Foto: REUTERS/Ray Stubblebine/Guliver

Neslavno doba tenisa u doba korone, kada se gotovo svuda u svetu vrte retrospektive prethodnih, zlatnih godina, izbaci poneki datum vredan pažnje.

Godišnjica napada na Moniku Seleš u Berlinu. Bezumnik Ginter Parhe, nož u leđima velike šampionke, koja posle toga nikad više nije bila ista. Ili dan pre toga, da je Andre Agasi, napunio 50 godina.

Agasi, 50 godina? Kako vreme leti, zar ne? Iako smo bezmalo pa vršnjaci (Andre je dve godine stariji), moje teniske vizure i simpatije, u vreme kada je on igrao, bile su usmerene na neke druge igrače, na drugačiji stil igre, i moram da priznam da Agasija nikada nisam mogao baš da „skapiram“.

Godine su mi bile potrebne da obratim pažnju na njegova skretanja sa putanje, na njegovu konstantnu potrebu da bude u centru pažnje. Smetalo mi je što jedino on mora da bude izuzetak i hoće da “glumi ludilo” na Vimbldonu i krši kodeks pravila o oblačenju u belo. Nisu mi se dopadale njegove preširoke šarene majice, teniski šortsevi, minđuša koju je među prvima u svetu sporta (posle Pata Keša) proslavio, čak ni ona “gusarska marama” kasnije, koju je nosio kada je frizuru s početka karijere, sa dugim i raznobojnim pramenovima kose koja mu je padala na ramena, sklonio i ošišao se na nulu.

Foto: REUTERS/Gareth Watkins/Guliver

Još manje me je privlačila njegova igra sa osnovne linije. U toj eri Sampras – Agasi, koja je jedno posebno, veliko poglavlje svetskog tenisa, moje simpatije uvek su bile na strani povučenijeg Samprasa. A svet se delio na Samprasov savršen servis na T liniju i volej ili Agasijev ritern! Pa birajte.

Andreov ritern bio je, rekao bih, preteča Đokovićevog riterna. Novakova verzija vraćanja loptice posle servisa protivnika, to je evolucija softvera koji je razvio teniski kockar iz pustinje kraj Las Vegasa, momak neobičnog porekla, koji je, eto, iz dubine duše mrzeo sport kojim se bavio. Agasi je imao stvarno izvanredan ritern, ali Novak je otišao korak dalje i razvio verziju 2.0. Još jedan dokaz da je u tenisu sve lančano, da igra evoluira, da šampioni nasleđuju šampione. Da je taj teniski DNK neraskidiv.

I dobro, možete li da zamislite šampiona koji mrzi sport kojim se bavi? Koji moli boga da što pre završi meč i ode da radi neke druge stvari, ali mu nažalost, tako dobro ide, ni sam ne zna kako?

Pre 11 godina objavio je autobigrafiju u kojoj je otvorio dušu. Jedna od najboljih sportskih autobiografija, besprekorno napisana uz pomoć dobitnika Pulicerove nagrade, novinara i pisca J.R Moringera, svedočanstvo je o večitoj unutrašnjoj borbi američkog tenisera.

PROČITAJTE JOŠ

Sate i sate je Andre pričao sa Moringerom, ovaj je sve to snimao na diktafonu, kasnije prekucavao i tako je nastala knjiga, pre bih rekao otvoreno, rasporeno srce teniskog šampiona, iz kojeg je sve isteklo napolje, i ta bujica mržnje prema tenisu, i trenuci iskrenosti o korišćenju kristal metamfetamina i laganju čelnika ATP o tome kako je isti završio u njegovom telu i romanse sa Bruk Šilds, Barbarom Stejsend, konačno i sadašnjom suprugom, Štefi Graf.

Dan kada se opraštao od profesionalne karijere na US Openu, rekao je sledeće:

„Živimo u Las Vegasu, Nevada, ali smo trenutno u hotelu ‘Četiri godišnja doba’ u Njujorku, jer igram svoj poslednji US Open. U stvari, moj poslednji turnir, uopšte. Tenisom se bavim da bih živeo od toga čak iako mrzim tenis, mrzim ga tom tamnom i tajanstvenom strašću, oduvek sam ga mrzeo“, priznao je Agasi tom prilikom.

Ta mržnja potiče iz detinjstva. Imao je sedam godina i oca koji ga je bukvalno terorisao da mora da igra tenis. Andre ni sam ne zna zašto je tako slepo sledio očeve želje i naredbe. Od mašine za izbacivanje teniskih loptica video je strašnog zmaja koji ka njemu bljuje vatru loptica iz sekunda u sekund, da nema vremena čak ni da zastane, okrene se, već stiže novi plamen, kojeg on vraća što pre, dok je loptica još u penjanju. Otac stoji koji korak iza njega, dere se, nezadovoljan je ako Andre lopticu pošalje u aut, u mrežu, svet će propasti…

Koreni mržnje prema tenisu, leže u tome, ali oni su i baza kasnijih uspeha i podviga tenisera, koji je od malih nogu bio podvrgnut spartanskom režimu rada. I koliko god da je to mrzeo, obaveze je ispunjavao, pobeđivao je, ali u tom spletu tuđih i svojih želja, nije mogao da nazre ko je i šta uopšte želi od života.

„Otvaram oči i ne znam gde sam i ko sam. To nije neobično, ceo život sam proveo u neznanju o tome ko sam“, priznao je Andre.

Psiholozi će reći da je da je Andre na takve standarde postavljene u detinjstvu mogao da odgovori na jedini mogući način – suprotstavljanjem, pobunom, možda nesvesnim revoltom, ali i te kako potrebnim da bi dao sebi odgovore na pitanja o suštini postojanja.

Foto: REUTERS/Collin Braley/Guliver

I da, otuda ta potreba za razlikovanjem, za rušenjem tradicionalnog poretka stvari, za prepoznavanjem… Sad znam zašto i ti šareni ili teksas šortsevi, drečave oranž majice, i duga kosa, i minđuša. Taj „buntovnik bez razloga“ a la Džejms Din stav u sportu visoke gospode. Hteo je da skrene pažnju na sebe, da kaže, hej ljudi, tu sam, pomognite.

Ipak, sve što je uradio u karijeri, a uradio je mnogo – osam grend slem titula, tri pehara Dejvis kupa, zlato sa Olimpijskih igara 1996. u Atlanti, 60 titula u singlu, 101 nedelja na mestu broj jedan – svedoči o još nečemu, da je Agasi, nesvesno, možda još jače voleo tenis, nego što ga je mrzeo.

Setim se samo onog njegovog čudnovatog hoda, gotovo na vrhovima prstiju, poput kakvog goluba. I za to je postojao debeo razlog, urođena spondilolisteza, bolest klizanja kičmenih pršljenova prema napred, koje može da uzrokuje jake bolove u leđima i nogama. Andre je u svemu tome trpeo i jake fizičke bolove, a igrao je i pobeđivao! I dok god mu je telo dozvoljavalo, a trajao je 21 sezonu, igravši do svoje 36. godine, nije se predavao. Gde ćete većeg dokaza ljubavi prema tenisu od toga?!

Od 310. mesta na ATP listi na debiju 1986. u Straton Mauntinu do trećeg mesta na kraju 1988. godine, reklo bi se da je meteorskom brzinom uleteo u svetsku tenisku orbitu. Četiri godine kasnije osvojio je prvi grend slem, Vimbldon, pobedom nad Goranom Ivaniševićem.

Foto: REUTERS/Paul Hanna/Guliver

Zaljubljeno lice pevačice Barbre Strejsend, koja je 28 godina starija od njega, šokiralo je mnoge kada su je ugledali u njegovoj loži godinu dana kasnije na tom istom mestu, ali sudbina ga je naterala da se prvo skrasi u naručju mlade glumačke zvezde u to vreme, Bruk Šilds, sa kojom se venčao u proleće 1997.

Taj period od 1994. kada je počeo da radi sa bivšim top 10 igračem, Bredom Gilbertom, preko aprila 1995. kada je prvi put postao broj jedan na svetu, zlata u Atlanti 1996, pa do novembra 1997. kada je pao na 141. mesto na listi, najitrigantniji je deo njegove uzbudljive karijere.

Sva ta pompa koja ga je pratila gde god bi se pojavio sa Bruk, potom i povreda ručnog zgloba, skliznuće u sopstvene unutrašnje lavirinte koji su ga doveli dotle da se nije suprotstavio izazovu korišćenju „rekreativnih droga“, uzrokovali su da za svega hiljadu dana života dođe sa vrha do dna.

„Želeo sam da pobegnem sa sopstvenog venčanja, da na mom mestu bude neko drugi ko će glumiti mladoženju“, pričao je o svom venčanju sa Šildsovom, jednom pretoplog prolećnog dana, kada se sav preznojavao u svečanom odelu.

Foto: REUTERS/Ethan Miller/Guliver

Slim je bio Andreov prijatelj koji ga je uveo u tunel „kristal meta“, suspstance koja u organizmu uzrokuje takvu ekstazu i porast energije, da je Andre, uzevši je jednom prilikom, rekao kako nije mogao da kontroliše taj višak energije, pa je bukvalno počistio ceo stan, oprao sudove, oribao podove, kupatilo, radio je satima i satima bez prestanka, a potom nije mogao dve noći oka da sklopi!

