Slikao je Đokovića, Jokića i Lebrona: Napravio je kultne fotografije, a za Nova.rs otkriva detalje koje ostali ni ne primete

Dragan Veselinov je čuveni srpski fotograf koji godinama živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama, iza sebe ima ogroman broj US Opena, dobro poznaje čitav kompleks.Početak je bio baš, baš daleko od sadašnjeg hvatanja trenutaka koji postaju večnost, ljubav prema fotografiji se začela u Zagrebu."Ja sam prvu crno-belu fotografiju napravio sa 12 godina. Prvi kurs sam završio 1977. na radnoj akciji u Zagrebu, fotokurs. Mada sam ja smenu 8 već imao tada, ruski prvi. I ta ljubav, to ono ne može da se zameni nikakvim nekim učenjem. To se stvara onako prirodno. Recimo, moji drugari iz srednje škole me sad nazovu i kažu, ej Haleru, Haler mi je nadimak. Ej Haleru, da nije on i tvoje fotografije, mi ne bismo imali. Sve smo zaboravili, ali dobro je da se podsetimo. A koliko puta su mi rekli: ‘Ej daj ostavi taj aparat, više, dosadan si'", počeo je Veselinov za Nova.rs.

Pojasnio je i odakle mu taj čuveni nadimak."To je počelo ovako. Preko leta odem na more, znate, i kosa mi poplavi, bude ona baš plava, plava. A tatin kolega kaže: ‘O, ti ličiš na Halera, ovog jednog fudbalera’. I onda ostalo Haler. Iskreno da ti kažem, mnogi u srednjoj školi me ne znaju po imenu Dragan Veselinov, nego Haler."Otkrio je kako je stigao u Sjedinjene Američek države i da je sve odlučio maltene preko noći."Prvi put sam došao 1983. Bukvalno, posle maturske večeri, ja idem na surčinski aerodrom i za divno čudo, tada je bio direktan let, Beograd - Klivlend, pre 40 godina skoro. Vraćam se da služim vojsku naravno, po obavezi. I da skratim priču, 1989. sam došao kao na šest meseci. Najpre tri meseca, a u međuvremenu su me dešavanja  malo naterala da razmislim o svemu i odlučim ja da ostanem ovde, i tako da sam ovde od 1989. godine."Pojasnio je i da US Open prati godinama unazad, iako nije uvek bio na samom turniru."Pa pratim već duže, nisam ja dolazio ovde toliko često. Nego sam pratio Sinsinati zadnjih možda 15 godina, ako ne i više. Prvo sam počeo sa NBA. Neke lokalne novine su bile u Klivlendu, pa je onda i jedan naš osnovao neki ‘Srpski objektiv’. Zamolio me je da slikam. Rekao sam: ‘Što da ne?’. I tada smo mi imali onu grupu igrača, bili su još uvek popularni naši igrači i tako je krenulo sve."

Godinama fotografiše i u NBA ligi, pa je fotografisao gotovo sve srpske košarkaške koji su nastupali"Gotovo sve. Sa svima imam iskustva. Onaj prvi moment, znaš, kad se upoznajete, ljudi malo su rezervisani, ali kad vide da imaš dobre namere, još kad te upoznaju, drugačije se ophode prema tebi. Saša Pavlovića sam baš imao prilike dobro da upoznam, jer on je igrao u Klivlendu, tako da smo se bukvalno se družili."Kako već godinama živi u Ohaju nije ni čudo što dobro poznaje i Lebrona Džejmsa koji ga pozdravlja kada ga vidi."Da, da. Oni kad idu na žurke posle utakmice ili gde god se nalaze, znaš, tu je bio i Lebron i svi drugi. Njega treba upoznati. On je stvarno jedna Zvezda i nije mu lako ni prići. Ne volim da sudim ljude prema onome kako neki drugi te opišu ili kažu ili bilo šta, ja ljude sudim prema onome kako se prema meni ophode i to mogu da ti kažem. Pazi, on kad bi me sad sreo, pozdravili bismo se. Nismo drugari, ali prepoznao bi me. Koliko sam mu puta ja dao, recimo, fajlove sa njegovih utakmica koje on i sad, ja verujem, ceni."Imao je priliku da fotografiše i poslednji meč Kobija Brajanta i Džejmsa."To je nešto što stvarno i sad kad pogledam, setiš se, ne mogu ja da kažem, znaš, da čovek nikad ne zna šta može da se desi, ali posebno sa odlaskom Kobija, sa ranom tragedijom koju je on doživeo. To je sve uzelo malo više efekata. Njega više nema, a imamo fotografije, imamo uspomene. I onda to je stvarno neprocenjivo."

