Palestinsko pitanje u “Svetoj zemlji” ostaje zatvoreno, a na površinu isplivava izrealsko. U prošlomesečnom obračunu sa Hamasom koji Izreal nije mogao da izgubi iskristalisao se mnogo veći problem: latentna opasnost od pobune Arapa izraleskih državljana. Protiv njih nije moguće podići zidove i uvesti kontrolne punktove. Istina je da deo populacije izraelskih Arapa živi odvojeno od jevrejskih komšija, ali dobar deo od blizu dva miliona je izmešan sa ostalim građanima.
Pročitajte još:
Jedanaestodnevna razmena vatre, formiranje nove vlade i parlamentarne većine u Knesetu, bez Bibija Netanjahua i ultraortodoksnih Jevreja, a sa podrškom političkih predstavnika izraelskih Arapa su ukazali da su se u Izrealu cementirale četiri, uslovno rečno, podnacije: Jevreji laici (centar i levica), Jevreji nacionalisti (desnica i ultra desncia), ortodoksni Jevreji (ekstremna desnica) i Arapi (politički bliski Muslimanskoj braći). Reč je o podeli koja može mnogo više i presudnije da utiče na sudbinu Izreala nego Palestinci, Iran, Erdoganova Turska i svi ostali otvoreni ili prikriveni antisemiti.
Izrael je stovren da bi zaštitio Jevreje, odnosno da im se ne bi više ponavljali progoni koji su se periodično ponavljali kroz čitav srednji i novi vek i kulminirali su pogromima i Holokaustom u 20. veku. Međutim, ideja izraelske države je predviđala odbranu od spoljnog, ali ne i od unutrašnjeg neprijatelja. Na horizontu ne postoji realna mogućnost da neka alijansa arapsko-muslimanskih zemalja izvrši agresiju na Izrael, ali se ne može isključiti unutrašnja implozija. Miran i tolerantan suživot izraelskih Arapa i Jevreja nije više tako izvestan kao što se činilo. Štaviše, ni pacifikovan koegzistencija između laika, nacionalista i ultrareligioznih Jevreja se ne može uzeti zdravo za gotovo.
U permanentnoj borbi da preživi Izreal nije uspeo da izgradi zajednički identitet svojih građana, odnosno da pronađe zajedničku patriotsku osnovu čak ni među Jevrejima koji pripadaju različitim strujama a kamoli sa izrealskim Arapima. Ideali Izreala u očima laika, nacionalista i ortodoksnih Jevreja se gotovo nigde ne sreću.
Zahvaljujući organizaciji države i obrazovnom sistemu stvorene su četiri subkulture, četiri podnacije. Štaviše, kreirana su i četiri centra svake od navedenih subkultura. Tel Aviv pripada laicima, Efrat je neformalna prestonica nacionalista, Bnej Brak je centrala ultaortodoksnih Jevreja a Ul el Fam izraelskih Arapa. Jerusalim je bure baruta jer u njemu 90 odsto stanovništva pripada najratobornijim grupama: nacionalistimima, ultraortodoksnim Jevrejima i izraelskim Arapima. Tel Aviv je druga strana iste medalje budući da je devet od deset stanovnika grada na obali Mediteranskog mora laičkog opredeljenja, liberalnih shvatanja i prozapdnih vrednosti.
Deca koja odrastaju u četiri različita obrazovna i vrednosna sisema imaju minimalne šanse da razumeju i prihvate jedni druge kao deo iste otadžbine. Ta podela je dodatno cementirana razdvajanjem laika i nacionalista koji služe vojni rok dok ultrareligiozni Jevreji i njihove komšije Arapi ne mogu, sve i da hoće, da uzmu oružje u ruke i stanu pod zastavu sa Davidovom zvezdom.
