1
Otkako je bivši bokserski šampion Majk Tajson najavio povratak u ring, ne stišavaju se reakcije oko toga i postavlja se pitanje, da li je neko ko je zagazio u ozbiljne sportske godine, odlučio ispravno?
Naravno, Tajsonov povratak nije karijerističke prirode, usmeren na to da ponovo počne da se bori za šampionske pojaseve i slavu – več humanitarnog, kako bi, kako je rekao, pomogao onima kojima je najpotrebnije, pre svega beskućnicima i zavisnicima od alkohola i opijata.
Nekoliko kratkih klipova, koje je okačio na društvene mreže, i na kojima se vidi kako udara u boksersku vreću kao u danima najveće slave, straahovito snažno i gromovito, bili su dovoljni za zaključak da je legendarni Majk rešio da pokaže mlađim snagama ko je i dalje „gazda“.
PROČITAJTE JOŠ
Iako mu nije bila namera da isprovocira slične maštarije, to je neminovno povuklo mnoge bokserske romantike da stvore savršenu sliku – šampiona koji se sa 53 godine života aktivira, uđe u ring i ponizi znatno mlađe i spremnije protivnike.
„Osećam se nezaustavljivo. Bogovi rata su me probudili. Izazvali su moj ego i zatražili od mene da krenem u rat ponovo“, reči su Tajsona koje neodoljivo podsećaju na govor mitskih, antičkih junaka iz istorijskih spisa.
Bez sumnje da je njegova želja za povratkom čisto humanitarne prirode, Tajson je, verovatno svestan efekta koje njegove reči mogu da imaju u ovom trenutku, pre svega u marketinškom smislu. Jedan, dva ili tri bokserska spektakla, čiji bi on bio glavni akter bili bi pun pogodak, ali samo u tom smislu.
Jer veliki broj je onih koji ga upozoravaju da priču o legendi treba ostaviti u prošlosti i ne prljati je eventualnim povratkom koji bi mogao da naruši mit ljubitelja boksa koji su stvorili o njemu. Tačnije, bogovi boksa ne bi trebalo da napuštaju odaje tog Panteona. Ali bog rata, Mars, kaže Tajsonu, „vreme je“.
Međutim, povratak iz penzije, nije se pokazao preterano dobrim ni u brojnim drugim sportovima.
KAKO SU PROŠLI DRUGI BOGOVI BOKSA
Majk Tajson nije prvi bokser koji se najednom poželeo bokserske arene i povratka među magične konopce. Mnogo je njih koji su oduvali prašinu sa rukavica, koje su im stajale negde na policama i u vitrinama, a malo onih kojima je uspelo da potvrde staru slavu.
Miljenik Mančestera, borac Riki Haton, povukao se iz ringa 2009. godine, kada je brutalno poražen u borbi sa Manuom Pakijaom, ali je tri godine kasnije rešio da se oproba ponovo.
Iako je nabacio mišićnu masu i delovao spremno, u borbi protiv Ukrajinca Vjačeslava Senčenka, u devetoj rundi zadobio je strahovit udarac i ostao u nogdaunu. Izgubio je meč, da bi kasnije rekao – „bila mi je potrebna još ta jedna borba da vidim imam li još tog žara u sebi. Nisam ga imao. Shvatio sam to noćas, ničeg više nema u meni“, priznao je tada.
Sličnu sudbinu imao je i legendarni Šugar Rej Leonard, koji je 1997. godine, posle 40. rođendana rešio da se vrati u boks. Nije boksovao punih šest godina, a poslednji meč sa Ektorom Kamačom, bio je otužan za šampiona, patosiran je u petoj rundi. Ostala je slika kako se drži za konopac, bezuspešno pokušavajući da se pridigne, bio je to tužan prizor šampiona na kolenima.
Još je drastičniji primer slavnog Muhameda Alija, koji se u dva navrata vraćao u ring. Prvi put 1980. kada je posle dve godine neaktivnosti izgubio od Larija Holmsa, a potom i godinu posle, kada je poražen od Trevora Berbika.
Nejasno je bilo kako su lekari uopšte dali dozvolu Aliju da boksuje, jer je u to vreme imao problem sa štitnom žlezdom, zbog čeka je bio na jakoj terapiji. Tek kasnije je oboleo i od Parkinsonove bolesti, ali svejedno, njegov povratak bio je loša ideja.
„Bilo je to kao da gledate autopsiju čoveka koji je još u životu“, to su reči kojima je meč sa Holmsom opisao glumac Silvester Stalone, koji je glumio filmskog junaka „Rokija“.
Bilo je još bokserskih šampiona koji su se vraćali, sa manje ili više uspeha, ali generalno, utisak je da je uvek bolje ne remetiti status koji ste jednom stekli kao šampion. Vreme, pokazalo se, nije saveznik nikome.