Poznaje i Nikolu Jokića, prvi put kada mu se predstavio su brzo pronašli geografsku poveznicu. Nakon toga je odnos bio sve bolji."Kad sam se upoznavao sa njim, uđem ja u svlačionicu i kažem mu: ‘Ej, Nikola, ja sam Dragan, ja slikam za naše novine’. Pita me odakle sam, ja kažem: ‘Iz Žitišta’. Kaže on: ‘Igrao sam ja tamo’. Brat i ja smo inače jedni od osnivača kluba u Žitišu, pored ostalih drugara koji su tu učestvovali. Tad se, rek’o, zvala KK Plastika, a sad se zove Sveti Sava. Kaže on: ‘Ne, ne, nije Sveti Sava, nego Sveti Đorđe’. Još me ispravlja, sramota moja (smeh). Tu smo razmenili mejlove, telefone i ja mu kažem da ću mu poslati slike njegove. Odmah mi se javio mejlom, zahvalio se. Pre par godina, bio je trend, kad dođu naši poznatiji igrači da im se priredi kao srpsko veče, malo da se obeleži njegov dolazak. Ne znam ko je prvi počeo, da li Toronto, da li Čikago, nije ni bitno. Uglavnom, Klivlend mu je priredio dve, tri srpske večeri. Kad god dolazi u Klivlend, tu dođu dva, tri folklorna udruženja, tu se organizuje masovno kupovanje karata preko organizacija, da bi mogli oni da dođu, recimo, pre utakmice na zagrevanju. Nazovem ga ja i kažem mu:, ‘Znaš da ti ovi priređuju srpsko veče’. Kaže on: ‘Nemam pojma, hajde… (smeh)’."

Dugo je Đokoviću nedostajao masters u Sinsinatiju, a kada ga je konačno osvojio..."Ja njega pratim već duže, Dugo ga nije osvojio i to mu je bio jedini turnir koji mu je falio. Sećam se kad je osvojio taj, da je to bilo emotivno."Oženio je Draganu koja je odrasla u istom gradu kao i on, a njegova deca su sada već velika"Trenutno živim sa suprugom iz istog mesta, koja je živela preko puta ulice, Dragana se zove. Sin i ćerka su rođeni ovde, sin se zove Stevan, ćerka Ana. Ne govore perfektno srpski, ali sasvim dovoljno mogu da kažem da će produžiti naš jezik i tradiciju koliko god to ja budem uspeo da usadim u njima. Ana ne propušta ni jednu godinu da ne ode u Srbiju, jedva čeka. Volela bi i češće, ali naravno, to zavisi. Trenutno studira u Akronu, Stevan je završio elektrotehniku. Pre par dana je počeo da radi, nisam još razgovarao sa njim o utiscima, ali nema više sedenja ispred kompjutera i igrice do dva, tri ujutru, nego već se u devet leže zato što treba da se ustane u šest. Neka vide malo kako je živeti u ovom kapitalističkom sistemu."

Radio je mnoga velika takmičenja koja su održana na tlu Sjedinjenih Američkih Država."Ne toliko Olimpijske igre koliko Svetsko prvenstvo koje mi je ostalo u dragom sećanju i posebno u Indijanapolisu. Moram da napomenem da sam jako dobar drug bio sa Bodiroginom bratom, s kim sam u razred išao. Ja kad sam završio moju košarkarsku karijeru, počeo sam da sudim. Rešio sam da budem blizu košarkarskog terena i to je bila jedna opcija. Kada osećaš igru… Naravno, moraš da položiš ispite, da znaš sva moguća pravila. Svečanu prvu zvaničnu utakmicu sam sudio u Lukićevu u mestu odakle je moja mama, ne rodom ali baba je živela u Lukićevu. Dolazim ja sa starijim kolegom, naravno nisam ja bio glavni sudija i oni reše… Trebalo im je kadrova sudijskih malo da osveže. Uglavnom su bili stariji koji su sudili prvu ligu i reše oni da nas malo poguraju što se mlađih sudija tiče. Ja sam sa mojim drugom Miloradom Ličinom koji je bio i ostao dobar sudija, imao kratku sudijsku karijeru. Kad sam položio za saveznog sudiju došao sam ovde odmah u Ameriku ‘89. Počeo sam da sudim malo ovde srednjoškolske utakmice, međutim drugi je to nivo i onda nisam imao vremena, tako da sam to zapostavio."

