živto u getima) postaje jasno zašto je rad propovednika džihadizma postao tako prodoran i uspešan. Evropske gradske četvrti koje su prvoj generaciji muslimanskih emigranata izgledale kao El Dorado u poređenju sa njihovim zavičajem, tokom godina su oronule i njihovoj deci i unucima koji su odrastali u društvu bogatog zapada liče na ono što efektivno jesu: geta. Problem za EU je što je potencijalna masa u kojoj islamski ekstremisti vrbuju muslimane za njihove ciljeve na Starom kontinentu izrazito velika. Reč je o brojci od blizu 30 miliona, računajući Albance i Bošnjake. Ta brojka u startu čini izlišnom priču o zatvaranju granica.
Nije slučajno da je Italija jedina velika zemlja u EU koja je, do sada, uspela da osujeti sve terorističke napade. Druga republika je vodila decenijski rat sa teroristima iz Crvenih brigada i zahvaljujući njemu je stvorila bogati “know-how” u borbi sa terorističkim organizacijama. Jedno od dragocenih naravučenija jeste da teroristi moraju da budu izolovani u svom prirodnom habitatu.
Tokom otmice Alda Mora u proleće 1978. godine (kasnije će biti ubijen) Rosana Rosanda je objavila čuvnei uvodnik u Manifestu pod naslovom “Porodični album”. Ikona levičarskog novinarstva, rođena u Puli između dva rata, je prva progovorila o moralno-jatačkom pokriću koji je Komunistička partija davala Crvenim brigadama i da sve dok teroristi ne budu izbačeni iz “porodičnog albuma” italijanskih komunista, terorizam neće biti pobeđen. Taj tekst je bio neka vrsta katarze za italijanske komuniste i društvo: shvatili su da opravdanjima, viktimističkom retorikom i upiranjem prsta u druge daju moralno opravdanje za ubistva i druge kriminalne akcije Crvenih brigada i da dok god teroristi budu imali tu vrstu podrške terorizam neće biti iskorenjen.
Drugim rečima, potrebno je da islamsko društvo iznedri svoju Rosanu Rosandu. Uticajnu osobu koja će imamima i političkim liderima reći da su odgovorni za terorističke napade jer seju direktnu ili podmuklu mržnju prema Zapadu i Evropi obezbeđujući moralnu podršku i jatački ambijent za krvave i nemilosrdne ubice. Obaveza je “muslimanskog komšiluka” , a ne Zapada, da teroriste izbaci iz svog “porodičnog albuma”, ako želimo da demantujemo Semjuela P. Hantingtona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare