0
Četvrtog januara ove godine je izašao film koji je pokupio sve moguće nagrade "Society of the Snow" i po mnogima je već film godine u 2024. Film govori o preživelima u avionskoj nesreći koja se desila oktobra 1972. godine, a o tome se pričaju priče decenijama.
Avion sa ragbi timom iz Urugvaja je pao usred Anda, a avion je bio slabo vidljiv, pa se odustalo od potrage za njima. Nisu mogli da ih vide iz helikoptera, pa su ih proglasili mrtvima. U tom trenutku se u Andima dešavalo da članovi ragbi tima „Old Kristijans“ koji je krenuo ka Santjagu u Čileu radi sve da bi preživeo.
PROČITAJTE JOŠ
Počeli su da tope sneg da bi imali vodu, jeli su umrle da bi preživeli i jedva uspevali da prežive hladne noći. Više od 70 dana su bili zarobljeni u ledenom paklu, pa su morali da se okrenu čak i kanibalizmu.
Karlos Karlitos Paez je u emisiji „Minutes with“ otkio strašne detalje preživelih, a njihova priča je ponovo u fokusu od kada je izašao film koji se bavi sudbinom preživelih, ali i onih koji nikada nisu doživeli da opet vide najbliže.
Retko koja priča je u istoriji bila potresnija od ove, baš zbog toga što su oni, zbog nemogućnosti da ih pronađu, bili proglašeni mrtvima.
„Bol u stomaku kao posledica toga što ne jedem ništa je nepodnošljiv. I u tom trenutku smo shvatili da svi dolazimo na istu ideju. I svako je razmišljao o njoj, a nije rekao ni reč. Prva osoba koja je to izgovorila je Nando Parado, kada sam mu rekao da više nemamo bilo kakvu zalihu hrane. Rekao mi je ‘Karlitose, ja ću da pojedem pilota'“, otkrio je on.
Paez je počeo da priča iz perioda kada je bio razmaženi sin jednog od najpoznatijih ljudi u državi.
„Rođen sam i dorastao sam u Montevideu. Očevo ime bilo je Karlos, pa su mene svi znali kao Karlitosa, sina čuvenog slikara. Mogu da kažem da je bio veoma popularan, jedna od najpopularnijih osoba u Urugvaju. Bio sam razmaženo dete. Tačnije, veoma razmaženo, jer bih dobijao doručak u krevetu i imao sam dadilju. Takav mi je bio život do 18 godine, a onda se potpuno promenio. Tada je Svevišnji promenio scenario naših života.“
Otkrio je sve detalje.
„U avionu je bilo 40 putnika i pet članova posade. Što se tiče putnika, bilo je 35 muškaraca i pet žena, rođaka nekih putnika. Ukupno nas je bilo 45. Bio sam srećan kada sam se ukrcao, voleo sam avione. Trebalo je da letimo iz Montevidea u Santijago u Čileu i trebalo je da preletimo Ande, planinski venac. Trebalo je da prespavamo u Mendozi, poslednjem gradu pre Anda, jer bi vreme moglo da bude veoma loše da bismo tog dana preleteli Ande. Plan je bio da nastavimo sledećeg dana. U svakom slučaju, avion je poleteo prema Čileu, počeo je da prelazi Ande, a ja sam sedeo do prozora. Rafael Ečavaren sedeo je do mene i pitao me da li možemo da se zamenimo, da bi napravio fotografije za svoju devojku. Bilo mi je teško, s obzirom na to koliko sam bio razmažen, da se odreknem mesta kraj prozora, ali bio sam najmlađi tamo i hteo sam da pokažem koliko sam zreo. Reagovao sam i pompezno i rekao ‘Naravno, Rafaele, sedi, uopšte mi ne smeta’. Srećan je seo na mesto do prozora, a ja sam pokušao da sakrijem od svih koliko sam bio ljut. A taj čin zamene mesta sedenja je razlog zašto sam ja sada ovde, a on nije. Nekoliko minuta posle toga, jedan od vojnih članova posade rekao je da moramo da vežemo sedišta jer ulazimo u turbulenciju. I zaista, vezali smo se, a avion je počeo da se trese.“
Usledilo je objašnjenje kako su shvatili da nešto ozbiljno nije u redu. Više nije bilo euforije i slavlja, već naprotiv.
Počelo se sa potpunim padom morala, a onda naglo i panikom. Očekivano, a to je u filmu prikazano neverovatno detaljno.
„I odjednom smo osetili da avion upada u ogroman vazdušni džep, jer smo propali 600 metara iznenada. Bili smo mladi i naivni i vikali smo ‘Ole’, kao da smo na borbi bikova, a kada se ponovilo propadanje, viknuli smo ‘Ole’, ali je tada uzbuđenje preraslo u strah. A, onda je strah prerastao u paniku. Čuli smo zaglušujuću buku motora, ‘nos’ aviona se uzdigao i osetili smo najstrašniji udarac koji možete da zamislite. Avion je donjim delom i krilom udario planinu. Prepolovio se na dva dela, nastavio da leti, a onda se prednji deo aviona srušio niz planinu kao sanke niz padinu i tako je išao oko dva kilometra. Čudom, nije udario ni u jedan kamen na putu ka dole. Da jeste, rezervoar sa gorivom bi eksplodirao. Ipak, pamtim da sam počeo da se molim kada sam osetio udarac unutar aviona. Pomislio sam – neću dugu molitvu da govorim, neću stići, izgovoriću samo ‘Zdravo Marijo’ i uspeo sam da završim tu molitvu kada se rezervoar zaustavio na sigurnom. Naravno, mnogo toga se dogodilo dok sam se molio – avion se prepolovio, jeziva hladnoća je prodrla, nastao je apsolutni haos i ljudi su leteli na sve strane, dok se avion nije iznenada zaustavio. Svi smo bili zgnječeni između metalnih konstrukcija i trebalo je vremena da shvatimo šta nam se dogodilo.“
Avion je pao sa visine od 3.500 metara, a pojasnio je koliko je ljudi poginulo odmah i koliko je bilo ranjenih.
Moglo se čuti kako pucaju kosti, kako se bolni jauci prolamaju Andima okovanim snegom i ledom. Moglo se čuti sve, a mnogi su tada prvi put doživeli susret sa smrću.
„Računajući one koji su poginuli u padu i one koji su poginuli kasnije te noći, samo je 27 od prvobitnih 45 putnika doživelo sledeći dan. U životu nisam video mrtvu osobu, a odjednom sam bio okružen mrtvim ljudima i živima koji nariču, a sve to na minus 25 stepeni Celzijusa, bez ikakvih potrepština, u potpuno nepoznatom okruženju. Roj Harli, jedan od preživelih, smatra tu noć paklom, jer je bila užasna. Bili smo smrtno promrzli, preplašeni i gladni do smrti, nisam imao majku, oca, ni dadilju. A, kada je ta užasna noć prošla i kada je došla subota, bila je divna na Andima, a mesto naše nesreće bilo je kao sa švajcarske razglednice. Bili smo okruženi planinama. Kao u amfiteatru, okruženom planinama, ispred nas je bila dolina… Predeo je bio prelep, ali i paradoksalno dramatičan, jer je smrt bila svuda ko nas i nismo imali bilo šta, zato što vojni avioni ne prevoze hranu kao komercijalni, već smo imali samo konzervu morske ribe, za nas 27, dve ili tri čokolade, imali smo jedno piće, ali tek za čašicu“.
Nisu mogli da ih pronađu. Posle 10 dana su obustavili potragu za njima. Avion nije bilo moguće videti iz ostalih letelica koje su prelazile preko planine. Štaviše sa jednom uzvišenja ni sami preživeli nisu videli avion. To ih je potpuno demoralisalo jer su znali da su sada njihove šanse za preživljavanjem neuporedivo manje.
Pojašnjeno je i kako je izgledao jedan od potresnih razgovora.
„Karlitose, imam dobru vest za tebe“
„O čemu se radi Gustavo, pitao sam ga.“
„Upravo sam čuo da je spiker čileanskog radija rekao da je potraga za nama otkazana i da će je Urugvajci nastaviti u februaru, kada se otopi sneg.“
„Kako je to dobra vest, k***** sine? Kako? Nemamo ništa kod sebe.“
„To jeste dobra vest, Karlitose, jer znači da sada moramo sami sebi da obezbedimo potrepštine.“
„Ali nemamo ništa kod sebe“, uzvratio je
„Moraćemo da ih napravimo!“, objavio je „Mondo“ prevod dokumentarca.
Došlo je do potpune promene jer je čitava grupa odjednom počela da deluje složno. Pristupili su nečem zbog čega su ih kasnije neki osuđivali, ali to je bila jedina šansa da prežive.
Grupa je odmah morala da se organizuje.
„Među nama su bila trojica studenata medicine, Roberto Kanesa, Gustavo Zerbino i Dijego Storm, preuzeli su uloge lekara, pomagali su ranjenima. Roj Harli, student inženjerstva, bio je dovoljno spretan da izvuče sedišta iz olupine i da napravi antenu za radio. Adolfo Strauč smislio je da hodamo po snegu koristeći jastučiće za sedenje u avionu da bi nas održali zagrejanim. Zbog snega su pekle oči, pa je sekao delove aviona i pravio naočare. Izmislio je i način da dobije vodu jer je veoma teško topiti sneg na minus 25 stepeni. Stavljao je sneg na metal, izazivao efekat ogledala da bi tako kap po kap dobijao vodu… Svako je umao ulogu, moj zadatak je bio da napravim barikadu oko olupine da hladnoća ne bi prodirala. Svako je imao svoju dužnost i osećao se korisnim“.
Počeli su da jedu posmrtne ostatke poginulih. Strašna glad ih je naterala na kanibalizam. To se kršilo sa svim moralnim i verskim načelima do kojih su držali, ali to je bila jedina opcija koja je ostala.
„Glad je tamo drugačija. Glad koju osećamo sada kada nema ručka nije ista kao tamo, gde nisi jeo danima. Sve što osećaš je bol u stomaku, a ako ne jedeš – umrećeš. Izgubiš osećaj potrebe da pojedeš sendvič. Taj bol u stomaku koji dolazi kao posledica toga da ništa ne jedeš je neizdržljiv. Tada smo shvatili i svi smo istovremeno dolazili do iste ideje. Svi smo razmišljali o tome, ali niko nije rekao ništa. Prva osoba koja je to naglas rekla bio je Nando Perado, kada sam mu rekao da u skladištu za hranu više nije bilo ničega.“
Zatim je pojasnio kako je izgledao njegov šok. Ludost je ubrzo prerasla u nešto što bi bilo ludost da se to ne uradi.
„‘Karlitose, ja ću da pojedem pilota’, rekao mi je i bila je to normalna stvar koju je mogao da izgovori u tim trenucima, jer je izgubio majku u sestru u nesreći. Svesno ili ne, imao je nešto protiv pilota, pa je bio prirodni zaključak da bi svako to uradio na njegovom mestu. Uz to, nismo znali članove posade, a ostali stradali bili su nam prijatelji. Tada sam shvatio da i ja razmšljam o istom, ali pošto sam bio najmlađi, nisam se usuđivao da to kažem naglas. Rekao sam to Adolfu Strauču u momentu potpunog kukavičluka.
„Adolfo, Nando je lud, hoće da pojede pilota“, rekao sam.
„Ne, Karlitose, to nije ludost. Moji rođaci i ja došli smo na istu ideju…“
„Kada smo desetog dana nakon pada čuli da je potraga otkazana, tada je počela da nam se rađa ideja da je jedina mogućnost koja nam preostaje da se hranimo svojim mrtvim saputnicima, nije bilo drugog načina. Prva stvar koju smo uradili bio je dogovor da ako neko od nas umre, drugi mogu da koriste njegovo telo. Uradili smo to jer smo imali dva sveta prava – pravo da živimo i pravo da se vratimo kućama.“
Kanibalizam ih je potpuno promenio. Promenili su načina razmišljanja i samo se trudili da preguraju dan za danom.