Iz Indijanapolisa ima jednu priču o kojoj do sada nije govorio."Sećam se da je Bodiroga pred finale, da odmah odem do finala, rekao to jutro: ‘Dragane, moramo da odemo da nađemo crkvu našu da zapalimo sveću’. Rekao sam mu: ‘Hajde, videću gde je crkva, nisam ja iz ove okoline’. Našli smo neku Libijsku ortodoksnu parohiju, blizu je bila hotela. Sednemo u auto, odemo Bole i ja. Ulazimo, oni nas gledaju, pitaju se ko su ova dvojica. Bole nije nizak, nisam ni ja ono baš mali. Kažem mu ja: ‘Bole, zapalićemo mi sveće i da bežimo odavde pre nego što počnu policiju da zovu’. Ja se sećam samo da je pola utakmice odgledao leđima okrenutim i da je morao da ispuši par cigareta koliko je bio nervozan. A sedeli smo pored ljudi iz stručnog štaba. Mislim da nas je dva autobusa odvelo kod sponzora reprezentacije tad, to je bio novitet, da se proslavi. Ja mislim da su svi završili u bazenu osim mene. Ja sam im rekao: ‘Slušaj, aparat, ne bacajte me u bazen’. To je uspomena, stvarno, ali moram da kažem da sam držao aparat u ruci, ali ne u funkciji reportera, nego nekoga ko je beležio zbivanja tamo, ali za njihove potrebe, naravno."Pamćenje vara, ali ne i slika."Pamtim dosta takmičenja, ali sve je to onako teško sad, da izabereš neko u odnosu na drugo. Kada se baviš ovom fotografijom toliko dugo, malo i pamćenje izbledi, ali fotografija ostaje. Ne bih izdvojio ništa tako posebno."Nekoliko ljudi mu je već reklo da bi trebalo da napravi monografiju."Mnogi su mi to spomenuli da bi trebao da uradim i pravo da ti kažem razmišljam, ali nisam još spreman da se penzionišem. Kad budem imao malo više vremena da ću to da uradim... Stvarno toliko toga ima da bih voleo da i neke fotografije koje nikada nisu objavljene da se vide ili neki detalji koji su propušteni, što je Novak rekao ‘o tom potom’".

Godinama već živi u Ohaju, pa je i objasnio koliko je srpska zajednica u ovoj državi zapravo snažna i šta je razlikuje od ostalih."Pa uglavnom su ljudi okupljeni oko crkve. To je stara naša parohija. Deda moj je ovde došao 1920. i mislim da je bio u crkvenom odboru već s početka kraja 1930-ih pa da ne govorim do kada, on je bio pojac u crkvi. To je crkva u koju Dragana i ja odemo i dan danas do zadnjeg dana, bukvalno. i uglavnom je to druženje oko crkve, mada i kroz sportske manifestacije koje su opet povezane sa crkvenom opštinom, uglavnom se ta veća zbivanja dešavaju u okviru crkve. Moram da napomenem i to da smo prvi put organizovali Srbijadu u Okronu 2013. godine. To je taj fudbalski turnir gde dolaze timovi iz cele Amerike, Kanade, recimo bilo je preko 100 timova u svim grupama. Ja sam imao priliku da učestvujem u organizaciji koju smo počeli da pripremamo godinu dana unapred, bukvalno. I stvarno se pokazalo, ili mnogi kad su Srbijada ta Okrona završile da nikad nismo nisu videli da je tako dobro organizovano, kako je sve funkcionisalo. I opet smo bili domaćini pre par godina, ove godine se igralo u Čikagu, baš se dešavalo je od prošle nedelje dok smo mi bili ovde na US Openu, tako da ne znamo šta je, ko je pobedio i uglavnom imam par drugara koji igraju po timovima koji su bili jedni od potencijalnih osvajača titula. Mo raću da ih nazovem da vidim kako je prošlo, šta su uradili."

