0
Teško je shvatiti koliko zapravo može stvari da se promeni u samo godinu dana kada živimo u zemlji u kojoj se spomenici kulture grade decenijama, autoputevi, pa i puko asfaltiranje ulice nekada traje mnogo, mnogo dugo. Doduše, izuzetak za to su zgrade koje niču bez ikakvih problema.
Ipak, kada ste u nečemu najbolji na svetu u tome ste najbolji samo zbog toga što se stalno usavršavate, zato što pronalazite neki novi detalj da unapredite, zbog toga što ste perfekcionista i držite do nekih vrednosti. Ako ste pomislili da pišem o Novaku Đokoviću, niste daleko od istine, ali ovog puta to važi za Vimbldon.
PROČITAJTE JOŠ
Zaista sam privilegovan da drugu godinu zaredom budem u Londonu i da pratim Vimbldon i sada već i ja mogu da pričam one priče „E, sećam se prošle godine…“. Iako to često zna da bude dosadno (i nepotrebno), ipak pomaže da se bolje sagleda situacija.
Tokom jednog boravka u Londonu sam video kako na znaku piše kada će biti asfaltirana ulica (najavljeno par dana ranije) i da će tog dana biti zatvorena. Zatvorena je bila 24 sata koliko je bilo dovoljno da se skine stari sloj asfalta i postavi nov. Za 24 sata su presvukli ulicu… Zaista nešto u šta ne verujete dok ne vidite jer prosto na tu dinamiku nismo navikli.
I da ako mislite da najbolji turnir na svetu neće da se usavršava grdno ste pogrešili, baš kao i ja. Najveći propust prema novinarima je sada ispravljen, internet je mnogo, mnogo stabilniji nego pre (zbog čega čuveni ‘Cisko’ uspeva da izdrži), a sada uz kafu, koja baš nije ponos turnira, imamo i poneki sok.
I kada sam u nedelju izašao iz kompleksa naleteo je na mene momak i na engleskom me pitao „da li može da uđe na par minuta unutra, samo da vidi“. I kada sam mu objasnio da sam novinar silno se razočarao, ali je odmah prepoznao moj balkanski akcenat. Ubrzo smo upoznali Dejana i mamu i jedini savet koji sam mogao da mu dam je da proba na još jednom kapiji. Verovatno nikada nije bilo veće interesovanje u Srbiji za Vimbldon do te mere da su se i u Beogradu razmatrala putovanja ka Londonu dok sam još uvek bio tamo. Mali problem je što su karte preskupe, a mnogo veći što su rasporodate pre godinu dana…
Ipak, novina nije samo internet, već i potpuno nova sala za konferencije, iako je i prethodna bila spektakularna. Ovog puta je sa pravom dobila naziv „Medijski teatar“ jer zaista izgleda kao da bi u njemu mogla da se održi predstava koje se ne bi postideo ni Brodvej.
Sveže otpakovana sedišta i dalje imaju taj miris „novog“, a to je samo podiglo dodatne standarde i učinilo da najnovija konferencijska sala Australijan opena opet padne na drugo mesto. Stvar prestiža je i više nego evidentna, pa se mislilo na svaki detalj. Zaista, sve je podređeno da izgleda još lepše, još bolje i to je upravo ono što je učinilo Vimbldon najvećim turnirom na svetu. Inovacije se sprovode u određenoj meri, prate se trendovi, ali se ne odustaje od tradicije.
Napravljen je potpuno nov prilaz za igrače, pa sada nije moguće da ih vidite kada dolaze na kompleks.
Napravljen je potpuno drugačiji ulaz, pa sada više nema prilike da Uli Badio podigne tri prsta kada vidi srpske novinare ili da pozdravimo neko neočekivano ime. Pristup je sada zatvoren, na rešetakama se nalazi platno, pa nema više gotovo nikakvog pogleda iza kulisa.
I jedan problem koji ima mali broj ljudi, a to je da prostor za pušače nije predviđen nigde. Više nema ni čuvenog Kole’s cornera kako smo zvali mesto na kom smo obično mogli da zapalimo cigaru. Sada moramo da biramo hoćemo nizbrdo ili uzbrdo. I tako barem dva, tri puta dnevno kada provedemo po 14 sati na tom mestu.
