Nova.rs ispratila svaki Novakov grend slem meč u 2023: Šta je bilo toliko drugačije od prethodnih godina?

28/28. Novak Đoković nije propustio nijedan grend slem meč ove sezone, a da sve bude utoliko luđe nije prvi put da mu se to desilo. Viđali smo i ranije da veliki šampioni rade velike stvari, ali koliko puta ste viđali da sportisti veterani zapravo budu još bolji sa 36 godina? Verovatno takvih slučajeva ima nesrazmerno malo.

Nova.rs je odlučila da putuje širom sveta (da zaboravi i na mnoge privatne stvari) i da iskusi iz prve ruke koliko je težak život tenisera. I verujte strahovito je teško i neće ovo biti tekst kuknjave, ali šta da vam sada neko kaže da pauzirate život na 20 dana. Dakle, sve što planirate ne staje u taj okvir. Ako vam ističe registracija za kola - to morate da uradite sad. Ukoliko vam se bliži slava - generalka mora da bude urađena mnogo ranije. Šta ako vam kažemo da ćete provesti 20 dana na drugom kutku planete gde ne znate nikog ili pak imate sreću da poznajete dvoje ljudi? Tako otprilike izgleda život tenisera uz mnogo dodatnog stresa jer "živite samo od onog što ulovite".

Na neki način su i teniseri poslednji izdanci evolucije ili onog starog praistorijskog sveta u kome je čoveka morao svakodnevno da lovi. Bilo je i onih koji su skupljali bobice, ali oni na grend slemovima ne bi prošli ni kvalifikacije. Dakle, ukoliko se desi da se nađu u situaciji da više ne vide plen, vrlo brzo shvataju - oni su plen.

Ipak, krenimo nekim redom, ukoliko je to uopšte moguće u godini koju su pojeli internacionalni stresovi i osećanje ponosa.

Put u Australiju. Solidnih 30 sati letenja uz otekle noge, grčeve i strepnju šta ćemo tamo zateći. Kako će izgledati Đoković koji je u polufinalu Adelejda protiv Danila Medvedeva povredio zadnju ložu. Zaboravili ste to? Verovatno je to bio psihički najteži grend slem u karijeri Đokovića. Ne samo da je bio povređen, već je bio izuzetno emotivan jer se vratio na mesto na kom su ga zabranili, na kom su ga proglasili za "državnog neprijatelja". U takvoj Australiji izmenjene svesti, u Australiji bliskoj Orvelovskoj "1984" vratio se i pokazao da "Ministarstvo misli" do njega ne dopire.

Pala je potpuno vlada u odnosu na prošli put, ali su ljudi koji su ubedljivo najviše vremena proveli u "lokdaunu" od svih na svetu i dalje percipirali Đokovića kao njihovu antitezu, kao čoveka koji se nije vakcinisao, a opet je bio slobodniji od njih koji su poslušali sve što im je vlada rekla. Otud sporadični zvižduci Australijanaca koji ne mogu da dopru do tog nivoa svesti, uostalom samo 25 dolara koštaju ponekad karte za mečeve u Australiji što je ubedljivo najjeftinije, ali ujedno i garantuje da vidite reviju ljudi koji piju pivo iz patike.

I tako dolazimo u Melburn gde smo sa Novakom igrali žmurke. Svakog dana kada nije igrao mečeve nismo mogli da ga nađemo. Ubrzo je postalo jasno - svaki put kada nije tu on beži negde daleko na terapije i provodi svaki dan pokušavajući da se oporavi. Pozvao je čuvenu Marijanu Kovačević koja je izvodila čuda sa poznatim fudbalerima i skraćivala period oporavka (ono što ona uradi skrati oporavak sa jedne nedelje na dan). Prišao sam joj pre jednog meča, upitao da li bi želela da podeli sa javnosti neki detalj iz njene prakse, ali mi je samo poručila "Znate to, potpisala sam da ne mogu da govorim". Da, u timu Đokovića se obavezuju na to da njegove tajne ne odaju drugima. I to je pošteno, zahvalio sam se, zamolio barem za fotografiju (kako bi poverovali da je to zaista ona) i nastavio dalje. Nakon meča je čak uzvratila jednim veselim osmehom, bio je to dokaz da je još jednom uspela.

