0
Rafael Nadal, bivši španski teniser, napisao je emotivan tekst o sopstvenoj karijeri, koju je okončao u Dejvis kupu ove godine.
Naslov teksta je „Dar“, a Nadal se potrudio da opiše svoj teniski put od detinjstva i mladosti preko najvećih uspeha i povreda do (ne)slavnog kraja.
„Nisam siguran koliko sam godina tada imao, ali mislim da sam bio negde oko 12. U to vreme sam obožavao pecanje. Volim more, jer sam s Majorke, a u mom slučaju, more je deo mog života. Taj osećaj blizine mora, sedenja na stenama s porodicom i prijateljima ili na čamcu, pruža mi posebnu mirnoću i spokoj. Jednog dana sam otišao na pecanje umesto na trening. Sledećeg dana sam izgubio meč. Sećam se da sam plakao u kolima dok smo se vraćali kući, a moj stric, koji je u to vreme imao veliki uticaj na mene i koji me je zavoleo u tenisu, rekao mi je: ‘U redu je, to je samo teniski meč. Nemoj sada plakati, nema smisla. Ako želiš da pecaš, pecaj. Nema problema. Ali ćeš izgubiti. Želiš li da pobeđuješ? Ako želiš da pobeđuješ, onda moraš prvo da radiš ono što je potrebno.’ To je bila važna lekcija za mene. Ako me ljudi vide kao perfekcionistu, to dolazi od tog unutrašnjeg glasa koji me zove, kao tada u kolima na putu kući. Taj glas me nikada nije napustio. Jednog dana ću moći da budem na moru. Danas i sutra… moram da treniram“, piše Nadal za „Players Tribune“.
PROČITAJTE JOŠ:
Karlos Moja, nekada uspešni španski teniser, a onda Nadalov trener, bio je ujedno i jedan od Rafinih uzora.
„Mislim da to ima veze s mojim karakterom Majorčanina. Moji heroji su bili ljudi koje sam poznavao u stvarnom životu. Ali kada sam imao 12 godina, prvi put sam igrao s Karlosom Mojom. Moj sunarodnik, takođe s Majorke, šampion Rolan Garosa i prvi španski teniser koji je postao broj jedan. Bio sam tako nervozan dok sam samo udarao loptice s njim. To je bilo nezaboravno iskustvo, prozor u neki drugi svet. Tada se tenis transformisao iz nečega što je bilo samo zabava – dečija igra – u pravi cilj za način života. Počeo sam malo više da sanjam. Jednog dana, možda i ja mogu da igram na Rolan Garosu“.
Dotakao se Nadal u tekstu i hroničnih problema sa povredama, koje su svakako ubrzale odluku o odlasku u penziju.
„Kada sam imao 17 godina, povredio sam se i rekli su mi da verovatno nikada više neću igrati. Vratio sam se profesionalnom tenisu. Naučio sam da stvari mogu da se završe u trenutku. To nije bila samo mala fraktura na mom stopalu, već bolest. Ne postoji lek, samo upravljanje. Miler-Vajsov sindrom. Šta to znači? Od najveće radosti pređete do jutra kada ne možete da hodate. Mnogo dana sam provodio kod kuće plačući, ali to je bila ogromna lekcija o poniznosti. Imao sam sreće što sam imao oca, pravog uzora u svom životu, koji je uvek bio tako pozitivan. ‘Naći ćemo rešenje’, govorio je. ‘A ako ga ne nađemo, postoje i druge stvari u životu osim tenisa.’ Te reči tada nisam mogao da procesuiram, ali hvala Bogu, posle mnogo bola, operacija, rehabilitacije i suza, rešenje je pronađeno, i sve ove godine uspevao sam da se borim kroz sve to“.
PROČITAJTE JOŠ:
Nema sumnje da će Rafa ostati upamćen kao jedan od najvećih u istoriji tenisa.
„Nadam se da je moj legat to što sam uvek pokušavao da se prema drugima ophodim s poštovanjem. Nije uvek uspevalo, ali sam uvek pokušavao. Više od 30 godina davao sam sve što sam mogao ovoj igri. Zauzvrat sam dobio radost i sreću. Radost i sreća, ljubav i prijateljstvo, i još mnogo toga“, zaključio je Nadal.
BONUS VIDEO