TENISKI SALTO MORTALE BROJNIH ŠAMPIONA
Bilo je i u drugim sportovima, poput tenisa, priča kada su slavni igrači pokušavali da novim povratkom na teren vrate dane nekadašnje slave. Belgijanka Žistin Enan rešila je da se povuče 2008. godine, kada je bila u naponu snage i prva igračica sveta, i to uoči Rolan Garosa, kada je bila jedan od favorita da ponovo osvoji titulu u Bulonjskoj šumi.
Bio je to veliki šok za sve u svetu tenisa, jer ništa nije ukazivalo na to da fanatičan fajter, kakva je bila Enanova, ima uopšte nameru da se povuče.
Ipak, rešila se na taj korak, a kada je dve godine kasnije ponovo uzela reket u ruke, uspela je da osvoji nekoliko titula. Čak i da stigne do finala Australijan Opena i izgubi tamo od sunarodnice i velike rivalke Kim Klajsters, ali broj jedan nikada više nije bila.
Prestala je da igra krajem januara 2011. kada je objavila da mesecima unazad vuče povredu lakta. U tom momentu bila je 13. na svetu, što se ne može smatrati lošim rezultatom, ali je svakako za nju bilo bolje da se nije vraćala na teren.
I Kim Klajsters se vraćala iz penzije, ali sa drugačijim rezultatom. Kim je uspela da 2009. osvoji US Open, potom odbrani trofej i naredne godine, što je bio njen treći uspeh u Njujorku, a potom i da trijumfuje i u Australiji 2011. i vrati se na prvo mesto na WTA listi.
Da nije bilo usputnih povreda i dodatnih pehova, verovatno bi osvojila i više, mada je njen povratak jedan od retkih uspešnih primera. Isto je želela i ove godine, i taman kada je planirala da zaigra, došlo je do pandemije koronavirusa i zaustavljena je u novom pohodu.
Petostruki šampion Vimbldona, Bjern Borg, šokirao je svet kada je u januaru 1983. u 26. godini objavio da se povlači.
Jedan turnir odigrao je 1984. kada je izgubio u drugom kolu u Štutgaartu, da bi se potom ponovo pokušao vratiti 1991. U prvih devet mečeva tokom 1991. i 1992. nije uzeo ni set. Godinu dana kasnije u tri meča uspeo je da uzme po set, ali ne i da pobedi, a poslednji duel bio mu je protiv Rusa Aleksandera Volkova. Bio je to nepotreban povratak i narušavanje mita o nepobedivom Vikingu ledene krvi.
Primer Martine Hingis, koja je tenisku slavu praktično stekla kao tinejdžerka, još je drastičniji. Prvi put se povukla 2003. sa svega 22 godine, da bi se tri godine kasnije vratila, ali je imala uspeha samo u dublu.
Imala je usput i problema pošto su u uzorku njenog urina pronašli tragove kokaina, što je samo ubrzalo njen kraj.
Drugi put se vratila 2013. da bi ispravila propušteno i opet je blistala u dublu, gde je osvojiča četiri grend slema u dublu i šest u miksu. Ipak, singl je ostao nedostižan san, njen voz je davno otišao i bila je svesna da tu ne bi imala toliko šansi da napravi ozbiljan rezultat.
PRIMERI IZ DRUGIH SPORTOVA
Možda najbolji primer kako nečija zvezda lako može da potamni je biciklista Lens Armstrong.
Jedan idola mladih godinama unazad, kada je osvajao jedan za drugim Tur d‘Frans, imao je zastražujuću epizodu sa dopingom, koja je uništila sav njegov legat u svetu sporta. Godinama je odbijao da prizna da je koristio nedozvoljene supstance, da bi na kraju priznao da je lagao i ostao bez svega.
U košarci, Medžik Džonson je 1996. rešio da se igrački vrati na parket u dresu Lejkersa, i tu jednu sezoni igrao je veoma dobro, a košarci se vraćao i nekadašnji kralj Čikago Bulsa, Majkl Džordan, koji je ovih dana junak dokumentarnog serijala „Poslednji ples“.
Oni su primer da se i posle prvoobjavljenog odlaska u penziju ima šta reći. Jednostavno, takve zvezde nisu mogle da, makar na trenutak ne zablistaju starim sjajem, jer su uspevali da u pojedinim mečevima, postižu i preko 40, pa i 55 poena na meču.
Kako god bilo, utisak je da je najbolje držati se prvobitne odluke. Kada jednom rešite da okačite patike, reket, rukavice ili boli koji drugi rekvizit o klin i odete u penziju, neka to bude zauvek. Naročito ako ste veliki šampion. To je jedina sigurna odbrana od toga da će sve što ste uradili i postigli ostati netaknuto.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