U Australiji sam se tresao kao prut na tribinama tokom meča protiv Enca Kuakoa. Dva su razloga: prvi, mnogo lakše rešiv iz moje perspektive, bio je što sam zaboravio da su noći u Melburnu pored Jare jezivo hladne, te da je "Rod Lejver" napravljen tako da hvata svaki dašak vetra. Kada provodite dane na 40+ stepeni, a noći na 12, 13 telo se ponaša kao da je ušlo direktno u frižider. Da ne pominjem da je ubrzo došlo do kupovine jakni i dukseva (neuporedivo jeftinije nego u Srbiji?!).

Druga stvar je što je Kuako, taj bogati sin multimilionera sa Mauricijusa, uspeo da uzme set Đokoviću, ispostaviće se jedini koji je izgubio u Australiji i jedini taj-brejk u kom je pao sve do Vimbldona. Dakle, Kuako je uspeo da započne priču na tribinama: Šta ako se Đoković sada povuče sa turnira? Šta ako je povreda toliko ozbiljna? Da li će se vratiti u 36. godini?

Naravno, ništa od toga nije otišlo nikada u etar jer je Đoković taj meč dobio tako što je progrizao bol.

I onda sukob sa jednom velikom kućom zbog koje smo završili u random sobici na kompleksu Melburna na kom na je pričao da to nije prvi put. I ta kuća se još jednom obrukala prema njemu ovog decembra. I zašto sam vam najmanje pričao o mečevima polufinala i finala? Zato što je to bilo Novakovo odrađivanje posla iz besa, bola, inata... Samo sa željom da se pokaže ko je zapravo najbolji ikada.

I to zvanje je dobio zvanično ove godine, to je jedna od glavnih razlika u odnosu na sve ostale. Spiker na US Openu ga je nekoliko mečeva zaredom predstavljao kao najboljeg ikada (naprasno je to prestao kada je igrao protiv Frica i Šelton, ali avaj), spiker na Rolan Garosu je imao minut najave za Novaka i oko 20 sekundi za sve ostale, toliko je potrebno da nabroji sve ostalo. Dakle, Novakova percepcija se promenila u javnosti jer se i Novak promenio. Više nije želeo da se bilo kome dodvorava, već se ponašao prema svima sa onim poštovanjem koje oni njemu pokažu.

Postao je svestan da nepodeljenu podršku ima samo u Srbiji, pa je otuda često pisao na srpskom. Ko može da zaboravi kada je na Rolan Garosu napisao "Kosovo je srce Srbije". Pa to je bila vest dana u svim medijima sveta. Jednostavno, taj prkos koji se u njemu probudi sada je postao dijametralno suprotan od onog Novaka koji je gotovo 15 godina ranije nosio dres francuske reprezentacije na jednoj konferenciji za medije. I koliko je uživao videlo se i po tome što će uvek na srpskom biti iskreniji. Tako je na Rolan Garosu došlo do trenutka da mu donesemo urme, banane, pa čak i magnet. Shvatio je da smo mi u neku ruku i njegovo zaleđe jer čak i kada kritikujemo to ćemo raditi sa zdravih osnova.

Shvatio je da može da bude ono što jeste i da će ga ljudi obožavati. Prihvatio je ulogu slobodnog građanina sveta, ali i čoveka koji više neće da bude ništa više od onoga što jeste.

Sve se promenilo, a taj novi mentalni sklop mu je omogućio da se potpuno fokusira na tenis. I to je dovelo do nekih neverovatnih detalja - kao to da sam uhvatio sebe da mi je strašno dosadno tokom drugog seta protiv Huana Pabla Variljasa na Rolan Garosu. Gotovo da sam morao da se ošamarim da bih sebi poručio da ostanem u trenutku i da moram da cenim da se tu nalazim. Ipak, Novak je igrao toliko dominantno da smo bili svesni da je samo pitanje trenutka kada će tu upisati pobedu. I strepeli smo pred meč sa Karlosom Alkarazom, a onda gledali nevericu na licima mnogih kada je Đoković uspeo da "pokvari" 16 godina mlađeg igrača. Da, Novak je uradio ono što do tada nije viđeno fizički je demolirao drugog igrača 16 godina mlađeg tako što je izvršio psihički pritisak. Nestvarno.

I kada je siktao od besa pred to polufinale i kada sam video Miljana Amanovića koji je parafrazirao Njegoša pred to polufinale "Biće što biti mora". Bili su spremni na sve i to je dalo mnogo rezultata. I nekako iz lične perspektive sam shvatio da prisustvujem istoriji kada mi je bukvalno pao znak sa neba. Da, dok sam sedeo u kantini je teniska loptica pala direktno u žbun pored mene. Nije moglo da bude drugačije nego istorijski... Potpuno drugačiji osećaj bio je na Vimbldonu. Nakon što je na Rolan Garosu Alkaraz po prvi put bio izraziti favorit, London je bio predstavljen kao neosvojiva tvrđava Novaka Đokovića.

Dve titule u godini, a usledio je put na turnir na kom iz godine u godinu dokazuje da je i "Kralj trave". Nema ovog puta ni nepredvidivog Nadala, Federer je već u penziji i maše sa tribina (zanimljivo ne pre meča Đokovića jer bi to zaista bio bezobrazluk), sve je nekako izgledalo kao pitanje trenutka kada će doći na svoje mesto. Ipak, kako je izgledao turnir možda pokazuje priča sa jednim radnikom obezbeđenja. Iako me zna od prošle godine, ove godine je odlučio da mi drži predavanje uvodna dva dana. Od toga da duvanski dim smeta komšijama (samo ću reći da se nalazim na raskrsnici u delu grada u kom kuće izgledaju kao gastarbajtersko gnezdo jer se koriste tek nekoliko dana godišnje) do toga da me zagrli posle sedam dana i kaže: Ostavio sam cigarete, ali sada sam imao previše stresan dan, da li mogu da pozajmim jednu?

Od tog momenta više nije bilo nikakvih problema, ali je to bio jasan signal zbog čega je tako teško osvojiti Vimbldon. Robovati različitim praistorijskim pravilima izgleda užasno zabavno kada vam idu na ruku, ali pakleno teško kada se nalazite na drugoj strani spektra. Možda, samo možda, je Novaka skupo koštalo ono "lomljenje" meča sa Hubertom Hurkačem na dva dana. U 23.00 je prekinut susret i trebalo je da bude nastavljen sutra. Niko to nije želeo nakon što je Srbin protiv Vavrinke jedva pobedio sat.

I tada sam video Marka Panikija koji užurbano hoda, gotovo trči, kako bi završio nešto u poslednjem trenutku. Video sam tokom tog Vimbldona i Mikaela Imera koji hipnotisano prati svaki Novakov trening. I video sam taj promašaj u taj-brejku drugog seta, video sam i te dve promašene brejk šanse u petom setu. Boleće to još dugo, ali nas, navijače i novinare koji će se zauvek pitati "šta bi bilo kad bi bilo". Novak je to zaboravio te večeri, od sutra je mogao da se posveti sledećoj misiji.

U papučama je pozdravio svoje najvernije navijače, a onda otišao na dugoočekivani odmor. Zaista impresivan poduhvat i pravi dokaz šta znači ostati u trenutku i izmestiti se iz njega. To je ono što je Đoković savršeno shvatio tokom prethodne godine. Od kada je morao da preživi sopstveni emotivni brodolom zbog zatočeništva u Australiji i bombaradovanje na društvenim mrežama (pitao sam ga za to i tokom Rolan Garosa) više nije mogao da bude ništa drugo do simbol jednog prkosa. I to se još jednom videlo i u SAD, stigao je u Sinsinati i pokorio ga je nakon što baš dugo nije igrao u SAD.

