BONUS VIDEO: „A sad adio“ i suze Dejana Savića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
0
"Vaterpolo se promenio, brži je, ishrana mora da stanji liniju, ali kad je slobodan dan...", priča za Nova.rs kuvar vaterpolista Srbije kada borave u Sloveniji, Igor Belošević.
Naša vaterpolo reprezentacija se već godinama za velika takmičenja priprema u Kranju i kraj paklenih i nemilosrdnih priprema obeležava se odlaskom u „Dom na Joštu“.
Deo tih priprema ove godine bio je Igor Belošević, naš poznati kuvar, koji je dobio angažman u slovenačkom hotelu praktično pred dolazak ekspedicije Dejana Savića.
PROČITAJTE JOŠ
Za Nova.rs opisao je emocije koje je video kod zlatnih momaka, kulinarske pikanterije u kojima su uživali srpski asovi, a na kraju su ga svi dirljivo iznenadili, poklonivši mu potpisanu majicu sa natpisom „Poslednji ples“.
„Kada sam dobio ponudu iz Slovenije, već u prvih dan-dva sam dobio informaciju da će prvi gosti u hotelu biti naši vaterpolisti, koji će biti na najvažnijem delu priprema za Tokio. Sama sreća da odmah naletim na njih kada idem u inostranstvo, iako je Slovenija, hajde da kažemo, ipak zemlja gde nemamo jezičku barijeru. Ipak, na startu sam imao nekog od naših tamo, iako dosta njih iz vaterpolo reprezentacije i poznajem i neki su mi dobri drugari, što kroz kafanu, što ovako. Oni su stigli malo pre mene u hotel i dobili informaciju da sam ja tu, pa je oduševljenje bilo obostrano“, priča Belošević za naš portal.
Kako je izgledalo spremati hranu vaterpolistima, pošto je potrošnja velika u ovom sportu?
„Vrlo prosto i jednostavno. Potrošnja je velika zbog stila i tipa treninga i sporta, jako je bitno da se u toj fazi priprema napravi ishrana koja je podobna za njih. U vaterpolu su se kriterijumi malo promenili, nama, nažalost to ne ide na ruku, jer se igra dosta brži vaterpolo, samim tim, više to odgovara mršavijim plivačima. Španci, Grci, Italijani su takvi, i sada je pravljena ishrana za doterivanje linije i forme do maksimalnog nivoa. To se kasnije pokazalo kao odlično za osvajanje zlata.“
Da li je bilo posebnih zahteva?
„Posebnih zahteva je bilo, naravno. I pre nego što sam stigao, dobio sam od njihovog doktora iz štaba spisak sa namirnicama i tipom jela koji bi morali da imaju za vreme tih priprema. Onda sam se time vodio i na osnovu toga pravio jelovnik iz dana u dan. Na osnovu težine treninga pravio se ručak i večera, to se korigovalo iz dana u dan. Najprobirljiviji? Nema ih, stvarno su jeli sve što je propisano. Malo su glavnu reč ipak vodili najiskusniji, Stefan Mitrović i Filip Filipović, pored Dekija Savića, kada je hrana u pitanju. Nije bilo probirljivosti, osim za taj jedan slobodan dan na sredini priprema. Tada su mogli da jedu i malo jaču hranu i da se opuste. Tu je bilo želja za mojom kuhinjom, pa smo napravili dobar balans i ravnotežu za celokupno vreme priprema, neki su to tek tada i probali.“
Kako je delovao ritual odlaska na Dom na Joštu na slobodan dan?
„To je bio šesti ili sedmi dan priprema, već su bili izmoreni i taj dan je dobro došao svima. Naravno, želja Stefana Mitrovića i Filipa Filipovića, i naravno Dekija Savića, bila je da ako postoje uslovi, s obzirom na to da se nalazimo u Sloveniji, da im napravim teleću glavu u škembetu, brizle i čorbast pasulj. Imao sam tu sreću da mogu da dobijem namirnice gore i za taj dan sam pripremao ta tri jela pored nekih drugih stvari. Naravno, posle tog ručka, dobio sam poziv od Filipa da im se pridružim i budem njihov gost u Domu na Joštu kod Matjaža (kulinarski majstor ovog restorana), kog sam ja jednom ugostio u Beogradu, kada je bio kod Filipa, Stefana i Andrije Prlainovića. Na taj način smo uspeli da spojimo lepo i korisno, bio sam gost Matjaža koji je vlasnik Doma na Joštu. To je neka vrsta planinarskog doma, jer je na najvišoj tački Kranja. Tada sam saznao od Filipa da je to neka vrsta rituala naše reprezentacije godinama unazad, da pred velika takmičenja, kada imaju letnje pripreme, idu na taj vrh kod Kranja da se opuste. Tu se uživa u hrani, da ne kažem i piću, baš je atmosfera kao kod kuće, bez obzira što se sve opet nalazi u Sloveniji. Godinama je reprezentacija tamo i svi se osećaju kao da su u Beogradu, na Zlatiboru ili Kopaoniku. Domaćinska je atmosfera, prepričavaju se dogodovštine, meni je bilo zanimljivo da malo bolje upoznam igrače, čujem jako lepe stvari o celoj toj fazi priprema za takmičenja. To je ritual godinama unazad, koliko sam razumeo, da se ode bar jednom ili dva puta tokom priprema.“
Koliko su vas iznenadili pozivom da odete na tradicionalni ručak i sastanak?
