Karantin, nošenje maski, ograničavanje putovanja, masovno kremiranje žrtava i granične kontrole uspostavljani su i tada kako bi se suzbilo dalje širenje zaraze. Ipak, više od 60.000 preminulo je pre jednog veka na severoistoku Kine, što je tada predstavljalo jednu od najvećih svetskih epidemija u to vreme.
Smrtonosna epidemija proširila se Kinom 1911. godine i zapretila da postane pandemija. Činilo se da je njeno poreklo bilo povezano sa trgovinom divljih životinja, ali u to vreme niko nije bio siguran u to, piše CNN.
Kada je bolest na kraju stavljena pod kontrolu, kineska vlada je sazvala Međunarodnu konferencijiu o kugi u gradu Šenjang blizu epicentra epidemije. Prisustvovali su joj virusolozi, bakteriolozi, epidemiolozi i stručnjaci za bolesti mnogih glavnih svetskih sila – SAD, Japana, Rusije, Velike Britanije i Francuske.
Kako se svet suočava sa pandemijom koju karakteriše nedostatak globalno koordinisanog odgovora i multilateralnih napora političkih lidera, kolaborativni aspekti konferencije iz 1911. godine na severoistoku Kine vredi preispitati, prenosi Nedeljnik.
Danas se čini da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) ugrožena, virus je racionalizovan, velike nacije su ljute jedna na drugu i nadmeću se za resurse i kontrolu narativa, dok su siromašnije zemlje prepuštene same sebi u odbrani protiv zaraze. U poređenju sa 1911. godinom, izgeda da je svet danas polarizovan, odnosno podeljen.
Velika mandžurijska pneumonična kuga izbila je širom severoistočne Kine 1910. godine i bila je poražavajuća. Od nje je za godinu dana preminulo 63.000 ljudi. Za epidemiju se pročulo kada je stigla do Harbina, grada koji je tada bio deo poznat kao Mandžurija, ogroman i poljoprivredno važan region, ali slabo naseljen, i koji spaja kineske, japanske i ruske sfere uticaja. Tim regionom preovladavala je trgovina krznom, a bolest je najverovatnije proizašla iz te industrije.
Sibirski mrmot je vrsta glodara koja je živela uglavnom na travnjacima i stenama Mongolija i susedne Mandžurije. Evropske, američke i japanske krznare odavno su kupovale krzna raznih vrsta životinja, ali ih nikada nije zanimalo grubo krzno sibirskog mrmota. Međutim, krzno sibirskog mrmota u međuvremenu je postao privlačna alternativa za kvalitetnija krzna. Cena tog krzna, usled potražnje, brzo je porasla pre izbijanja virusa. Iako su seoski lovci odavno izbegavali da jedu bolesne životinje, tada nisu razmišljali da odbace kožu bolesnih životinja – naročito ne kada je vrednost porasla.
Teško je utvrditi početnu epidemiju kuge, ali prvi su je zvanično primetili ruski lekari u Manzhouliju, gradu na kinesko-ruskoj granici. Simptomi su bili alarmantni – temperatura praćena iskašljavanjem krvi.
Baš kao što se koronavirus danas širi brzo avionskim linijama, tako se i Velika mandžurijska pneumonična kuga širila železničkim saobraćajem. U Harbinu je do 8. novembra 1910. godine preminulo 5.722 ljudi.
Odgovor na epidemiju je bio brz, imajući u vidu logistička ograničenja početkom 20. veka. Uspostvaljeni su karantinski centri, uglavnom u preobraženim železničkim teretnim vagonima, za ljude za koje su vlasti smatrale da su došle u kontakt sa obolelim ili su bili rođaci preminulih ili sa onima koji su se bavili trgovinom krzna sibirskog mrmota.