Onda je stigao US Open. Po prvi put sam stigao u Njujork i po prvi put mogao da vidim kako se pravi globalna ikona. Amerikanci su od početka bili svesni ko donosi novac i od koga zavisi sve na turniru. Reflektori su bili upereni na Đokovića i Alkaraza. I bilo je tu mnogo stvari iza kulisa i različitih informacija koje su stizale do nas. I o tome kako izgleda Novakov oporavak i kod koga je odseo u Njujorku (zapravo Nju Džersiju) i zbog čega je birao da ne trenira na kompleksu "Flešing Medouz" već je to radio daleko od očiju javnosti. Ključna stvar je što je imao teren sa identičnom podlogom u Nju Džersiju.
I video sam tada po prvi put navijače koji nose majice koje su "custom made" sa Novakovim likom, shvatio sam da je Srbin globalna ikona i po tome što je njegova oprema raspodata u rekordom roku.

Đoković je ovog puta bio opušten, kao svoj na svome, gospodario je ovim turnirom toliko dugo i toliko dugo stizao barem do polufinala. Na njemu je doživeo i diskvalifikaciju baziranu na slepom poštovanju nekih pravila, ali i podizdanje titula. Imao je sve vreme ovog sveta, a toliko je uživao da priča o košarkašima. Verovao je u njih čak i kada to nije izgledalo sjajno. Odlučio je da "ukrade" i sebi par sati sna kako bi se čuo sa njima u Manili. Bio je to novi izazov sa kojim se do tada nisam susreo jer reflektori u Srbiji nisu neprestano bili upereni u Đokovića. Kada se samo setim da je bivši PR Nju Džersi Netsa oduševljeno dozvolio da se razgovor nastavi na srpskom kada mu je Novak predočio da se priča o košarci. Sve ove sitnice su bile samo jedan mozaik na putu ka formiranju zvanja - najvećeg ikada.

I dok se gubite kroz hodnike "Artur Eša" vrlo brzo naučite ljude i naučite da sve može da se uradi ukoliko imate dovoljnu dozu bezobrazluka. Doduše, to je nešto što je meni lično dugo manjkalo, pa sam morao da učim u hodu. To je nešto što je i Novak ubrzo naučio u SAD.

Sve je bilo podređeno osvajanju titule i do toga se stiglo neočekivano lako na kraju. Zapravo, ostao sam šokiran koliko je Novak opušten dan pre finala sa Danilom Medevedevim. Kao da igra protiv nekog 150. igrača na svetu, a ne protiv Rusa. Svestan je da ima igru kojom će srušiti Rusa i bio je uveren u to da je sudbina izabrala njega. Shvatio je da je onaj bolni poraz od 6:4, 6:4, 6:4 dve godine ranije bio samo iskušenje na putu ka najboljem ikada. I bilo je lako, barem tako uvek deluje kada Srbin igra.

I sećam se opklade usred turnira da će Laslo Đere osvojiti set protiv Novaka (ko zna koliko mi se hot dogova i dalje duguje zbog toga, ali u međuvremenu sam i od njih odustao) i kakva je strepnja bila kada smo postali svesni da Novak ovog puta možda ne uspe da se iskopa iz rupe. Đere je posle meča bio ponosan na sebe, a mi bili najponosniji na svetu. Dva srpska tenisera su odigrala meč turnira, pa da li može slađe od toga?

Može mnogo slađe, a da bi se to ostvarilo treba samo pratiti 28 grend slem mečeva Đokovića. Vidimo se za godinu dana u ovo vreme i recite mi - Da li sam bio u pravu? Sve zavisi od jednog čoveka, verovatno jedinog ikada koji je sposoban to da uradi.

Zamislite feštu ukoliko Novak Đoković podigne sva četiri grend slem trofeja... I ne, nisam maler, to je i sam najavio. Pa, vežite se. I bukirajte sebi karte... Nova.rs vas opet vodi na teniski put oko sveta, ovog puta znatno drugačiji.

BONUS VIDEO Godina u kojoj je Novak Đoković obarao rekorde