Izrealsko društvo se nalazi na raskrsnici: ili će krenuti putem izrealizacija koja liči na utopiju ili u neku vrstu federalizovanog suživota četiri podnacije sa stalnom pretnjom izbijanja sukoba, pa čak i građanskog rata. Negativna okolnost je da nijedna od četiri pomenute grupe nije većinska. Laici su i dalje najzastuljeniji sa 38 odsto stanovništva, ali sa mnogo manjim natalitetom u odnosu na ostale grupe. Nacionalisti pokrivaju oko 15 odsto stanovništva dok ultrareligioznih Jevreja i izrelskih Arapa ima oko 20 odsto.
Izreal sem jednog neuspelog pokušaja regrutacije mladih izrealskih Arapa nije nikada ni probao da “izraelizuje” svoje građane muslimanske, hrišćanske ili neke druge relgije. Paradoksalno, odgovor mladih Arapa polovinom pedesetih godina prošlog veka na registraciju za ulazak u izraelsku vojsku bio je prilično masovan, ali su u Tel Avivu odlučili da zaustave taj projekat. Ni do dan danas se ne zna zašto.
Pročitajte još:
Dugo se verovalo da će izraelski Arapi ostati lojalni građani jer im je pred očima bila alternativa. Oni jesu u Izrealu bili građani drugog reda, ali u odnosu na njihove zemljake na Zapadnoj obali su imali daleko veća prava i mogućnosti da realizuju životne snove. Ako ništa drugo nisu bili pod stalnom ucenom mafijaških, džihadističkih i terorističkih organizacija koje su iskoristile limbo u kome se Zapadna obala i Gaza nalaze decenijama i uspostavili kapliarnu kontrolu nad teritorijama sa palestinskom većinom.
Jedan od najštetnijih poteza prethodnih Netanjahovih vlada bila je poglašenje Izreala u državu jevrejskog naroda. Na taj način je stavljena tačka, barem na formalnu, ako ne suštinsku integraciju izrealskih Arapa u izraelsko društvo i otvorena su vrata za jačanje palestinskog sentimenta među njima. Arapi su počeli u sve značajnijem broju da se izjašnjavaju kao Palestinci ili Arapi iz Izreala izbegavajući pridev “izraelski”.
Mansur Abas lider Ujedinjene arapske liste je blizak Muslimanskoj braći, baš kao i političko krilo Hamasa. Paradoksalno, Izreal se bori protiv Hamasa u Gazi a u Jerusalimu se formirala vlada sa partijom koja baštini političku filozofiju jedne od najretrogradnijih i najštetnijih političkih snaga u islamskom svetu.
U novoj vladi sede i dve žene koje bi mogle u dobru i u zlu da kroje sudbinu Izreala u vremenu koje dolazi: desna ruka premijera Beneta Ajelet Šaked i liderka laburističke partije Havoda Merav Mikaeli. Prva je pripadnica nacionalističko-umereno religiozne struje druga je levičarka. Mnogi su spremni da se opklade da će iz nove vlade koja ima male šanse da poživi dugo, njih dve izaći kao najveće dobitnice ili najjače figure.
Izraelska demokratija je još jednom pokazala svoju čudotvornu žilavost i sada je na novom ispitu. Na delu je pokazala da je moguće stvoriti i održati demokratske institucije, pravosudni sistem, slobodne medije, bez obzira na ratove, neprijateljsko okruženje, u permanentnoj pripravnosti od vazdušnih napada i pretnji.
Čak ni 12 uzastopnih godina vlasti Benjamina Netanjahua, koji je sve vreme pokušavao da uruši stubove pravne države, nisu uzdrmali dobro ukorenjeni sistem. Vrhovni sud i pravosuđse u celini su ponosno sačuvali autonomiju, izraelska štampa i elektronski mediji su nezavisni i kritični prema vlasti, u društvu postoji permanentna debata, polemika je i dalje omiljeni sport Izraelaca koji ljubomorno čuvaju svoje slobode. I dalje važi opaska da dva Jevrejina proizvode tri mišljenja. Drugim rečima, Izrealu preti veća opasnost od unutrašnjih podela nego od spoljnih saveza.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar