6
Dušan Mandić je u nekoliko dana izgovorio dve, izuzetno upečatljive i efektne rečenice koje su u Srbiji postale instant viralne.
Evo od podneva sam ovu izgovorenu posle finala Olimpijskih igara u Tokiju, čuo jedno pedesetak puta i pročitao još tri puta toliko na društvenim mrežama.
PROČITAJTE JOŠ:
I svaki put mi izazove osmeh. Jednostavno, kratko, šmekerski… A onaj šeretski Dušanov osmeh i mig ostavljaju prostor da se ta rečenica tumači na više načina.
„Je l’ hoće neko na vaterpolo?“, pitao je Mandić posle novog zlata u vitrini srpskog sporta, koju vaterpolisti već dugo nemilice zatrpavaju.
Mandić je prvo posle Španije (10:9), a onda i protiv Grčke (13:10) pokazao hrabrost od koje su operisani mnogi moderni sportisti.
Jednostavno su izbrifovani tako, nema zameranja i nema kritike na račun sudija, organizatora, drugih sportista, ovih ili onih.
Mandić je pored hrabrosti pokazao i emociju – ona mu je bila i okidač za reči kojima je najpre oduševio veći deo Srbije, ali naveo deo i da ga kritikuje putem tastature.
Posle Španije je direktno prozvao arbitre i pozvao se na sportsku pravdu oličenu u „bogu“.
„Ima Boga, Bog sve vidi! Protiv sudija, protiv svih, protiv svih… Mi smo najbolji! Mi smo najjači! Protiv svih, ima Boga! Idemo u finale“, rekao je Mandić posle Španije i spornih sudijskih odluka.
Ono što mi nije jasno, jeste zašto se mnogo ljudi uhvatilo za ovaj deo rečenice gde se zahvaljuje bogu i što mu se to spočitava kao nekakav greh.
#DušanMandić #srbija #Tokyo2020 #Waterpolo pic.twitter.com/m2kSVU1Mzc
— u pokušaju (@momentumda) August 8, 2021
Ako pratite društvene mreže, bilo je onih koji su se pitali zašto nije zahvalio majci, ocu, porodici, umesto bogu. Možda zato što čovek može da se zahvali kome god hoće.
Kao da je sramota ako je neko religiozan, a mi kobajagi živimo u sekularnoj državi? Čudno, ali eto to je neočekivano uzburkalo strasti u Srba.
U situacijama kada neko malo želi da „pogura“ onaj drugi tim, onda vam u bazenu ili na terenu, ni majka, ni otac, ni uža i šira rodbina ne mogu pomoći, nego sreća koju zaslužite sami.
Nazovite to bogom ili kako god želite, ali kad igrate i protiv sudija i protiv rivala u istom meču, onda se zahvaljujete ko vam prvi padne na pamet – dok god ste pobedili.
A naši vaterpolisti to jesu. Filip Filipović je pokazao „herc“ kakav bi retko ko imao u toj situaciji i u presudnim trenucima poneo se kao egzekutor protiv „dosadnih“ Španaca.
Igrajte vi, Španci, dobar vaterpolo, ali ipak niste Srbija i dosta vam je to polufinale, doviđenja. Grčka je u finalu bila veoma dostojan rival.
Nije se predavala, vratila se iz minusa od tri gola, ali prosto nije imala korpus od desetina i desetina osvojenih medalja, da odatle crpi svoju sigurnost.
I pukla je u ključnim momentima. Opet je Mandić, strelac 17 golova na turniru, najbolji golgeter Srbije istupio posle svega i pitao „hoće li neko na veterpolo“.
Time je parafrazirao sada čuvene reči Nikole Jokića, srpskog košarkaša koji je pre deset godina ostavio na Fejsbuku status „Hoće neko na basket“, a onda deceniju kasnije postao najbolji košarkaš NBA lige.
Zato će možda to neko shvatiti kao peckanje na Nikolin račun, neko drugi kao bolno podsećanje da košarkaša Srbije nije bilo na Olimpijskim igrama, a treći kao iskren poziv – dođite u bazen i zaplivajte.
Ako je neko to zaslužio, onda su zaslužili vaterpolisti Srbije, naši „delfini“ zbog kojih od prijatelja svako malo čujete: „Oni nas nikad nisu izneverili na velikom takmičenju“.
I to sam ovih dana čuo bar od jedno 30 prijatelja i kolega. Može da se kaže i da su uvek vadili stvari kada su drugi sportisti zakazivali – ili otkazivali nacionalnom timu.
Zaista, teško je naći primer kada je neko od momaka iz bazena rekao: „ma ne mogu da igram za reprezentaciju“.
Naravno, nećemo mešati babe i žabe i pokušavati da poredimo druge sportove sa vaterpolom, jer svaki ima svoje prednosti i mane, ali kad se podvuče crta, od vaterpola uvek imamo medalju, a od drugih sportova ne baš, ma koliko oni „skuplji“ i popularniji bili.
A malo šta može da se poredi sa osećajem i ponosom kad neko od naših zagrize zlato, tu onda nema veći-manji sport.
Zato možda nije pogledati u dvorište kod Mađara, koji svesno forsiraju vodene sportove i baš u vaterpolu, inače ne baš toliko unosnom, ali lepom i starom sportu dugo imaju odličan tim.
Mnogo je ovog nedeljnog popodneva reći da mi, Srbi, uprkos tom njihovom trudu, imamo bolji. Najbolji! Dalje i više od Olimpijskih igara jednostavno nema.
Ali, potreban nam je i zalog za budućnost. Broj medalja koje su Filipović, Pijetlović, Prlainović i ostali iz te generacije osvojili s mukom se može pobrojati, ali Mandiću i momcima kojima reprezentacija ostaje, sada je potrebna pomoć.
Zašto se onda mi ne bismo odazvali pozivu i rekli – evo ja hoću na vaterpolo. Doduše, samo rekreativno, jer protiv ovih momaka nema svrhe i smisla takmičiti se – znate da uvek dobijaju.
BONUS VIDEO: Datunašvili doneo bronzu i srpsku zastavu u Beograd
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
