7
Masakr u Buči, najteži ratni zločin koji se dogodio od početka ruske invazije na Ukrajinu, mogao bi da poprimi još veće razmere. Naime, otkriveno je da više je više od 650 civilnih žrtava stradalo od ruskog metka, a ne gelera ili granata i što je najgore od svega - da je meta napada bio i dečiji letnji kamp.
Sara Rejnsford, novinarka BBC-a uputila se u ovaj kamp kako bi istražila šta se dogodilo u skloništu koje se sada tretira kao mesto zločina.
Pročitajte još:
Odmah po ulasku u kamp ugledala je kamenje obliveno krvlju. Na podu je nepomično „ležala“ plava vunena kapa na kojoj je jasno uočljiva rupa od metka. U zidu, na kome se nalaze ilustracije scena iz crtaća, bilo je najmanje desetak takvih rupa.
Par koraka dalje naišla je na ostatke ručka tipičnog za pakovanja hrane koja nosi ruska vojska – otvorenu konzervu pirinčane kaše sa govedinom i prazan paketić krekera.
Ipak, od krvavih prizora strašnija je pomisao na to da je više od 650 ukrajinskih civila u Buči bilo prisiljeno da moli za milost, umesto koje su na kraju dobili metak.
Jedan od njih je i Vladimir Bojčenko koji je je živeo u Hostomelu, u predgrađu Buče i u blizni aerodroma gde su napale prve ruske snage. Kada je njegova sestra Aliona Mikituk odlučila da pobegne, molila ga je da joj se pridruži. Bio je običan čovek, ne vojnik, ali je želeo da ostane i pomogne. Provodio je dane tražeći hranu i vodu koje bi doneo komšijama, i deci, koja su bila zarobljena u podrumima.
Svakog dana telefonirao je svojoj porodici iz Hostemela kako bi ih uverio da je bezbedan. Aliona je nervozno čekala njegove kratke pozive. Pošto su zalihe ponestajale, pozvala je brata da pokuša da pobegne, ali tada su već putevi bili blokirani.
Aliona se poslednji put čula s njim 8. marta. Toga dana joj je rekao da ne brine za njega.
„Rekao je da me voli. Osetila sam strah u njegovom glasu. To je bilo bolno,“ rekla je Aliona jecajući.
Četiri dana kasnije kasnije viđen je u blizini dečijeg kampa, da bi nakon toga potpuno nestao.
Kada su tela u kampu otkrivena 4. aprila, među njima je bio i Bojčenko. Aliona je nedeljama mahnito zvala bolnice i mrtvačnice. Tog dana joj je poslata fotografija njegovog tela, kako bi ga identifikovala. Znala je da je to njen brat pre nego što je pogledala fotografiju.
„Mrzim ih svakom ćelijom svog bića. Znam da je to pogrešno, ali oni nisu ljudi. Modrica se ocrtavala na svakom delu njegovog tela“, rekla je sestra ubijenog vojnika.
Priču o stradanju civila u dečijem kampu potrvđuje i svedočenje Viktora Sitnitskog koji se sada nalazi u zapadnoj Ukrajini.
Kako tvrdi, Rusi su mu svakodnevno polivali noge ledenom vodom, dok su mu obarač držali prislonjen na glavu. Uz to su ga stalno nazivali fašistom, bio je prestravljen. Kaže da je i ruskim vojnicima rekao kako mu je žao što je došlo do sukoba između ova dva naroda.
„Tužno je što su se naši dedovi zajedno borili protiv nacista, a vi ste sada fašisti“, rekao mu je oštro ruski vojnik.
Te večeri se Sitnitskom posrećilo. Kada je počelo granatiranje grada, vojnici nisu obraćali pažnju na njega i morao je da pobegne.
Ali, nisu svi uspeli da se izvuku. Tela petorice muškaraca pronađena su kako čuče na kolenima, pognutih glava i vezanih ruku na leđima.
„Znamo da su bili mučeni. Ruska vojska je prešla crvenu liniju. Oni se nisu borili protiv vojske u Ukrajini, oni su kidnapovali i mučili civilno stanovništvo“, saopšteno je iz policije u Buči.
Ipak, ono što ostaje nejasno je to da li su u ruski vojnici kamp koristili kao bazu ili su u njega došli neposredno pre napada. A, ukoliko se ne pronađe onaj ko je rukovodio ovom akcijom, možda ostane i potpuno nejasno.
Sva dešacanja iz Ukrajine pratite na našem blogu uživo.
BONUS VIDEO: Kako uvesti sankcije Rusiji, a da ne boli?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