Ako bi osoba pokazivala simptome u karantinu u roku od 5 do 10 dana, momentalno bi bio “osuđen” i ceo teretni vagon, s obzirom na to da je stopa smrtnosti bila 100 odsto. Sahrane su bile zabranjene, primenjivane su masovne kremacije. U Harbinu, glavni lekar kineskih vlasti Vu Lien-teh, rodom iz Malezije, etnički čist Kinez, obrazovan na američkom Kembridžu, uspeo je da spreči epidemiju.
Vu je započeo “post mortem” pretrage žrtava i presudno je utvrdio da je bolest pneumonična kuga, a ne bubonska (razlika je u lokaciji infekcije, kod pneumonične kuge infekcija je u plućima, a kod bubonske kuge je u limfnim čvorovima). Takođe, preporučio je i nošenje maski.
Kina je početkom 1911. godine mobilisala lekare i epidemiologe iz cele Kine da se fokusiraju na Harbin. Vu je znao da sledi veliki rok za kontrolisanje epidemije. Kineske nova godina zvanično je 30. januara i Vu je znao da će ograničenje putovanja biti gotovo nemoguće imajući u vidu koliko Kineza u tom periodu putuje.
Ako se stopa infekcije ne bi smanjila, rizikovala je da se proširi po celoj zemlji.
Reakcije su ponekad bila oštre, svaka kuća u kojoj se zaraza pojavila spaljena je do temelja. Ali sveukupne mere koje je sproveo Vu dale su rezultate. Sprovedene su tzv. “sanitarne zone”, karantini, izolacije, ograničavanje putovanja i maske za lice, i sve je to smanjilo stopu zaraze do januara 1911. godine u Harbinu.
Do početka januara 1911. godine, Šenjang je imao preko 2.571 smrtni slučaj, a kada su sprovedene mere karantina, stopa zaraze je pala.
Pročitaj i:
Ipak, virus se širio duž železničkih pruga i drugi gradovi počeli su da prijavljuju slučajeve.
Godine 1911. nije bilo SZO. Odgovor na epidemiju prepušten je pojedinim nacijama, često onim koje su bile politički suprotstavljene.
U Šenjangu nije bilo politčara, bilo je samo naučnika koji su uvideli potrebu za globalnim međunarodnim ogovorom i globalnom zdravstvenom organizacijom. Tako nešto je počelo da se pojavljuje posle Prvog svetskog rata sa Ligom nacija posle 1919. Ona se bavila iskorenjivanjem lepre, malarije i žute groznice i uspešno je pomogla u suzbijanju epidemije tifusa u Rusiji i raznih epidemije kolere i tifusa u Kini između dva svetska rata. Nakon Drugog svetskog rata, formirana je SZO.
Velika mandžursijska pneumonična kuga se nije na ozbiljna način proširila na ostatak Kine, Mongolije ili Rusije. Zatvaranje luke Dalijan zaustavilo je širenje iz Mandžurije prema glavnim destinacijama u Japanu, Koreji, Hongkongu i drugim mestima u Aziji. Odatle je mogla da se okeanskim brodovima prebaci u Evropu, SAD i ceo svet. Ali nije.
Sumers, istoričar, rekao je da je obuzdavanje svedeno na zajednički odgovor.
“Takav spoj pravog znanja, pravih resursa i pravih ljudi nije uvek bio slučaj u drugim globalnim izazovima epidemioloških bolesti”, rekao je on.
Mere preduzete danas širom sveta na više načina ponavljaju one preduzete pre 110 godina na severoistoku Kine. Međutim, glavni akteri danas – SAD, Kina, EU i Japan, naizgled nemaju interesa za koordinisani odgovor na zdravstvenu krizu i izglede za bilo kakvu apolitičnu konferenciju.
Godine 1911. vodeći svetski stručnjaci za bolesti bili su željni da dođu u Kinu. Možda bi to trebalo da se dogodi u nekom trenutku nakon pandemije koronavorusa: svetski naučnici bi mogli da zaobiđu političare i pronađu način da se sastanu, razmenjuju mišljenja i raspravljaju o COVID-19 na otvorenom forumu.
