0
Vaterpolisti Srbije igraće za sedmo mesto na Evropskom prvenstvu što je, kad se ovako pročita u novinama, informacija koja vas natera da protrljate oči.
Niko od nas nije navikao da „delfini“ koji su ponos nacije već decenijama, budu u priči o doigravanju jer su nas toliko zarazili medaljama.
Teško je i setiti se kad smo poslednji put mogli da razmišljamo o Olimpijskim igrama i da ne kažemo kako će vaterpolisti sigurno uzeti jednu medalju, pitanje je samo kog sjaja.
PROČITAJTE JOŠ:
Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj nam je sada udarilo novi šamar otrežnjenja posle onog u Splitu pre dve godine kada su „delfini“ bili deveti.
Naznaka da nije baš sve kako treba smo videli i na Evropskom 2020. u Budimpešti, kada je Srbija bila peta, ali je sve stavljeno „ad akta“ kad su godinu kasnije uzeli zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju.
Oprostila su se tada od nacionalne kapice „šestorica veličanstvenih“, a mi izgleda od nekih ambicija da ćemo i u dolazećim godinama moći istim tempom da osvajamo medalje.
„Svima nama su želje bile veće od borbe za sedmo mesto, nije nimalo lako igrati ove utakmice i naći motivaciju i snagu. Ovo je Evropsko prvenstvo, a sledeće takmičenje nam nije za deset meseci ili sledeće godine, nego za manje od dve sedmice. Ne znam… Mora mnogo bolje, mnogo čvršće, mnogo skoncentrisanije, mnogo disciplinovanije. Pre svega u napadu, iz ko koga nam kreće loša odbrana. Zbog lošeg napada smo primali golove“, rekao je Dušan Mandić posle meča sa Grčkom.
U pravu je. Svetsko prvenstvo je u februaru i nova je šansa da se popravi slika koja je bila u boji, a kako vreme prolazi, postaje se sivlja.
„Bez obrzira što je utakmica za sedmo mesto ne bih je odradio, nego bih baš onako odigrao. Imamo Dohu za dve nedelje, stvarno želim da i sutra svako da maksimum. Na Svetskom prvenstvu imamo tešku grupu, nijedna utakmica neće biti laka. Što pre se dozovemo pameti i konsolidujemo, biće nam lakše“, dodao je Mandić.
Pitanje je, doduše, koliko samo ekipa može da uradi nešto, a koliko ljudi koji vode srpski vaterpolo i bore se za svako dete koje ga upiše. Računica nije do kraja jasna, ali bi trebalo da za put u Pariz bude dovoljno četvrtfinale u Dohi, gde Srbija igra u grupi sa Japanom, SAD i još jednom evropskom reprezentacijom i gde pobednik grupa ide među osam najboljih, a drugi i treći među 16.
Nije da su svi počeli da igraju vaterpolo, nego mi samo više ne igramo najbolje. I to je realnost koju prvo treba prihvatiti, pre nego što počnemo da tražimo rešenje.
Deo rešenja je svakako u tome da nam klubovi ne dolaze u situaciju u kojoj se našao Partizan, da bazeni budu hladni, da nema termina za klubove i decu da plivaju, ili da se termini dele s rekreativcima.
Preduslov je i da treneri mogu da se bave samo vaterpolom, a ne da ga rade iz ljubavi, ali da uporedo moraju da rade i nešto drugo.
Sve to je prilično bolno kad znamo kakvu smo školu vaterpola imali i koliko smo kopalja bili ispred Španaca, Italijana, Grka, a sad nam Grci ili Francuzi uzimaju meru.
Uradili su to Francuzi pre dve godine u Splitu i gurnuti smo u diviziju niže, pa smo kroz grupu sada u Hrvatskoj prokrstarili pored Izraela, Malte i Nemačke.
Namučili smo se opet sa Francuzima do četvrte četvrtine, da bi Mađari na peterce eliminisali Srbiju u četvrtfinalu sa 15:14. Ni oni nisu u sastavu u kom su bili dugo, bili su spremni da žrtvuju rezultat, ali su stigli do polufinala gde nas nema već četiri godine i tri prvenstva.
Znači da nešto ipak rade bolje od nas. Baš kao i Španci, Italijani i Hrvati, pošto su „barakude“ u finalu sa „furijom“, a „delfini“ su u borbi za peto mesto izgubili od Grčke.
A ako se slika proširi i vidimo da je Srbija pre dve godine, oslabljena povredama, upisala najteži poraz koji pamti (16:7 od Mađarske), da je u Fukuoki prošle godine bila četvrta i da je to najbolji plasman od Tokija – nije baš prijatno.
Štaviše, jedno polufinale, dva četvrtfinala i poraz u osmini finala, te jedno zlato u poslednjih pet, šest godina…
U slobodnom smo padu i najgori plasman na Evropskom prvenstvu (Split) 70 i više godina unazad je samo još jedna od opomena, dok sada strepimo za Olimpijske igre u Parizu, a od osamdesetih godina naovamo, za četiri i po decenije smo samo jednom prošli bez medalje. I još jednom smo bili na osmom mestu, u Atlanti 1996.
Sve to na papiru ne izgleda dobro, a još manje u praksi i negde i nekako mora da se povuče ručna. Neka krene baš od Dohe i Svetskog prvenstva, pa da vidimo kako ćemo i šta ćemo do Pariza.
BONUS VIDEO: Završnica duela između Srbije u Mađarske u četvrtfinalu Evropskog prvenstva
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare