3
Mnogi od nas nikad neće moći ni da zamisle taj osećaj ponosa kako je kad nosiš zastavu svoje zemlje na otvaranju Olimpijskih igara.
Nije baš isto kad to radiš kao prirodna ili sportska „anomalija“ u nekoj zemlji od nekoliko desetina hiljada ljudi poput Bermuda, San Marina ili Lihtenštajna.
Tu imate utisak da je taj neko praktično jedini koji se bavi svojim sportom. Koliko je sportska tradicija jedne nacije veća, utoliko je veći i taj osećaj ponosa, a njega je imala priliku da oseti jedna od naših najslavnijih olimpijki – Jasna Šekarić.
PROČITAJTE JOŠ...
U sportu koji počiva na pucanju, ona je bila okidač za neke nove generacije koje će nam doneti medalje sa velikih takmičenja.
U streljaštvu se štošta svodi na mirnu ruku, strpljenje, preciznost i sposobnost da disanje dovedete do perfekcije pre pobedonosnog hica, ona je bila najbolja.
Jeste da ima dosta popularnijih sportova, ali nema mnogo onih gde se greška instant i skupo plaća.
U fudbalu ili košarci možete da pogrešite u dva, tri, ili pet napada i da svejedno ostanete nekažnjeni.
Pokriće vas neko od saigrača, protivnik će promašiti gol ili koš, pogodiće u mrežu umesto u polje ili nešto slično.
Kao i u atletici, u Jasninom sportu gotovo da nema prava na grešku. Jedan loš hitac može da znači kraj takmičenja.
E sad zamislite da u tom i takvom sportu briljirate u najgore vreme koje je zadesilo Balkan u proteklih 50 godina.
Rat koji je pogodio Jugoslaviju ostavio je posledice na sve zemlje u manjoj ili većoj meri.
Dok je nekada „bratska“ država pucala u bratoubilačkom ratu, Jasna je bila jedna od retkih koja je pucala za medalje i molila se za mir.
A kako je krenula njena priča u kojoj je od Seula 1988. do Londona 2012. kroz dve i po decenije obišla sedam Olimpijskih igara i osvojila pet medalja?
Može da se kaže – slučajno. I relativno kasno za nekog koga bismo danas gledali kao profesionalnog sportistu.
Jasna je zbog oca Miladina koji je bio vojno lice bila prinuđena da se seli s vremena na vreme. Posle pet godina u Beogradu, provela je 15 u Osijeku i tamo je krenula u školu i počela da se bavi streljaštvom.
Žena rođena decembra 1965. godine je u osmom razredu otišla na čas opštenarodne odbrane i došla je u kontakt sa vazdušnom puškom.
Ta puška je bila ujedno i priprema za M48 kasnije u srednjoj školi, ali i predvorje sporta koji će i njoj i Srbiji doneti brojne uspehe, medalje, Kristalne globuse.
Jasnin početak je na neki način bio slučajnost, ili sudbina zavisi kako ko gleda, jer kada je nastavnik birao ko će da puca za školsku ekipu, okrenuo je dnevnik otpozadi i izabrao one koji imaju petice.
Majka Dobrila ju je podržavala, dok ju je nastavnica usmeravala ka rukometu, a Jasna je iz nedelje u nedelju u ligi sve bolje pucala.
Osim toga, život ju je naučio i lekciji koliko je u sportu bitna istrajnost, jer su u školi pucanja u Osijeku svi odustali osim nje.
Na Vladimira Badera je kasnije ukazivala kao na čoveka koji je bio i trener i pedagog, i neko ko je znao da ti pokaže sport, ali ti i usadi ljubav prema njemu.
Zato je Šekarićeva, kada je ljubav narasla, u nekim situacijama počela da izmišlja razloge da ode iz škole da bi otišla na treninge.
Teško je zamisliti sličnu posvećenost i rešenost kod današnje dece. Tako bar često može da se čuje od onih u Srbiji koji su danas roditelji klinaca.
Njen otac se tada, kao čovek od vojske pitao: „Pa gde baš to“, kada je bilo priče da se Jasna upušta u streljaštvo.
A kada je počela da se verzira sa puškom, iz Streljačkog saveza su suflirali da se prebaci na pištolj jer je Osijek 1985. bio domaćin Evropskog prvenstva, a drugih strelaca pištoljem nije bilo.
To je ukratko priča o počecima jedne od najslavnijih srpskih olimpijki koja će u Seulu 1988. godine otići do krajnjih granica, postaće olimpijski šampion u trenutku kada je iz 1986. i 1987. već imala evropsku i svetsku titulu.
I to u disciplini u kojoj se obrela – slučajno? Sada je već teško verovati da je sve slučajnost.
Zlato i bronza te godine vazdušnim i malokalibarskim pištoljem bili su samo preporuka da Jasna nastavi dalje istim putem i na tom putu je ostala i kasnije kroz trodecenijsku karijeru.
Jasna se 1990. godine vratila u Beograd, po sopstvenim rečima, „jer je htela“, a njeni roditelji godinu kasnije jer su morali. Potpisala je jednogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom, a ostala godinama i godinama posle toga.
U Barseloni, kada je rat u Jugoslaviji već bio počeo, osvojila je srebro vazdušnim pištoljem, u Atlanti 1996. je bila četvrta, u Sidneju i Atini ima još dva srebra, a u Pekingu je bila šesta. Tek u Londonu je ostala bez finala i završila je kao 18. što možda ne deluje kao nešto impozantno, ali samo ne kad je neko toliko navikao na uspehe od početka osamdesetih, da je time potpuno zarazio i sebe i svoju naciju.
A onda opet kad pomislite da je neko 18. na svetu u svom sportu sa 47 godina, dok većina nas „običnih“ ne bude ni u 200, 300 najboljih nikad u životu, i to je onda za divljenje.
Još je možda više impresivno što je i u Riju ispunila olimpijsku normu, ali odlukom Streljačkog saveza nije otišla na to takmičenje.
Tokom godina je osvojila više od 90 medalja (bilo bi gotovo nemoguće sve ih pobrojati), triput je bila najbolja strelkinja planete, poslednji put 2005. godine, a proglašena je i najboljom svetskom strelkinjom 20. veka.
Već legendarna karijera mogla je da bude bogatija za još dva zlata umesto dva srebra, u Barseloni i Atini. Oba puta je sa olimpijskim pobednicama imala iste rezultate, ali su Marina Logvinenko i Olena Kostevič uz koji postotak sreće i mirnoće više, dolazile do zlata.
Jasna je svojim uspesima bila i pionir za kasnije uspehe strelaca pa su Zorana Arunović, Ivana Maksimović Anđušić, pokojna Bobana Momčilović Veličković, Damir Mikec, Milenko Sebić i ostali, samo nastavili njenim tragom i dobro utabanom stazom koju već godinama Šekarićeva novim generacijama krči kao trener, spremajući ih za medalje za koje je nekad i sama pucala.
BONUS VIDEO
