Prošlo je 30 godina raspada SFR Jugoslavije, države različitih naroda i narodnosti, bratstva i jedinstva i socijalističkog samoupravljanja. Nestala je u krvavom ratnom sukobu devedesetih godina, ostavivši za sobom šest manjih država koje danas uglavnom boluju od istih bolesti: niskog standarda, visoke korupcije, nezaposlenosti i odliva stanovništva.

Na putu reformi, krajem osamdesetih godina, Jugoslaviju je zaustavio nacionalizam prerušen u želju njenih konstitutivnih naroda da žive u sopstvenim državama, o čemu svedoči činjenica da se razlaz nije dogodio mirnim putem.

Poslednji premijer bivše SFRJ, Ante Marković, za čije vreme je oborena inflacija i dostignut standard razvijenih evropskih zemalja, nije uspeo u ambiciji da uvede zajedničku zemlju u Evropsku zajednicu (današnja EU), najviše zbog nedostatka podrške političara koji su u pomenutom periodu prepoznali priliku da, kroz nacionalnu i versku netrpeljivost, steknu podršku naroda. Primetivši to, Marković je 1989. dao proročansku izjavu koja će narednih 30 godina pratiti sve narode i države bivše Jugoslavije: „Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope“.

Govoreći o tome kolika je bila cena raspada bivše države, istoričarka Dubravka Stojanović za dnevni list “Nova” kaže da su svi narodi platili visoku cenu, jer su sami sebi oduzeli bar deset godina razvoja.

„Ipak, najveću cenu su platile one države koje su rat zadržale kao svoju trajnu politiku i koje neguju nacionalističku paranoju. To odgovara vlastima koje na osnovu toga mogu da vladaju autoritarno, jer je ‘nacija ugrožena'“, ističe profesorka Stojanović.

Prema njenim rečima, raspad Jugoslavije i ratovi su omogućili da se društvima lakše manipuliše, da se stalno širi strah kao osnovna poluga nedemokratskih vlasti.

„U takvim situacijama može sve – da se ukinu institucije, da se izbori obesmisle, da se uništavaju mediji i sve slobode. Ne kažem da se sve vlasti ne bi trudile da tako vladaju, ali je raspad Jugoslavije to značajno olakšao“, objašnjava ona.

Govoreći o tome kako bi danas izgledala zajednička država da je opstala, sarajevski novinar Senad Hadžifejzović za “Novu” navodi da bi SFRJ odavno bila u EU, ali da su predsednici republika, umesto toga, izabrali da prođu kroz krugove pakla.

„Da su predsednici republika prihvatili tadašnje ponude Zapada, milijarde dolara i pridruživanje tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, davno bismo bili u EU. Ovako, nakon punog kruga pakla, ratova, progona, sada molimo Zapad da nas primi u EU. Da je tu ponudu prihvatila, Jugoslavija ili republike kao nove, nezavisne države, bile bi violine Evrope, a ovako smo trube“, opisuje on.

Politički analitičar i profesor u penziji Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Žarko Puhovski, za “Novu” kaže da bi Jugoslavija, u slučaju da je opstala, imala određeni politički i ekonomski uticaj, ali da ne bi imala demokratiju.

„Demokratizacija je dokrajčila Jugoslaviju. Ona je mogla biti ekonomski uspešna, a u određenim uslovima je mogla i održati taj delikatni balans među takozvanim narodima i narodnostima, ali ona nije mogla da podnese demokratiju. Ta činjenica je za mene porazna“,  naglašava Puhovski.

Prema njegovim rečima, najveću cenu raspada Jugoslavije platila je Bosna i Hercegovina.

„Tamo je u ratu ubijeno 100.000 ljudi od 140.000, koliko ih je ukupno stradalo u ratovima na prostorima bivše SFRJ. Ništa nije uporedivo sa tim. U simboličkom smislu najlošije je prošla Severna Makedonija koja je oštećena nepojmljivo drskim pritiscima Grčke i Bugarske, dok je u sistemskom smislu opet najviše oštećena BiH, koja ne može tehnički da se ustroji kao država. Veoma loše je prošla i Srbija, s obzirom na to da je njeno samorazumevanje teško ranjeno činjenicom da je izgubila deo teritorije koji je smatrala srpskom – Kosovo“, naglašava on.

Dubravka Stojanović ističe da je teško pretpostaviti kako bi danas izgledala Jugoslavija, ali da je izvesno da bi ekonomski stajala mnogo bolje od zemalja istočne Evrope.

„Ante Marković je dobio i značajnu finansijsku ponudu, koja je uključivala i ubrzan ulazak u tadašnju EEZ. To bi bilo veoma značajno za ekonomski i društveni razvoj, kao i za postepeno uvođenje i učvršćivanje vladavine prava. E, sad – koliko bismo napredovali u sferi vrednosti ili sloboda, to je pitanje. Na žalost, sve nekadašnje republike su pokazale da nemaju mnogo demokratskih potencijala. Politička kultura se sporo razvija i zato nisam sigurna da bi se Jugoslavija bitno razlikovala danas od, na primer, Mađarske“, napominje Stojanović.

Primećujući da BiH i danas trpi najviše zbog posledica ratnog sukoba i raspada zajedničke države, Hadžifejzović je naglasio da je odlazak mladih zajednička boljka svih država koje su nekada činile Jugoslaviju.

„BiH je uništena, podeljena i raseljena. Uništena je njena tradicija zajedništva, odnosno kultura zajedničkog života. No, tek sada smo svi u gubitku, jer nam odlaze svima naši mladi, pismeni i školovani. Tako sami sebe dokrajčujemo“, smatra on.

S druge strane, Puhovski ističe da se danas Jugoslavija opisuje kao mnogo bolja država nego što je zaista bila, te da je reč o ispadima nostalgičnih sećanja na period pre devedesetih.

„Nasuprot tome imamo i to nacionalističko tumačenje da je Jugoslavija bila ‘tamnica naroda’. U Hrvatskoj, Srbiji i BiH su pod velikim pritiskom recikliranja ‘junačke prošlosti’. Najteže je Srbiji, koja je izgubila rat i koja još uvek pokušava da dokaže da se to nije dogodilo, dok u Hrvatskoj doslovce postoji potreba da se dva puta nedeljno obeleži neki slavni trenutak iz rata“, opisuje Puhovski, dok Hadžifejzović dodaje da je očigledno da rat na prostorima bivše zajedničke države nije završen.

„Još uvek žive projekti velikih nacionalnih država i vladarima odgovara ovaj haos… Nama je potrebna mirovna konferencija svih država Jugoslavija. Naša mirovna konferencija, ne međunarodna. Ne vidim još takve političke lidere koji bi učinili taj istorijski potez“,  napominje Hadžifejzović.

BONUS VIDEO  

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram