0
Tri minuta u Južnom Bronksu su bila tri minuta previše tamo. I onda samo sat vremena kasnije usledi potpuni preokret, u Njujorku teleport funkcioniše bez greške.
Svako putovanje njujorškim metroom je izvlačenje slamke ili grebanje srećke – nikada ne znate šta ćete da izvučete. U samo nekoliko dana se desilo da uđem u vagon u kom se nalazi 10 ljudi, u vagon u kom se nalazi 110 ljudi, u vagon koji prejako miriše na razne legalizovane načine uživanja u ovom gradu, desilo se i da čujem da ljudi svašta dobacuju jedni drugima.
PROČITAJTE JOŠ
Ipak, nikada nije bila čudnija situacija nego kada sam se našao na obodu Južnog Bronksa, blizu Harlema. U jednom trenutku je to bio pravi zombilend, kako Amerikanci u slengu nazivaju područje na kom postoji veliki broj zavisnika od narkotika.
Navaljeni na ogradu, leže po trotoaru, pričaju i kreću se užasno sporo. Istovremeno prolaze neki momci koji ubrzo shvataju da nisam odatkle, ali hvala Bogu ne rade ništa. Tri minuta previše za jedno obično presedanje uz naravno ogromnu gomilu đubreta.
Uostalom pogledajte i sami kako to izgleda i to usred dana, a ne kada bi taj deo trebalo izbegavati.
Baš sam tako nekako i zamišljao grad, pa mi je kolega koji bi takođe želeo da dođe ovde poslao poruku „I, kakav je zaista Njujork?“.
„Smrdi, prljav je i megalomanski, baš onako kako sam ga zamišljao“, odgovorio sam mu odmah. Zapravo, sada kad razmislim sve drugo bi me razočaralo. Ovde svaka grupa ljudi, kako god da želi da se identifikuje ima svoje mesto. Kolumbijci, Meksikanci, Afroamerikanci, podele po socijalnom statusu, po primanjima, podele po načinu pogleda na život. Mala Italija, kineska četvrt, sve ovo čini Njujork potpuno drugačijim.
Zanimljivo da je procentualno najveći broj bogataša u SAD smešten na prostoru oko Central parka, žile kucavice Njujorka i možda i najčešće ekranizovanog parka na planeti. U SAD postoji više od 1 posto ljudi koji godišnje zarađuju više od 611.000 dolara (13 puta više od proseka) i koji imaju više nego duplo novca od onoga što je za Amerikance idealno normalan život jer procenjuju da je za to potrebno (260.000 – 300.000).
I taj „zlatni procenat“ u koji spadaju milioneri SAD kojih je doduše još nešto više se uglavnom nalazi na US Openu. Tamo ti izabrani kako ih često podrugljivo nazivaju ljudi koji rade u sklopu kompleksa troše po pola sata isprobavajući redom kačkete i majice. I ni u jednom trenutku nije problem cena, već to što očekuju neku drugačiju boju ili nijansu. A cene tih majici koje probaju počinju od 120 i idu do 300 dolara.
Ipak, to je taj sukob suprotnosti na kojoj je izgrađen Njujork, pa bi neki rekli i nacionalni identitet. Baš kao što je američki san verovatno najveći proizvod SAD, tako je i priča o tome da suprotnosti mogu i da bi trebalo da postoje u redu sve dok postoji jedna natkrilna kapa asimiliacije. To su onaj čuveni orao, zastava sa 50 zvezdica i priča da je ovo „najbolja zemlja na svetu“.
Bez izuzetka svi veruju da žive u najboljem od svih mogućih svetova, a malo im smeta to što nemaju terasu, to što je pet puta veća šansa da ih neko ubije prilikom pljačke nego u Njujorku ili činjenica da je gužva nepodnošljiva.
Ipak, čovek se brzo navikava na sve to, pa sada dan bez gužve zaista predstavlja simbol da je 4. jul ili 26. decembar nakon katoličkog Božića.
I tu negde između ove dve finansijske suprotnosti stoji negde i klasična radnička klasa koja sa porodicom odlazi na bejzbol na Metse ili Džajanste, koja pojede hot dog, dođe kolima, kupi po neki navijači rekvizit i ode kući. To su isti ljudi koji će kupiti sendvič (nebitno što je hladan i star verovatno više od 12 sati) i završiti posao. I tu je negde sva draž ovakvog života, što istovremeno na ulici možete naći sve tri pomenute osobe istovremeno. Ipak, sve one će biti u različitim delovima grada, osim u nekim izuzetnim situacijama.
Miris marihuane je toliko redovan u čitavom gradu da već pomislite da mislite da koriste i sredstva za čišćenje sa tim mirisom.
BONUS VIDEO Novak Đoković demolirao Milera za prolaz u drugu rundu US Open