Postoji samo jedna želja koju nije ostvario u profesiji, za sada.“Hteo sam da odem na Olimpijske igre u Rio de Žaneiro, međutim Dragana je rekla ‘može, ali prvo da se razvedeš’ (smeh). Pazi, pokrivanje Olimpijskih igara zahteva stvarno odricanje, to je malo duži period, organizacija svega je komplikovana. Ja sam, moram i to da napomenem, voleo sam da putujem ranije mnogo više, međutim sad je to malo drugačije, sad su se prioriteti promenili s decom, sa obavezama. Moram da ostavim malo vremena i za kajtsurfing i kajtiskijin, tako da to mi je hobi momentalno.Taj hobi izgleda strava, da ti pokažem telefon, ova moja grupa, te idem na ovo jezero, te idem sad ovde, idem da probam tamo, ovamo. Mi kad se probudimo, mi pogledamo na našoj aplikaciji, gde će vetar da duva i koliko. Dobro je da imaš nešto tako da još uvek može da ti adrenalin malo pojača. Da je opasno, opasno je, ali je adrenalin."

Podvukao je razliku između Sinsinatija i US Opena koji deluju daleko za mnoge ljubitelje tenisa u Srbiji.“Velika je razlika između Sinsinatija i US Opena. Ja volim da slikam Sinsinati zbog te neke seoske atmosfere, bukvalno. Sinsinati i to je razlika od deset, petnaest puta razlika jer je ovo ipak grend slem. U Sinsinatiju je nekako sve sporije. Da ne pominjem cenu karte…. Ne znam, ja volim da slikam Sinsinati zato što je malo opuštenije. U Njujorku sam odseo na Menhetnu. Dok dođem do ovde, ja moram da sat vremena ranije krenem da bi na vreme stigao, gde god ideš. Sve je nekako drugačije, da ne govorimo o parkiranju. A što se tiče turnira ja gledam sve to kroz objektiv. Neću da kažem da propuštam dosta stvari, ali dosta stvari ja vidim mnogo fokusirano, nego drugi ljudi. Posebno kad ti skineš fotografije, pa vidiš neke detalje kojih nisi bio svestan odmah. Drugi ugao je to... Ja ne volim da slikam i sa nivoa onog terena koji zovu kao fotopit. To je klasika. Tu praviš fotografiju i svi maltene sedimo tu i slične su slike. Ja uvek volim malo neki drugi ugao da uhvatim. Da li je to odozgo kao u recimo NBA. Pre nego što su mi tamo dozvolili da stavim kameru na krovnu konstrukciju i da slikam koš od odozgo, ja sam ih pitao da mi sa aparatom odem gore. Ne smeš da budeš direktno iznad terena, to mogu samo određeni ljudi, ljudi iz obezbeđenja. Tu se stvaraju fotografije koje nisu tipične. Pogled je skroz drugačiji. Sećam se da sam u Sinsinatiju jednom, za finale, kad se pehar dodeljivao svi fotografi bili na jednoj strani - stoje i slikaju. Otišao sam i za leđa primaocima pehara pehara, znaš, i slikao u fotografe. Sećam se da je par njih vikalo: Ej, skloni se, znaš. Beži iz kadra.U jednom trenutku je vratio srpsku zastavu navijaču nakon što mu je obezbeđenje oduzelo zastavu. Ipak, nije to bio prvi neobični susret koji je imao sa navijačima.“Sećam se, ne znam da li da ti pominjem to ili ne, u Indijanapolisu, grupa navijača u trenutku kad je krenulo, nismo mi ni pobedili, tek je trebalo da se igra finale, ali znaš kako mi to slavimo već od ranog jutra, jedno, tri, četiri puta da proslavljamo. Jedna grupa navijača je prelazila preko pešačkog prelaza, došli su i ja se raspitam ko su i šta su i ispostvavi se da je to grupa mlađih navijača iz Toronta. Ja njima kažem da moj brat od tetke živi u Torontu Mića Gojbolović se zove, kad ono jedan mali kaže: Pa, jesi to ti striko? Jnisam ga video koliko dugo, jer ja sam ovde od 1989, a on je tad bio klinac od možda dve, tri godine. Ne da sam se rasplakao, kao mala beba.Nije bilo karata, pa me zamolio da mu nabavim kartu, naravno ja rekao kome ću, ako neću tebi - imaš kartu za finale."

