2
Pavle Jovanović, američki reprezentativac u bobu srpskog porekla, preminuo je od suicida u maju ove godine, što je navelo istraživače da se pozabave slučajevima povreda glave koje doživljavaju njegove kolege.
PROČITAJTE JOŠ
Jedan od najboljih bobista u istoriji nije bio jedini, pre nega su njegove kolege donosile odluke o oduzimanju života, zbog nemogućnosti da se vrate u nekadašnje stanje.
On je bio treći elitni severnoamerički bobista koji je prerano okončao život od 2013. godine.
Crnu seriju je otvorio Adam Vud, tim putem je krenuo i Trevis Bel, a smrt je kao opciju izabrao i Stiven Holkomb.
Na korak od najgoreg je došao i Bil Šufenhauer, koji je isekao vene posle dugogodišnje adikcije na lekove za ublažavanje bola i alkohol, ali je srećom njegova devojka uspela da reaguje na vreme i spasi ga.
„Mozak jednostavno nije stvoren da bi se stalno tresao, zveckao i prevrtao“, rekao je Šufenhauer.
I time locirao problem.
Sportisti koji se bave bobom i skeletonom tokom karijere doživljavaju veliki broj udaraca u glavu koji ne moraju da dovedu do trenutnih posledica, ali gotovo po pravilu godinama kasnije izazivaju brojne poteškoće.
Posledice velikih brzina, sila, udaraca su hronične glavobolje, osetljivost na svetlo i zvukove, gubitak pamćenja i na kraju psihički problemi.
Iako su takve posledice uglavnom bile povezivane sa sportistima koji se bave kontaktnim sportom, naročito u američkom fudbalu, bobisti se suočavaju sa još gorim stanjima.
Stručnjaci su istraživali i došli do podatka da su trajne promene, a doktor Ben Kristijansen je postavio tezu u kojoj je hteo da dođe do odgovora na pitanje šta je potrebno da bi čovek imao mozak poput Džuniora Šoa, nekadašnjeg igrača NFL koji je izvršio samoubistvo 2012. godine, da bi kasnije ustanovljeno da je imao ozbiljnu moždanu bolest.
„Vi nemate ideju, ali uništavate svoj život“, rekao je Adam Vud, žrtva traumatičnih povreda koje su izazvali teški udesi, stalni udarci u glavu, ogromne vibracije i jake gravitacione sile zbog velikih brzina.
Pitanja su godinama bila bez odgovora jer je bilo veoma teško meriti akumulirane povrede, a do izvora njih je pokušao da dođe Aleksis Moreis, koji je na svoj šlem montirao uređaj za analizu i stigao do frapantnih podataka.
„Spuštao sam se niz stazu u Vistleru, dugu 1.500 metara, koja je najbrža na svetu. Doživeo sam pet do deset puta veću silu gravitacije od normalnih okolnosti, a u momentu skretanja G sila je išla i do 84. Kada bob udari u stazu brzinom od preko 100 kilometara na sat, kada su unutra dve ili četiri osobe bez sigurnosnih pojaseva… Glava udara u zidove, u druge glave i u bob“, naveo je Moreis.
O tome je govorio Vud, pre nego što je izvršio samoubistvo.
„Glava kao da je unutar motora aviona“, naveo je Vud.
Žestoke posledice je doživela Kristina Smit, Kanađanka koja je učestvovala na OI 2002. godine, a penzionisala se dve godine kasnije.
Istraživanjem je utvrđeno da ima oštećenje prednjih i zadnjih režnjeva mozga, što je kao posledicu nosilo depresiju, promene ponašanja, gubljenje memorije i probleme sa spavanjem.
Slično je doživeo i Pavle, nekada perspektivni igrač američkog fudbala koji je 1997. godine, kao 20-godišnjak došao u priliku da postane član bob tima.
Zbog svojih fizičkih predispozicija, sposobnosti da svoju jačinu i brzinu prenese na silu kojom je gurao bob, postao je jedan od najboljih u tome.
Njegov brat Nik je bio pristan sve vreme i komunicirao je sa Pavlom o izazovima sa kojim se suočava.
„Govorio mi je da ponekad izgubi svest, da se ne seća ničega kada se trka završi. Imao je strah od brzih staza, a naročito kada bob udari u zid. Govorio je da ima osećaj kao da se nalazi u blenderu i tornadu istovremeno“, rekao je Nik.
Po završetku karijere postao je partner svom bratu u zajedničkom preduzeću, gde su do izražaja dolazile njegove mentalne sposobnosti.
„Mogao je da radi računske operacije bez pomoći, sve iz glave“, naveo je Nik.
Ipak, posledice su se pojavljivale, Pavle je postajao čovek koga Nik nije poznavao. Nikada nije imao problem sa zakonom, odjednom je postao rizičak po okolinu, više nije mogao da računa, tremori su postajali sve češći, a promene ponašanja burne i neočekivane.
Nik je preneo da je jednom prilikom ukazao bratu da ne radi nešto kako treba, posle čega ga je Pavle tresnuo o zid i tukao dok nije primetio krv.
Alkoholizam, depresija i bipolarni poremećaj – od svega je Pavle lečen, ali bezuspešno.
„Viđao sam ga kako se trese, tražio sam od njega da prestane da radi, da ću ja da završim taj posao, ali je uvek govorio da je u redu“, naveo je Nik.
Po tragičnom događaju, on je u sobi svog brata pronašao benztropin, lek koji koriste oboleli od Parkinsonove bolesti kako bi smanjili tremore.
„Mislim da je znao da stvari nikada neće biti bolje. Više nije imao odgovore na pitanja…“, zaključio je Nik.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