„Vaši prioriteti se naglo menjaju u tim okolnostima. Počneš da ceniš porodicu, svoj život… Borio sam se za svoj život, a onda vidiš stvari drugačijim, nisam se usudio plačem, ne smeš sebi da dopustiš da osetiš bol. To je naš odbrambeni mehanizam“.
A onda im se dogodilo nešto još strašnije – ogromna lavina snega se srušila na njih. Kao da do tog momenta nisu imali dovoljno problema…
Dugo nisu uspevali da osposobe radio i tako se jave da su id alje živi. Iako su posle tri dana povezali kablove nisu imali potrebne baterije.
„Usledio je 60, najbitniji dan čitave priče. Parado, Kanesa i Vizintin su krenuli da hodaju i poneli su moju vreću za spavanje, koju sam savršeno napravio, bolje od Kristijana Diora, i koja je bila najvrednija stvar koju sam do tada napravio u životu. Pošli su, Parado se vratio i rekao mi ‘Karlitose, pre nego odem hoću da poljubim krstić na tvojoj brojanici’ i rekao mi je uz to najpotresniju stvar: „Karlitose, dajem ti svoje patike i poneću drugi par, a obećavam ti da ću se vratiti. Ako se ne vratim i ako umrem, možeš da koristiš tela moje majke i sestre da preživiš“.
„Dakle, ne samo da je otišao da rizikuje da možda umre tražeći pomoć, već je dao dozvolu da se hranimo najvrednijim što je imao, svojom majkom i sestrom. Samo bi ogromna osoba bila u stanju da tako nešto uradi“, rekao je Karlitos.
Parado i Kanesa, su mu uzela hranu i poslali prijatelja nazad u kamp sa ostalima, uz poruku da će oni ići napred dok ne umru. Zaista su to uradili išli su u dodir sa smrću. Već su bili iznemoćali i potpuno umorni od svega što su preživeli do tada. Već su dva meseca živeli u olupini aviona usred Anda bez izgleda da će se nešto promeniti.
Prošlo je 70 dana od pada aviona i 10 dana od kada nije bilo nikakve vesti od Parada i Kanese, a Karlitos je nekontrolisano plakao.
„Imao sam osećaj da su njih dvojica stigli na neko dobro mesto. Uključili smo radio i čuli smo glas urugvajskog ambasadora koji je rekao da su se Fernando Panado i Roberto Kanesa ponovo pojavili. Zamislite kakav je bio osećaj za nas čuti ta dva imena, značilo je to da je sve gotovo i da je stigla sloboda.“
Parado i Kanesa su prepešačili 61 kilometar i 10 dana na Andima kako bi pronašli pomoć. Sedam dana im je bilo potrebno da dođu do Čilea i na kraju su kraj rekle naišli na konanika koji im je pružio pomoć.
Kanesa je imao 44 kilograma na prvom merenju po spsasavanju, duplo manje nego kada je ušao u avion.
U tom trenutku su bila poznata imena svih nestalih, mada se mislilo da su već mrtvi.
„Ko je Karlito Paez, ko je Karlito Paez?“
„Kako dođavola znaju ko sam ovde posle 70 dana… Viknuo sam ‘Ja sam!’
„Imam dva pisma za tebe gospodine“
„Otvorio sam pisma i u prvom pismu je pisalo ‘Dragi Karlitose Migel, kao što vidiš, nisam odustao od tebe, čekam tvoj povratak sa čvršćom verom u Boga nego ikad. Tvoja majka u Čileu, tvoj stari“. Nije bilo boljeg osećaja od toga posle očeve poruke. U drugom pismu je pisalo „Momci, šaljem vam poklon za Božić, spasilački helikopter“.
BONUS VIDEO Triler u Manili