Pričao je i o navijaču kom je pomogao da vrati zastavu."Nisam ni ja bio upoznat sa detaljima jer u Sinsinatiju možeš da raširiš zastavu koju hoćeš, ne verujem da daje političke neke parole ili nešto slično, ali zastave si video svuda. Međutim, ovde u Njujorku to ne dozvoljavaju, i na kraju Noletovog meča prilazi mi i vidim onako trese se, sav je uznemiren i govori mi: Uzeli mi zastavu, pa uzeli mi i srpsku i jugoslovensku, ovu zastavu je Nole potpisao na Rolan Garosu. Pitao sam ga što se meni obraća, rekao sam mu da sam fotograf i da tu ne mogu ništa. Rekao sam u da ću da pogledam jer znam da to obično iniciraju ovi iz kontrolne sobe, oni pregledaju ceo stadion i verovatno su videli. Rekao sam mu da ću otići tamo i pitati, pa ako je zaslužio vratiće mu. Nije mi trebalo tri sekunde jer je jako ljubazna osoba izašla i ja joj objasnim šta je i vidim ja oni odmah zastavu savijaju i koliko su mi objasnili, oni je nose u pronađeno i nađeno."Zatim je usledio poziv kojim je obradovao momka."Pitao sam da li mogu da mi daju zastavu, pa ću je ja dati njemu, jer je on meni dao broj telefona. Međutim, dali su mi samo srpsku zastavu. Ja mu javim telefonom da imam tu zastavu, nisam ni gledao da li je potpisana jer je to jedina koju su držali. Pitao me šta je sa jugoslovenskom, a ja mu u šali odgovorim ‘nisu mi dali jugoslovensku, nema više Jugoslavije’. Ispostavilo se da je on našao tu jugoslovensku posle. Tako da sam, kad sam mu davao zastavu, slikao njega i ćerku i odmah sam poslao Žurnalu da objave. Takvi detalji priče - to ljudi pamte. Ko sam ja da ti ja zastavu vraćam jer ja samo slikam ovde."

Nije dugo bio u Srbiji, ali planira da uskoro to ispravi."Nisam pomenuo kuću na Tari koju sam kupio pre dve i po godine, a još je nisam video. Sram da me bude. Nisam davno bio u Srbiji, moram da vam kažem i to, i ne pitajte me, ali spreman sam konačno da se malo više posvetim i roditeljima koji su već u godinama, inače, žive u Ulcinju, na velikoj plaži u Donjem Štoju. Tata malo kuburi sa kolenima, a mama kao da ima 50 godina, ona je trezvena i super je sa zdravljem. Odgovara im bolja klima u Ulcinju, obično dođu na par meseci u Žitište i budu tu"O tome koliko ga poštuju ljudi koji su imali prilike da ga upoznaju najbolje svedoči jedan primer.“Drago mi je da upoznamo ovako ljude da stvorim nova prijateljstva. Moram da napomenem to, evo kako se to prijateljstvo razvija, upoznao sam se sa drugom koji mi je dao ključ od stana pre 40 godina. Otišao je na Aljasku sa suprugom i danas mi kaže, stan je tvoj, evo ti ključevi, razumeš. Ti pomisliš, hoteli, 250, 300 dolara, sve je to skupo. To nije mala stvar. Bitna je pažnja, da ti neko da poverenje.U jednom trentku mi je rekao da ću imati cimere jer su stigli momak i devojka iz Beograda. Odmah sam mu rekao “Zoki, nisim mi rekao da treba da budem i bejbisiter pored svega."Ohajo je malo poznat u Srbiji, ali je srpska zajednica tamo izuzetno velika."Posle Čikaga, srpska populacija je tamo najveća jer ne računam Njujork zbog veličine. Klivlend sam ima tri crkve, dva manastira, Akron ima četiri crkve, zamislite četiri crkve. Mislim, jasno je da su ono bile neke raskolničke i kako se to izdelilo, uglavnom sad pomireno je sve. Da nije crkve, ne verujem da bi se održala, i tradicija, i jezik, , koliko god mi gledali u religiju kao politiku ili nešto drugo, pomaže ljudima da ostanemo u kontaktu", završio je Veselinov za Nova.rs.BONUS VIDEO Novak ostvario novu pobedu na US Openu