Kad ljudi kažu „dosta“: Kako se pandemije završavaju

Svet 12. maj. 202009:15 > 09:54
Podeli:
Foto: EPA-EFE/Rafa Alcaide

Najvažnije pitanje u čitavom svetu je kada će pandemija koronavirusa biti okončana i kako; istoričari navode da se pandemije tipično završavaju na dva načina – medicinski, kada stope smrtnosti naglo padnu, i društveno, kada iščezne epidemija straha od bolesti.

Istoričari medicine su za Njujork tajms objasnili da sse pandemija može završiti ne zato što je bolest nestala, već zato što se ljudi umore od života u panici i strahu i onda nauče da žive sa bolešću.

Alan Brant, istoričar sa Harvarda, kaže da se slična stvar dešava i sa pandemijom Covida-19: „Kao što vidimo u raspravama o otvaranju ekonomije, takozvani kraj pandemije neće odrediti medicinski i podaci o javnom zdravlju, već sociopolitički procesi.“

Kraj svake pandemije je, ističu naučnici, uvek nezgodan.

Putem straha

Epidemija straha može se raširiti čak i ako nema širenja bolesti. To se dogodilo sa ebolom 2014. godine – za nekoliko meseci, u Zapadnoj Africi umrlo je više od 11.000 ljudi od visoko zarazne bolesti koja je u najvećem broju slučajeva bila fatalna. Lekarka Suzan Marej ispričala je da se strah proširio Irskom brzinom svetlosti, iako je epidemija u Africi već bila počela da jenjava i Irci dotad nisu zabeležili nijedan slučaj.

Foto:EPA-EFE/HUGH KINSELLA CUNNINGHAM

Niko na ulici nije smeo da se zakašlje, a osoblju u dablinskim bolnicama rečeno je da se pripreme za najgore. Kada je u bolnicu primljen mladić iz zemlje u kojoj su potvrđeni slučajevi ebole, niko od lekara i sestara nije hteo da mu priđe.

Lečila ga je upravo dr Marej, mada je karcinom već bio toliko uznapredovao da mu nije bilo pomoći. Nekoliko dana kasnije potvrđeno je da nema ebolu. Preminuo je samo sat vremena kasnije. Tri dana nakon toga, Svetska zdravstvena organizacija saopštila je kraj epidemije ebole.

Mračne uspomene na Crnu smrt

Kuga je hvatala zamah nekoliko puta u poslednje dve hiljade godina i pored toga što je usmrtila milione ljudi, promenila je pravac istorije. Sa svakom novom epidemijom, rastao je strah šta će doneti naredna.

Istoričari identifikuju tri velika talasa kuge – Justinijanovu, srednjevekovnu i poslednji koji se raširio krajem 19. i početkom 20. veka.

Ljudi su se skrivali po kućama, odbijali da se suoče sa stvarnošću i do te mere bili prestravljeni da nisu propisno sahranjivali mrtve. Pandemija se završila, ali je kuga ostala među ljudima i u jednom od najtežih udara koji je krenuo 1855. godine iz Kine, samo u Indiji ubila više od 12 miliona ljudi. U Bombaju su spaljivana čitava naselja.

Foto:EPA-EFE/PAVLO PALAMARCHUK

Ipak, do danas nije do kraja otkriveno kako je kuga zapravo iščezla. Neki naučnici tvrde da je hladno vreme ubilo mušice koje su je prenosile, ali druga grupa naučnika tvrdi da to svakako ne bi uticalo na širenje respiratornim putem. I danas ima nekih izolovanih slučajeva, ali se uspešno leče antibiotikom. Sam pomen kuge, međutim, u ljudima i sada izaziva strah.

Bolest koja je nestala

Velike boginje su do kraja iskorenjene zahvaljujući – vakcini. Bolest sama po sebi jeste specifična, pošto virus Variola minor ne može da živi u životinjama i eliminisanje kod ljudi znači totalno iskorenjivanje.

Vakcina doživotno štiti od velikih boginja koje su odnosile živote u rasponu od tri hiljade godina.

Kako će se završiti pandemija Covida-19?

Foto:EPA-EFE/MONIRUL ALAM

Pročitaj i:

Mnogi zaboravljeni gripovi i virusi i dalje cirkluši kao sezonske bolesti, iako su većim delom eliminisani. Istoričari, međutim, navode da je jedna od mogućnosti da se aktuelna pandemija prvo završi na društvenom nivou, pre nego što i na medicinskoj ravni bude okončana.

Ljudi će se toliko umoriti od restrikcija da će proglasiti kraj pandemije, čak i ako virus nastavi da živi među ljudima i uprkos činjenici da vakcina nije pronađena.

Istoričarka sa Jejla Naomi Rodžers ističe da među ljudima postoji „jedna vrsta društveno-psihološkog umora i frustracije“, i da smo sve bliži trenutku u kojem ćemo reći da je bilo dosta i da želimo da se vratimo normalnom životu.

Na neki način se to već i događa; evropske zemlje, pa čak i određeni broj saveznih američkih država, relaksiraju mere i ukidaju restrikcije, od ponovnog otvaranja frizerskih salona i teretana, do pijaca i gradskog prevoza, iako stručnjaci za javno zdravlje upozoravaju da je prerano da se implemetirane mere povuku.

Ljudi su, takođe, spremniji da rizikuju zbog sve osetnijih ekonomskih posledica pandemije koja će svakako brojati i sekundarne žrtve.

Dr Rodžers ističe da nastaje konfilkt – stručnjaci za javno zdravlje smatraju da kraj pandemije još uvek nije nastupio, ali javnost definitivno računa sa krajem.

Ogromno pitanje je, u tome su istoričari i naučnici mahom saglasni, ko odlučuje o tome da li je pandemija završena. Uopšte, pokušaj da se kraj pandemije definiše je „dug i težak proces“, a najveći izazov je što nema nikakve katarze na kraju, nikakvog iznenadnog i jasnog kraja.

Komentari

Vaš komentar