0
Dugo sam se pitao zbog čega je bejzbol toliko popularan u SAD, a sada sam shvatio i zbog čega. Bejzbol nije igra, bejzbol je zaista način života.
Većina ljudi u Srbiji ne zna pravila bejzbola, ne zna nijednog jedinog igrača uz izuzetak možda Erona Džadža o kom se pričao zbog astronomske plate (40 miliona dolara po sezoni), a za taj sport važi da je najdosadniji na svetu. Uz oštru konkurenciju kriketa.
PROČITAJTE JOŠ
Ipak, poenta priče nije uopšte u bejzbolu, već u svemu onome što se dešava ispred stadiona, na stadionu i onome što se dešava na putu ka kući. U pitanju je pravi društveni događaj, a ne jedna obična utakmica. Ljudi na stadionu se prema meču ponašaju često kao što se ljudi ophode prema televizoru kada se nađu na druženju (rekao bih slava, ali ta sezona tek počinje).
Tu imate svoje prijatelje, ljude koje viđate svakog dana (da, bejzbol se igra po šest, sedam dana zaredom i ima čak 162 utakmice u sezoni u ligaškom delu), znate obezbeđenje, znate čoveka koji vam prodaje hot dog… To je ona strana koja nikada nije uspela da bude do kraja prikazana u filmu „Moneyball“, što je verovatno i najbolji sportski film ikada urađen.
Kupovanje karte je bilo strašno jednostavno, doduše pre svega jer su Metsi užasni ove sezone i što su ostali bez dva igrača (priča na tribinama koju sam vam napomenuo), pa mi je bilo dovoljno da nakon dva klika izaberem karte za kolegu i sebe. I to tog jutra na dan utakmice. Dobio sam savet od lokalaca da je najbolje kupiti najjeftinije karte, a da onda lako možemo da se prebacimo gde nam odgovara jer često ima dosta slobodnih mesta. To i ne čudi jer stadion „Siti filds“ prima 41.000 navijača, a tribine gotovo nikada nisu ispunjene do kraja.
Karta je verovali ili ne – dva dolara! Tačnije QR kod koji dobijete na mejl.
Da, to je verovatno kao kada biste u Srbiji platili za meč Zvezde ili Partizana 50 dinara… Ipak, tu je i jedna začkoljica jer se plaćaju takse na svaku kartu koja je ovog puta bila šest dolara. Dakle, čitavih osam dolara za provod od otprilike tri sata, za tri sata neprekidnog šou programa.
Svaki navijač je na ulazu dobio kačket Metsa potpuno besplatno.
To je još jedna od američkih tekovina na sportskim priredbama navijač mora da bude srećan, a to je zagarantovano ukoliko dobije besplatan poklon.
Unutra možete da jedete sve što možete da zamislite, a obično su porcija burgera sa pomfritom ili hot doga od 14.50 do 17 dolara (uz obavezno obaveštenje o broju kalorija što je propisano zakonom). Sve vreme čujete „Biiir“ na prilično lošem engleskom, a ljudi nose čitave sanduke sa sobom u rukama ili na leđima. Ni u jednom trenutku ne može da vam ponestane hrane ili piva.
I to društvo, jedna narandžasto-plava zajednica (boje Metsa) koja se ponaša kao da je na roštilju za prvi maj funkcioniše neobično obično – svi sede zajedno na tribini, dobacuju, šale se i komentarišu. Opominju jedne druge na jednu ili drugu stvar, pričaju o sasvim običnim stvarima (za razliku od nas nikada u priči nije politika).
Upravo je to druga stvar koja čini bejzbol posebnim, jeftine karte čine da tribine uvek ispuni ona prava radnička klasa. Potpuna suprotnost u odnosu na tribine US Opena koji se nalazi na 10 minuta hoda od stadiona Metsa gde karta za jednu sesiju košta 270 dolara i to ona najjeftinija. Ipak, US Open traje samo dve nedelje godišnje.
Ta raznolika grupa navijača na tribinama ima isti cilj – da Metsi slave. Pa tako ukoliko domaći tim dogura do pet poena svi će na tribinama dobiti besplatni pomfrit! I dok su im još bile slane ruke i dok su uzimali novo pivo onako obučeni u specifične bejzbol dresove (svaki košta 130 dolara) pričaju o tome kako su očekivali više, brinu zbog Džefa koji nije došao, ćaskaju o haosu u metrou i predlažu jedni drugima nove stvari koje su se pojavile na stadionu.
