3
Nije lako možda kad se to kaže posebno uzevši u obzir šta smo gledali u proteklih pet meseci.
A gledali smo zaista sve. Od čoveka kom smo već prišili 25. „recku“ kada je otišao u Australiju i kada je tamo stigao do polufinala. Od tog trenutka, jednog meča slabosti sa Janikom Sinerom, videli smo Novaka, što kolega Sobi kaže, kao običnog čoveka.
PROČITAJTE JOŠ:
Podseća nas na to već neko vreme i već neko vreme čitaoci u Srbiji sve lakše prelaze prstima preko tastature kada kucaju: „Ma penzija brale“.
Novak je pre tri dana napunio 37 godina, nije baš u cvetu mladosti, sada već godinama ga zasipaju pitanjima o kraju karijere i kada će predati štafetu nekom mlađem.
Isto pitanje je bilo rezervisano i za Rodžera Federera i za Rafaela Nadala, dok se Rodžer nije povukao u penziju, a Nadal u ilegalu da se oporavlja od povreda.
Malo su ta pitanja utihnula na kraju 2023. kada je Đoković zaokružio sezonu titulom na Završnom mastersu u Torinu, razbivši dve, sada najveće mlade uzdanice, Karlosa Alkaraza i Janika Sinera u polufinalu i finalu.
Međutim, šta se onda desilo, tu negde između novembra kada se igrao onaj Dejvis kup u Malagi, i januara kada je postalo jasno da štošta ide nizbrdo – to samo Novak zna.
Sad već možemo da pričamo o tome kako je možda baš poraz od Sinera u polufinalu Dejvis kupa mogao da bude zamajac za dominantan početak sezone i možda bismo sada gledali drugačiju sliku da je Nole pobedio.
Slika pred nama kaže da je Đoković u petak izgubio od Tomaša Mahača u polufinalu turnira serije 250 u Ženevi. Treći set je izgubio sa 6:1, mučio se fizički i to nije moglo da se sakrije.
Te fizičke muke su evidentne u gotovo svakom meču. Zbog čega, to opet samo Novak zna. Nije da nije probao da promeni nešto, samo što su promene sada došle u nezgodnom trenutku.
Razišao se sa Goranom Ivaniševićem baš u vreme kada je Janik Siner počeo da ga tapka po ramenu podsećajući da je možda najbolji u istoriji, ali da je i dalje samo čovek i da trenutno nije najbolji i na terenu.
Otišao je i Marko Paniki, vratio se Gebhard Grič za kondiciju, bio je tu neko vreme kao trener i Nenad Zimonjić, koji je poslednjih dana sa suprugom u Dubaiju, te je Đoković u svom boksu pridikovao Miljanu Amanoviću kada je od njega dobio ono što je video kao pogrešan savet u meču sa Mahačem.
Dugo smo svedočili da je na tom mestu bio potreban neko „sa želucem“ da istrpi Novakove tirade, od čega se Goran zasitio. Ali je istovremeno potreban i neko s autoritetom. Prosto nije isto kad vičete na nekog kao što je Boris Beker ili Patrik Muratoglu dok vam sedi u boksu, ili recimo Daren Kejhil, nego kad vičete na nekog ko nema tu vrstu autoriteta.
U sportu gde se sve svodi na to da si sam sa sobom i rivalom prekoputa mreže, Đoković sve više deluje kao da unutrašnje bitke više nema s kim da deli pored terena.
Ova godina svejedno ne podseća previše na onu 2018. kada je Đoković tražio izlaz iz velike krize koja je potrajala, pa skoro dve sezone. I 2016. se bio ispraznio kad je osvojio prvi Rolan Garos i kompletirao kolekciju sva četiri grend slema.
Do polovine sezone 2016. jedan, od polovine potpuno drugi igrač kog je Endi Mari porazio u finalu Završnog mastersa za prvo mesto na kraju godine. Još kad se na sve to nadovezala i povreda lakta… Đokovića su i tada mnogi otpisivali.
„Panik“ dugme bio je poziv za Marijana Vajdu, a njegovoj supruzi Jeleni možemo da zahvalimo što ga je ubedila da ne digne tada ruke od tenisa. Možda je vreme da opet odu zajedno na neku planinu u Francuskoj? Sada to „panik“ dugme sa Vajdom možda više ne radi, a šest godina u tridesetim daleko više ostavlja traga na telu nego period između 19. i 26, ili 25. i 31. godine.
Logično je bilo da će i Novak sam u sebe da počne da sumnja u nekom momentu. Otud i posle poraza od Alehandra Tabila u Rimu kaže da nema isti osećaj kao prošle godine pred Rolan Garos.
Kada je izgubio od Holgera Runea u četvrtfinalu na Foro Italiku, nije imao dobar deo sezone na šljaci i mrtav hladan je odgovorio sa „da“ na pitanje da li može do titule na Rolan Garosu. Znao je i tada da ga treba dobiti u tri seta i da to nije lako kao što na dva. Pitajte samo Stefanosa Cicipasa i Lorenca Musetija.
I uzeo je tu titulu u Parizu, nadmašio je podvig Rafaela Nadala i postao grend slem rekorder. Sada nema isti poriv i samim tim ni isto gorivo da ga gura. Ili ga bar ne vidi dovoljno jasno pred sobom.
Sada motiv može da bude ono što je iza Pariza, a opet je u tom istom gradu. Olimpijske igre.
Ne sviđa mi se što sada kaže suprotno kad ga pitaju za drugi grend slem sezone. Svi mi vidimo da je samo iskren, ali time na neki način kruni svoj oreol nepobedivosti, pa ga pored Tabila i Mahača, pobeđuju i momci poput Luke Nardija. Izgubio je i od Aleksa De Minora u Pertu na Junajted kupu i Kaspera Ruda u Monte Karlu. Tri polufinala, nijedna titula.
Nije to više onaj momenat da neko odigra meč života kao Sten Vavrinka u drugom, trećem i četvrtom setu pariskog finala, pa onda samo možeš da se pomiriš sa tim kad odgledaš ponovljene snimke. Ovde Novak pobeđuje sam sebe.
A na to nismo baš navikli. Čak i kad bismo pomislili da je dosta uradio u karijeri, Novak obori neki novi rekord i vrati nas na podešavanja na kojima smo već 17, 18 godina – da je spreman da osvaja sve i svuda.
Sada to nije slučaj i teško je reći da je u redu najvećih favorita na Rolan Garosu. Uz jedno veliko „ali“. Treba se setiti o kome pričamo.
Godinama je taj čovek izgarao u situacijama kada je publika bila protiv njega, s razlikom što je to uglavnom bila ona strana koja je vikala i psovala negde u belom svetu.
Nije sigurno navikao na situaciju da će sve češće i od svojih ljudi u Srbiji moći da čuje: „Dobro je, dosta je“, jer ni oni ne žele da vide kako najbolji od nas gubi od momaka koji mu u normalnim okolnostima ne bi bili ni do pojasa.
Međutim, baš tu se krije ta razlika između nas običnih ljudi i velikih šampiona u sportu. Gde mi stanemo, oni produže.
Mi izgubimo i zabijemo glavu u jastuk ili peškir, oni je zabiju u peškir i razmišljaju kako mogu da dobiju sledeći meč.
Sto puta su treneri ponavljali koliko konkretno Đoković svaki detalj planira do perfekcije i kako pristupa onome što radi sa maksimalnom ozbiljnošću.
Posle 24 titule sa najvećih turnira i 98 ukupno, pravo je čudo kako i sada ima ikakav poriv da bilo šta više osvaja osim Olimpijskih igara sa kojih ima „samo“ bronzu.
Ali, baš ta osobina je ono što nam ne dozvoljava i ne daje za pravo da sumnjamo da Đoković nešto može da uradi u Parizu, sve i da je do sada izgubio 20 mečeva zaredom. Jer, ko može bolje od njega da nađe način da se vrati u jedan meč, ili na put uspeha u tenisu? Eto, ako nađete nekog i navedete ga kao odgovor, onda sumnjajte u Novaka.
BONUS VIDEO Đoković podviknuo na Miljana Amanovića: Šta nazad?
