Haos na aerodromu koji do tada nisam nikad video i neočekivan komentar engleskog policajca nakon priče o Vimbldonu

Polazak na aerodromu na putu ka Vimbldonu je trebalo da bude najlakši deo puta, a onda je automobil počeo da izbacuje grešku. Kao i prošle godine počeo je da se pregreva, drugi vozač, drugi automobil, isti problem i isti ja.Ovog puta sam znao šta bi trebalo uraditi sipali smo na kraju litar antifriza i četiri litra vode i konačno smo mogli da krenemo. Iako sam najviše pre početka puta strepeo od onog što će me sačekati na aerodromu u Beogradu jer danima gledamo slika kilometarskih redova (bez preterivanja jer čekanje traje po više od tri sata) ovog puta je izgledao kao aerodrom nekoliko bogataša.Nigde gužve, nigde problema, sve sam završio u rekordnom vremenu. I dok sam u tom trenutku čekao konferenciju Novaka Đokovića na Vimbldonu, prvo zvanično obraćanje na novom turniru, saznao sam da mi kasni let (ne bi ni bilo zanimljivo da je drugačije, zar ne?). To ne bi bio problem da kasnije nisam imao sat vremena presedanja. Verovatno je stres nivo na satu u tom trenutku bio bordo crven.

I onda je na scenu još jednom stupilo ono čuveno rešavanje problema u trenutku.Po sletanju u Frankfurt je avion kasnio 14 minuta, a onda sam morao da pronađem izlaz za let za London. To se svelo na 12 minuta hoda, slepu ulicu (koja je zapravo vozni peron, što je naznačeno samo manjim ekranom), onda 12 minuta trčanja sa čovekom kog sam upoznao upravo tada. Neočekivani kardio u Frankfurtu, to sigurno nisam planirao. Vezao nas je isti problem da moramo brzo da stignemo da aviona, a tek nakon što sam izvukao srpski pasoš mi je rekao: Pa, ti pričaš srpski?Kažu da je relativno lako prepoznati Balkance svuda po svetu, ali ovog puta mi je procena bila baš loša.Do tada smo pričali na engleskom i uspeli smo barem malo da se smirimo jer ćemo znati da ćemo se dvojica žaliti ukoliko sve ne prođe kako treba, a njegovom snalažljivošću smo nekako uspeli da dobijemo dozvolu od ljudi da prođemo pre njih jer kasnimo, i to mnogo. I na kraju dolazak u London. Taman sam pomislio da je najstresniji deo gotov kada je usledio hladan tuš.

Sigurno je 1.500 ljudi čekalo da prođu carinu. Iako ovog puta nije bilo materijala da mi se vrati slika Pekićevog "Besnila" sa Hitroua, ipak sam i sam pobesneo. Pa, koliko problema može da se desi?I nakon dva sata čekanja došao sam na red, a onda praktično tešio policajca na carini koji je poručio "da je preumoran". Nakon nekoliko pitanja, provera, pokazivanja i novinarske legitimicije, dobio sam dozvolu da uđem u Veliku Britaniju, a na Vimbldon me je ispratio rečenicom koja pokazuje kolika je privilegija raditi ono što voliš."Znači ti sediš, gledaš meč, onda pišeš nešto o meču, razgovaraš sa igračima? Pa, ti živiš svoj san", rekao mi je dok mi je konačno vraćao pasoš. Izgleda da zaista nauče da "čitaju ljude" na carini jer i ja to smatram, mada retko kada zastanem da razmislim o tome. Živim svoj san i imam priliku da to podelim sa vama, uostalom ovo je velika lekcija. Jedna manja je da uvek, ali uvek gledate da putujete ujutru, a ne popodne.

Kofer me je sačekao na traci i bio je jedan od poslednjih (kako i ne bi bio kada su po aerodromu jurili grupu od, pazite sad, 187 turista iz Azije da prođu zajedno carinu) i to je bila jedna od situacija gde sam konačno imao malo sreće.Od Hitroua do smeštaja u idealnom svetu ima sat i 30 minuta. Ipak, svet nije idealan, zar ne? Otkazan je jedan voz zbog prevelikog broja pijanih incidenata nakon koncerta Def Leparda u centru. Išao sam alternativnim putem. To je značilo da kružim, a onda je saobraćaj stao zbog Igi Popa. Ne, ne pišem o dolasku u Londonu 80ih ili 90ih, a rok scena u Londonu je i dalje ogromna.I tako na kraju sam dva sata posle ponoći i mogao da se pripremim za Vimbldon. Raspoloženje su mi popravile tri lisice, da, ovde one gospodare noću i proveravaju šta ste jeli tog i prethodnih dana u kontejnerima. Kolege su me sačekale sa hranom, a malo stvari na svetu je bolje od toga nakon ludačkog dana. Čak sam potisnuo i što sam ušao u pogrešan smeštaj jer su nas prebacili u drugi broj kuće.Nakon svega ovoga mi postaje jasno zbog čeka je Nikola Jokić tražio od vlasnika Krenkea privatni avion do Beograda ili zašto ga poseduje Novak Đoković.Jel sad shvataš, sine?BONUS VIDEO Jokić: Lepo je biti Srbin u ovom trenutku