Sam meč je priča za sebe, podeljen u devet segmenata, sa branjenjem i osvajanjem baza, sa potpunom ekstazom kada se na terenu pojavio Alonso… I to je još jedna specifičnost bejzbola, zna da bude užasno dosadno pet minuta, a onda vam nivo dopamina toliko skoči nakon jedne osvojene baze ili dobrog bacanja da skačete na noge.
U bejzbolu ima neverovatan broj pauza, a u svakoj se nešto dešavalo. Jedan dečak je „ukrao bazu“, neko je dobio vaučer od 650 dolara ispaljen iz topa, videli smo i kameru za fanatike, čitav niz vatrometa… Prosto, kada prvi put vidite sve ono deluje zaista spektakularno. Tu su i mnogi detalji poput činjenice da kada dođe do „home run“ odjednom velika jabuka „izranja“ iz dubine… Svaki detalj je promišljen, a umesto kompletne tribine se na jednom mestu nalazi ogroman ekran, verovatno najveći koji sam ikada video.
On je u visini tribina, a tribine imaju pet spratova…
Reč poštovanje je izuzetno bitna na tribinama. Morate da poštujete nekoliko stvari da biste „opstali“ u tom svetu.
Prva stvar je američka himna. Kada god gledam neki američki meč ne mogu da se otrgnem utisku da bi i u srpskom sportu trebalo izvoditi himnu pre početka svakog meča. Bio sam u tom trenutku u jednom od hodnika, a kada su počeli prvi taktovi svi su se ukopali u mestu. Kao čuveni „manekin čelendž“ koji je bio užasno popularan pre nekoliko godina.
Obezbeđenje, koje očigledno čine bivši vojnici, salutiralo je sve vreme, svi su poskidali svoje bejzbol kačkete, stavili ruku na grudi ili su se samo umirili iz poštovanja prema himni. To je ono prvo što povezuje sve ove ljude koji su na ovaj ili onaj način asimilovani. Da li su prva ili 10. generacija nije mnogo bitno, ali svi osećaju boje i zastavu SAD kao vrhovno božanstvo.
Veliko je i poštovanje koje se odaje legendama bejzbola, pa su kartice svuda po terenu. Nepojmljivo je poštovanje koje se odaje ratnim veteranima, pa je jedan tog dana bio na tribinama i postao apsolutni hit. Dobio je aplauz kakav nije dobio nijedan od miljenika navijača. Poštovanje.
I na kraju, ali ne i najmanje bitno – poštovanje kluba prema navijačima. Ne ogleda se samo u tom vrhunskom ugođaju za plaćenu kartu ili poklonjen kačket. Tu je i mogućnost da dobijete svoju ciglu (ploču) na prilazu stadiona Metsa. Najveći navijači su tako postali večni i bukvalno utabali put na kom se klub danas nalazi. Poštovanje.
Na momente je bejzbol užasno dosadan pogotovo ako ga ne razumete, ali to ne znači da vam neće biti sjajno kada vidite „home run“, bacanje igrača po terenu, neki gaf ili šta se već dešava u tom prozoru od 10 sekundi na svakih pet minuta. Ipak, to je samo kratka pauza koju napravite tokom razgovora.
Momci, koliko god da mislite da je dobra ideja da prvi sastanak imate na tribinama bilo kog stadiona – nije. Ako morate da objasnite zašto je dobro – nije. I ne znam koliko morate da se sviđate nekoj devojci da trpi da joj tri sata objašnjavate bejzbol. Čitave porodice su na tribinama, a tate se prilično često hvataju za novčanike. Ali, za neke utakmice u Srbiji je to nezamislivo i dalje da jedan meč može da bude zabavan za čitavu porodicu ili da bude siguran…
Slušao sam i to neko vreme i siguran sam da je ta devojka toliko zaljubljena u momka da je spremna da ga sluša da priča o bilo čemu. On je odlučio da priča o bejzbolu. Takvi počeci obično eskaliraju u prosidbu na tribinama, što je tek posebna priča…
Bejzbol predstavlja jedan divan način da istovremeno pobegnete od stvarnosti, a da opet budete u toku sa svim što se dešava. Vratićete se nasmejni sa meča sasvim sigurno. Još ukoliko i vaši Metsi pobede…
Za kraj vas ostavljam da uživate u pesmi koju je i časopis „Roling Stoun“ proglasio za kultnu i „himnu koja nikada ne umire“.
BONUS VIDEO Novak Đoković demolirao Milera za prolaz u drugu rundu US Open