„Velika je čast da budem deo tima i njihovih običaja koje praktikuju kada su na pripremama. Tu se nalazio gradonačelnik Kranja, župan, kako ga zovu. Tu je bio i vlasnik Matjaž, bilo je jako zanimljivo da mene kao novog člana upoznaju sa njima, da i ja mogu sutra kada budem imao slobodno vreme, iskoristim da odem sa njima i uživam. I meni je to postala neka vrsta odmora i rituala da isključim mozak, jer je takva priroda i atmosfera da ne razmišljaš ni o čemu. Uživaš u hrani, piću i vazduhu.“
Da li je bilo emocija i suza, jer su svi bili svesni da je ovo poslednji ples za mnoge?
„Bilo je dosta emocija, malo i nervoze zbog težine treninga, to su prosto normalne stvari, u toj fazi priprema se sve shvata ozbiljno. Na osnovu koncepta Dekijevih treninga, iz dana u dan se menjala atmosfera i emocije su se pojačavale. Postoji kodeks ponašanja tokom priprema i on ne sme da se narušava. Nekima u određenom trenutku postane naporno, odvojeni su od porodice, za sedmoricu su ovo možda poslednje Igre, ukoliko ne promene odluku (kao što je uradio Branislav Mitrović, prim.aut). Ima i mlađih momaka sa šireg spiska, videli su kako sve funkcioniše, prvi put su videli takvu vrstu priprema, naučili su nešto od zlatnih momaka koji su napravili posle istorijski uspeh. Prvi put sam ih video sve na okupu i video sam jedno veliko drugarstvo, poštovanje. Najviše se slušaju Fića, Stefan Mitrović, Prle… To su igrači sa najvećim iskustvom u reprezentaciji, mlađi od njih mogu najviše da nauče. I kada je ponašanje prema reprezentaciji u pitanju, to zajedništvo je veliki razlog uspeha, između ostalog. Osvojili su bukvalno sve što se moglo osvojiti i pitanje je kada će se opet napraviti ovaj sklad igrača, hemija među momcima. Naravno, ima i mlađih koji dolaze, njih par se zna iz školskih dana, odrasli su u bazenu zajedno i to je dobra stvar, imamo lepo nasleđe i može nova generacija da nas raduje na velikim takmičenjima“.
Kakav je utisak ostavio Dejan Savić, poznato je koliko sve voli da začini šalama, a sada smo videli i njegovu najemotivniju stranu?
„Najveći kontakt sam imao sa Fićom, Mitrom, Prletom, zbog privatnog odnosa i drugarstva od pre. Kroz restoran, kafanu, onda sam najviše vremena bio sa njima, nevezano za hotel gde smo večerali zajedno u Kranju. I Aleksić je tu, a najveća emocija se videla kod igrača koji se opraštaju, znaju šta su napravili, svesni da je ovo kraj negde, za većinu njih. U samom načinu komunikacije se vidi negde ta emocija, koliko im je i lepo šta su sve prošli, ali i žao što mora da se stavi tačka na i, što bi rekao Mitar na aerodromu pre pesme. Ja sam sa njima trojicom-četvoricom vreme najviše provodio, pa sam to video. Što se Dekija Savića tiče, ovo je ipak najvažniji deo priprema, ja, znajući ga iz kafani i privatnog odnosa, znajući i kakav je boem i kako uživa u hrani i piću… Ovo je deo gde je bio na visini zadatka, video sam po prvi put kako on ozbiljno funkcioniše, po pitanju ozbiljnosti u komunikaciji, sa igračima… U svakom trenutku kretanja kroz hotel, ima poseban odnos i prema zaposlenima u hotelu, bez obzira što se i mi znamo. Bukvalno je sve držao na tom nivou profesionalnosti i ozbiljnosti da ne bi došlo do opuštanja. I zbog mlađih momaka, da se oseti kako mora da se funkcioniše kako bi se došlo do ovog uspeha. Nisam kompetentan za sve to, moj posao je kuhinja, ali sam video neverovatno ophođenje prema saigračima, štabu, mlađim momcima, njihovoj edukaciji, kako se ponašaju profesionalci u ovom sportu. Bila mi je čast da budem deo toga sa njima tih nezaboravnih i fenomenalnih 15 dana. Ne mislim samo na igrače, nego na ceo štab, pomoćnog trenera Stefana kog pozdravljam, doktora, upoznali smo se na drugačiji način. Nikad se ne zna, ako se desi još neka prilika da se putevi susretnu, bila bi mi čast i zadovoljstvo da budem uz njih. Bila je ovo velika i neočekivana prilika da se sretnemo“, završio je Igor Belošević.