Na svedočenju u ATP, kada je u njegovom uzorku urina otkrivena zabranjena supstanca, rekao je da je greškom pio iz čaše prijatelja Slima, u kojem je bio dodat kristal met. I toj njegovoj laži su poverovali. Nije bilo suspenzije (za tako nešto tada je bilo predviđeno tri meseca), a Andre je nesmetano nastavio da igra tenis.

Bilo je kasnije, kada je sve ovo objavio, povika da mu se oduzmu sve titule, ali sve je nekako utihnulo, valjda je i samo to priznanje uticalo na ljude iz ATP da progledaju kroz prste, da prošlost ostave prošlosti, što su vode Kolorada odnele, odnele su…

O tom povratku sa 141. na prvo mesto, mnogo se pisalo, i to je zaista jedan od najvećih povrataka ne samo u istoriji tenisa, već i sporta uopšte.

Osvojio je i US Open 1999, potom tri titule u Melburnu, 2000, 2001. i 2003. Vratio se na čelo, vodio još mnogo bitaka sa Samprasom, protiv koga je stao na skoru 14-20.

Ono što nikada neće odneti su njegovi vrhunski dometi na terenu, veliki mečevi sa Samprasom, Rafterom, Ivaniševićem, Bekerom, Čengom, Kurijerom… I taj spoj sudbine da svije porodično gnezdo sa velikom šampionkom te generacije, Nemicom Štefi Graf.

Foto: REUTERS/Dylan Martinez/Guliver

Dugo je Andre snimao veliku zvezdu svetskog tenisa, poznatu po razornim forhendima i preciznim slajs bekhendima, ali nije uspevao da joj se približi. Štefi je tada bila u vezi sa automobilistom Mihaelom Bartelsom. Kada bi je pozvao, glatko bi ga odbila.

„Imam dečka, šest godina smo u vezi“, branila se na Andreove pozive da izađu na večeru.

Trener Bred Gilbert video je u svemu tome prst sudbine. Kada je 1999. godine, posustalog Agasija naterao da radi i da se pojavi na Rolan Garosu, rekavši kako veruje da će uspeti da osvoji te godine i taj jedan preostali grend slem koji mu je nedostajao, Andre je mislio da se šali.

Tri meseca pre toga, u Monte Karlu, Agasi je u jednom noćnom klubu tešio Ukrajinca Andreja Medvedeva, koji je bio razočaran svojom igrom i na ivici da odustane.

Andre mu je tada podelio par saveta, šta da igra i kako sve to da unapredi. Nije bio ni svestan da otvara oči rivalu i da se se samo par meseci kasnije suočiti sa njim u možda i najbitnijem meču karijere, u tom čuvenom finalu na „Šatrijeu“, koje je Andre dobio posle velikih muka. Tada je stigao do „Zlatnog grend slema“, a te iste godine u Parizu je trijumfovala i, pogađate, Štefi Graf.

PROČITAJTE JOŠ

U avionu u povratku za SAD, Gilbert je na ivici magazina ispisao proročke reči o Agasiju i Grafovoj, koje su se obistinile.

„2001. Štefi Agasi“, napisao je.

To je značilo da predviđa da će se Andre i Štefi venčati te godine. I da će, kako je dopisao, 2002. imati prvo dete.

„Bred, ona ima dečka, zaboravio si?“

„Posle ovakve dve nedelje u Parizu ti želiš da mi kažeš da je bilo šta nemoguće?“, bio je Gilbertov odgovor.

Proročanstvo se ispunilo, Andre i Štefi su u braku već skoro 19 godina, imaju dvoje dece, Džejdena Gila i Džez El. I Agasi je, sa Štefi, konačno pronašao svoju misiju – u edukaciji mladih.

Iako je nakratko skliznuo u trenerske vode, i tokom 2017. i 2018. sa Radekom Šćepanekom, bio u stručnom timu Novaka Đokovića, a potom je do prošle radio i sa Grigorom Dimitrovim, vratio se svojoj strasti za obrazovanjem, jer je želeo da drugima pruži ono što je on prestao da ima već u 14. godini.

Njegova fondacija je osnovala niz škola u akademiji „Agasi Prep“ koje pripremaju mlade za kasnije, više nivoe obrazovanja. Prosledio je više od 650 miliona dolara kroz razne donacije u širenju akademije na 150 školskih ustanova tog tipa. I sa osmehom priznaje da je to njegov najblistaviji trofej.

Više od bilo kog neuhvatljivog riterna, neodbranjivog forhenda. Od tenisa, kog mrzi i voli, strastveno.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Ostavi prvi komentar