0
Sedam godina posle "Srbija Opena" na Dorćolu su snimljene nove sekvence filma - Srbija i teniski turnir. Karika koja spaja prvi pokušaj sa ovim novim je i dalje ista - Novak Đoković.
Na tom istom mestu, gde je porodica Novaka Đokovića, sa velikim ambicijama i entuzijazmom 2009. ušla u projekat realizacije turnira ATP Serije 250, imali smo proteklog vikenda takmičenje ne za ATP bodove, ali svakako nešto što je logički nastavak tog davnašnjeg sna u pokušaju da i Beograd zauzme značajno mesto na mapi teniskog sveta.
PROČITAJTE JOŠ:
Zahvaljujući rezultatima koje je pre svih postizao Novak Đoković, ali i njegovi prijatelji, kolege i koleginice, Ana Ivanović, Jelena Janković, Janko Tipsarević, Viktor Troicki, Nenad Zimonjić i drugi, Srbija je stekla značajnu reputaciju i jedino je ostalo jeste da ovaj grad i zemlja dobiju turnir koji će postati tradicionalan.
Ako je Srbija Open bio začetak jednog sna, onda bi novoproklamovani „Adrija tur“ mogao zaista da bude njegov nastavak. Ili u neku ruku, nada da bismo u vreme kada je ovaj sport u najvećoj posleratnoj krizi do danas, usled pandemije koronavirusa, mogli da vidimo nešto znatno drugačije.
U vreme kada se granice sve jasnije i zlokobnije podebljavaju, kako one vidljive, tako i nevidljive, „Adrija tur“ je pružio ruku dobre volje svima koji se trude da spajaju, da šire pozitivan pristup stvarima i samom životu.
I dok ovaj turnir za većinu ljudi ovde, na Balkanu, personifikuje borbu da se sport sačuva i na ovaj način pokaže da u „sezoni bez sezone“, tenis nije mrtav, u mnogim zemljama ga označavaju kao „riskantnu balkansku žurku“ u eri pandemije koronavirusa.
Goran Ivanišević je takođe u pravu kada kaže da nije iznenađen kritikama i da nije očekivao ništa drugo nego da se „dežurni kritičari spolja“ oglase i nastave sa bacanjem klipova pod Novakove točkove, ali da ne brine, jer oni kako je rekao „uvek završe u njegovom džepu“.
Možda su pojedini i u pravu kada kažu da je sve bilo i previše relaksirano, kao da mesecima nismo bili zatvoreni, možda je bilo publike više nego što bi po strogom slovu propisa u nekim zemljama sada dozvoljeno, ali je činjenica da je beogradski deo „Adrija tura“ urađen u skladu sa trenutno važećim propisima u Republici Srbiji. Ne u SAD, Nemačkoj ili Velikoj Britaniji, odakle dolaze najčešće kritike.
Novak Đoković, kao neko ko se oduvek trudio da približava i spaja, još od svojih prvih koraka u profesionalnom tenisu, svojim ličnim primerom pokazuje kako je moguće u sebi imati taj nesputani, kosmopolitski duh, a istovremeno imati snažan osećaj pripadnosti, odanosti i rodoljublja, svesti o tome ko ste i odakle ste.
Kao lider na ATP listi, i ne samo kako teniser, on daje savršen primer liderstva u vremenima kada su se teniski sport i sport uopšte našli pred nesvakidašnjim izazovom da se bore za opstanak.
Novak je pokazao da se ne miri sa pasivnošću koja je od početka pandemije nekako ophrvala i inače monolitne čelne organizacije teniskog sveta, te često u svoje, ali i njihovo ime, traži nove puteve izlaska iz lavirinta u kom su se svi zajedno našli.
„Adrija tur“ je tako neočekivano za mnoge pokazao da postoji svetlost na kraju tunela. Ma koliko da se u nekim zemljama i dalje iščuđavaju svemu, posebno toj bezbrižnosti koja je bila toliko prisutna na terenima na Dorćolu, ne treba zaboraviti da je ovo humanitarno takmičenje ipak prešlo granice Srbije i da svoju pozitivnu auru prenosi i na okolne zemlje.
Sportom protiv straha, protiv svake vrste inhibiranosti, depresivnosti, tako karakteristične za period izolacije u kojem je ceo svet bio zaključan proteklih meseci.
Sportom i duhom dobre volje protiv najava apokaliptične budućnosti i perioda neizvesnosti, protiv sebičnosti, duhovne skučenosti, gledanja isključivo sopstvenih interesa, od kojih je nažalost i tkivo teniskog sveta odavno obolelo. Videli smo mesecima unazad koliko je teniski svet zaista koherentan. U peridu krize sve ispliva na površinu, ništa se sakriti ne može, pa tako i činjenica da postoji ozbiljna disonanca među glavnim telima i akterima ove igre.
U tim okvirima, ideja „Adrija tura“ za neke predstavlja možda strano, nepoželjno telo. Ona predstavlja klicu drugačije organizacije, za određene političke entitete predstavlja prepreku, jer je ideja čista i iskrena i nema nikakav politički kontekst.
Ona pokazuje još jednom kakao je sportom moguće preskočiti granice i učiniti da svi budu deo jednog lepšeg, sportski i prijateljski nastrojenog sveta.
Organizovati ovako nešto nije bilo nimalo jednostavno, posebno ako se u obzir uzme činjenica o vremenskom limitu.
Za manje od mesec dana, praktično od nule se došlo do sjajnog turnira, grandioznog završnog dana i spektakularnog vatrometa koji je u junskoj večeri parao nebo nad Beogradom.
Novak Đoković, srećan zbog toga što je sve besprekorno organizovano, nije krio suze radosnice, a svoje rivale sa terena, momke koji kao i on zarađuju igrajući i putujući po celom svetu, dočekao je bratski, uz toplu reč, zagrljaj, smeh, tako da svi oni nisu skidali osmehe sa lica tokom perioda boravka u Beogradu.
Taj isti Novak Đoković, u nedelju, tri sata pre početka programa finalnog dana, na terenu u TC Novak okupio je sve koji su učestvovali u projektu „Adrija tur“, od njegovog brata i direktora takmičenja Đorđa, do pripadnika obezbeđenja, skupljača loptica, radnika na održavanju terena i svih ostalih.
Toplo im se u diurljivom govoru zahvalio na svemu što su uradili, rekavši kako su mnogi od njih ostali u poslu do duboko u noć, a da su u nedelju ujutro svi došli pre njega, na čemu im je beskrajno bio zahvalan. „Tako nešto se ne može kupiti“, rekao im je Novak.
„Adrija tur“ je imao izvanrednu prvu epizodu. Serija se nastavlja narednog vikenda u Zadru, potom Novakov teniski karavan ide dalje. Koliko je sve uspelo najbolje govore reči učesnika turnira, po povratku u njihove zemlje, od Dominika Tima do Aleksandera Zvereva. Svima je Beograd i ovaj turnir, ostao u srcu.
Pitanje je, šta posle? Hoće li nešto što je bila ideja humanitarnog karaktera, kako bi se premostila trenutna kriza, postati nešto tradicionalno?
Veliki ljudi pokazuju nam pravi put svojim velikim idejama. Oni sami nisu dovoljni da bi se sve nastavilo. Potrebno je pomoći im da snovi koje su imali postanu stvarnost.
U slučaju Novaka Đokovića, dobro znamo, da mnoge stvari koje sanja, jednog dana i ostvari. Ako je postao broj jedan, osvojio Vimbldon, ako je ispunio sve svoje igračke snove, red je da mu svi pomognu da ostvari još jedan san.
Bitno je da Novak šampion i dalje ima velike snove. I što je dokazao i ovog puta, veliko, veliko srce.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
