I tako, nakon što je prvi pokušaj propao, probao sam drugi dan da krenem iz Beograda do Njujorka. Ovog puta sam se osećao kao da sam ih prevario kada su mi konačno dali karte. I tako je počeo let.
Ovog puta sam išao preko Ciriha i shvatio zbog čega taj tip aviona zovu „leteći autobus“. Zaista nije bilo više mesta nego u običnom autobusu, ali je taj dolazak u Cirih nosio neku dodatnu potencijalnu dozu stresa jer je let kasnio, a imao sam samo sat vremena da se ukrcam na let za Njujork.
Već sam video sebe kako objašnjavam uredniku zbog čega nisam uspeo da stignem, kad ono… Izašao sam iz aviona u Cirihu koji je kasnio 40 minuta i direktno, odmah preko puta bio je red za Njujork. Sa još jednim prijateljem iz Bosne, kog sam upoznao dan ranije u svađi sa predstavnicima avio kompanija, stao sam u red kada su nas prozvali da se javimo na šalter.
Prošla nam je kroz glavu antologijska uvodna rečenica iz GTA San Andreasa, ali na šalteru su samo želeli da nas upišu u sistem jer nismo bili u njemu jer smo premešteni sa drugog leta. To avio kompanija iz Turske nije želela da uradi dan ranije…
I tako smo se vratili u red, a onda ugledali i prostor za pušače koji je bio napravljen idealno da se sve vreme vidi red. I onda smo došli do ekipe kao iz vica Srbin, Bosanac i ovog puta Hrvatica. Tačnije Crnogorka sa hrvatskim pasošem koja tvrdi da je jedino to dobro što joj je ostalo iz prethodnog braka.
Počela je život ispočetka u Cirihu, a iako nas je na engleskom pitala da sedne u blizini, ova 50-godišnja dama je ubrzo izustila „Pa, što ne kažete da ste naši?“. I tako je krenula priča o životu u Švajcarskoj i u SAD, o paralelama u primanjima i obavezama. Dosta brzo je prošlo ukrcavanje jer smo mogli i da sednemo i da ispušimo cigaretu.
I tu nam je otvorila oči da bi trebalo tražiti odštetu, da bi trebalo pisati direktno avio kompaniji i pojasnila kako se to zapravo radi, kako radi u avio industriji dala je prilično precizne smernice. Kako smo obojica putovali zbog posla to je dodatni garant da će nešto morati da urade. U mom slučaju je to do sada bio kupon od 23 funte za hranu i piće. Da li će sada biti drugačije? Znaćemo za par meseci, ali je bitno biti uporan. Navodno odštete znaju da budu prilično dobre, pa čak i da bude pun povraćaj novca datog za kartu. Ukoliko ovo uspe, podeliću sa vama i detaljan način kako sam obrazložio sopstvenu zavrzlamu.
Izgubio sam dan u Njujorku, a to ne može da se plati…
I nakon toga sam se konačno ukrcao za Njujork doduše sa ponovo nekim problemima na kompjuteru. Let je bio dosta turbulentan, doduše dodatnu dramu je podigla jedna gospođa koja je vrisnula u trenutku misleći da sve odlazi dovraga.
Usluga u avionu je bila jedna od boljih, sve je bilo prilično udobno, pa je devet i po sati proletelo. Samo da sam mogao da odspavam još malo više sve bi bilo idealno, ali jedna beba je odlučila da testira koliko dugo može mama da pati od insomnije u nizu. Zaplakala bi na svakih 15 minuta, a žena je onda nastavljala svoj hod među sedištima i pokušala da je umiri.
Ipak, na kraju se došlo u SAD, a onda sam proveo sat vremena čekajući da prođem pasošku kontrolu. Još jednom ogroman red (sve ostale kolege su prošle za 5 minuta i bili prvi u redu) i pitanje nepoverljive carinice gde sam odseo. Bilo joj je čudno da belac izabere Bronks, ali je pokušala da to ne kaže direktno, već je usledilo pitanje „Zašto tamo?“.
Na kraju je odlučila da bih trebalo da uđem u SAD kada sam već dobio akreditaciju i tako sam prošao tu sudbonosnu liniju. Nije bila oduševljena zbog toga, ali je već u glavi bila arhivirana. Kofer me je čekao na ugašenoj traci i bio je to prvi put da nisam čekao stvari.
Prvog dana sam bio previše umoran da bih video previše stvari osim kompleksa US Opena da bih pokupio neophodnu akreditaciju i sitnice koje su mi potrebne, a kasnije i čuveni Tajms Skver. Bio je to dobar kraj dana koji mi je trajao 28 sati. Džet leg me je sada oterao na „mračnu stranu sile“, a to je bilo sasvim očekivano. Ipak, ovo je samo i jedino početak…
BONUS VIDEO Mesimanija usred Njujorka
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare