0
"Kad smo došli u Moncu, Mirko mi je rekao: 'Ako budeš u prvih 15, 20, top si'. Ja završio treći, nije mogao da veruje".
Pre podneva leči pacijente u lekarskom mantilu, popodne ulazi u trkački kombinezon i vozi brze automobile. Ponekad i obrnuto.
PROČITAJTE JOŠ...
Ono što bi moglo da bude materijal za film, zapravo je priča Predraga Šainovića.
Urolog specijalista rodom iz Beograda, živi i radi u Mariboru, a državljanstvo Slovenije dobio je baš zbog svog lekarskog i naučnog doprinosa.
Kada je već uveliko zagazio u tridesete godine, postao je i vozač sa trkačkom licencom, vozeći sve jače „mašine“ na stazi.
Isprva „iver nije pao daleko od klade“, pa je pošao koracima svojih roditelja, ali je onda napravio „oštro skretanje“ ka sportu.
„Moji roditelji nisu razumeli auto-sport. Nije postojala ni najmanja želja da me podrže u onome što volim. Shvatao sam to. Onog trenutka kad sam sam mogao da sam sebi obezbedim priliku da se trkam, to se i desilo. Završio sam gimnaziju i onda je bilo logično da nastavim na fakultet i nisam se pokajao. Ponosan sam na moju karijeru lekara, ali i na onu u auto-sportu. Mada sam, ruku na srce, mnogo više truda uložio u doktorsku karijeru nego u trkačku“, počeo je Šainović priču za Nova.rs.
Čak 43 godine su prošle otkako je snimljena „Nacionalna klasa“ sa Flojdom i njegovim čuvenim „fićom“, a da nijedan film sa sličnom tematikom nije napravio veći iskorak. Kao da smo u auto sportu ostali na nivou „fiće“ i „Juga“.
„Kod nas i nemaš neki drugi način da počneš da se baviš automobilizmom, osim Juga. Prve trkačke korake i što se tiče same vožnje, tehnike, ali i budžeta, moraš da napraviš u Jugu. U principu, nisam imao mnogo izbora“, veli Šainović, kome su se prave mogućnosti otvorile tek kasnije, kada je upoznao Mirka Marinšeka.
Te mogućnosti mi u Srbiji jednostavno nemamo, dok je Marinšek vlasnik poznate slovenačke ekipe „Lema rejsing“.
„Osnovni problem u Srbiji je što mi nemamo poligon niti ozbiljnu stazu. Ni Beranovac, ni Mišeluk, ni Ušće, a ni NAVAK nisu staze koje mogu da budu trkačke. Beranovac izgradnjom aerodroma Morava i koridora koji ide do Preljine postaje zanimljivo mesto da se tu napravi staza. To je, nažalost, investicija od stotinak miliona evra, što je za Srbiju mnogo. Sve dok nemamo gde da vozimo, nema ni auto-sporta“.
Šainović je na internacionalnu trkačku scenu izašao tek posle odlaska u Sloveniju, odakle je lakše organizovati i treninge i trke.
„Trke su mi bile uvek u krvi. Moji baba i deda žive u Kraljevu pored staze Beranovac i tamo sam se zarazio brzinom. Tek od 2017. godine počeo da vozim trke i ispostavilo se da sam prilično brz“.
Subina je za njega imala drugačiji plan, mada je vozio karting na Adi Huji pre dvadesetak godina dok je još bio tinejdžer bez trkačke licence, ali sa indeksom Medicinskog fakulteta.
„Kad sam se bavio urologijom, time sam se bavio stoprocentno. Spavao sam u bolnici bukvalno, imao po 11 dežurstava i kad je krivulja učenja bila strma, nije bilo moguće da se bavim auto-sportom. A onda sam ispunio zadate ciljeve u urologiji i uveo neke novine ovde u uretralnu hirurgiju u Mariboru. Šta god da radim, posvetim se tome sto odsto i veoma sam posvećen“, priča Šainović.
Medicina ga nije sprečila da paralelno razmišlja i o „benzinu“, pa je postepeno napredovao i u automobilizmu.
„Išao sam polako, preko Tvingo kupa, Klio kupa došao do toga da napravim treće vreme u Monci u TCR-u, i to od 35 vozača u Kopa Italija. Za jednog stranca je to neverovatno, jer je to italijansko nacionalno prvenstvo. Meni je Mirko tada rekao: ‘Ako budeš u prvih 15, 20 od 35 vozača, top si’. Kad je video da sam treći, nije mogao da veruje i to mi je stvarno dalo krila“.
„Vozio sam staru Kupru, a sada mi je cilj da vozim TCR za Istočnu Evropu u Kupri nove evolucije. Tu sezona košta oko 200, 250 hiljada evra, dakle, sve zavisi od sponzora“, kaže naš vozač i lekar.
Povukao je i paralelu sa fudbalom da bi objasnio gde je TCR Evropa, čemu teže turing vozači „Starog kontinenta“.
„U turing svetu je TCR Evropa kao Liga šampiona u fudbalu, bukvalno tako. Sve nacionalne i regionalne lige poput TCR Nemačka, TCR Italija, TCR Istočna Evropa su jake, ali TCR Evropa je kruna svega, strašna konkurencija. Naravno, tu je i Svetski šampionat, ali to je za nas iz Srbije prilično nemoguča misija“, opisuje Šainović.
Idola u trkačkom svetu nije imao, mada priznaje da je voleo Ajrtona Senu u Formuli 1. Ovo takmičenje mu sad ne zaokuplja pažnju, iako je ova sezona iznedrila šampiona, Maksa Ferstapena, koji je osvojio naslov u poslednjem krugu poslednje trke sezone.
„Formula 1 je prestala da bude interesantna, na stranu ovaj poslednji krug i sve što se dešavalo u Abu Dabiju. Šampionat se i ranije rešavao u poslednjem krugu, ali kad se pogleda cela sezona bilo je prilično dosadno. Sve je u strategijama, pa nekih duela i napetosti tu nema. Zato mi je za gledanje interesantniji Moto GP“.
Opisao nam je i kako iz njegovog ugla izgleda priprema za trkački dan.
„Kad me obavesti Mirko da se vozi vikend, moje je da obezbedim slobodne dane i da odem na autodrom. Kad sam počeo da se bavim auto-sportom, imao sam sreće da svakog ili svakog drugog vikenda budem u trkačkom autu. Tako sam stekao osećaj“.
Ali, nije ni sve u osećaju, ima nešto i u nauci, kojom se Predrag bavi celog života, bilo u lekarskom mantilu, ili u autu.
„Vremenom naučiš da se oslanjaš na telemetriju i vidiš gde su mesta da se poboljšaš, gde grešiš. U Tvingu smo gledali tri parametra: mesto kočenja, putanju i temperaturu motora. A onda sam imao za Klija nekih deset parametara. Za TCR gledamo 50 parametara! Od toga je bitno desetak, ali ih gledaš. Ako si u nekoj krivini spor, vidiš gde ti je odstupanje, da li je pritisak u gumama, da li je do volana, motora, milion stvari. Ako imaš dobrog telemetričara i inženjera, to je od velike pomoći“.
Mihael Šumaher je važio za jednog od fizički najspremnijih sportista na svetu u vreme dok je dominirao automobilizmom. Naš lekar objašnjava koliko fizička priprema zaista znači.
„Kad sedim ovako u fotelji i pričam o tim stvarima, deluje mi mnogo lako, a sve se to dešava na stazi u deliću sekunde i neke stvari i kod kojih znaš da grešiš – ne možeš da ispraviš. Jednostavno ti tako dođe. Sve je u nameštanju auta. U dobroj sam kondiciji, tu mi je Pohorje. Možda ljudi ne znaju, ali auto sport je i fizički težak. Leti temperature u autu budu i do 60, 70 stepeni. Imaš kombinezon, ispod njega podmajicu, duge gaće, potkapu, kacigu, još si vezan u sedištu. Sve to utiče i na koncentraciju. Padaju vremena zbog nedostatka kondicije. Ti moraš da budeš fokusiran pola sata u strašnom tempu, da ne napraviš propust. Ponekad, da trka nekad traje još pet minuta, ne bi izdržao, ne možeš da držiš više volan u ruci. Toliko ti oteknu ruke i zabole te podlaktice“, kaže Šainović.
Dugogodišnje akademsko iskustvo mu se sad našlo korisnim, jer je razvio strpljenje kada se igra preseli sa staze, na grafikone i brojke.
„Analiziram i imam živaca da sedim sa telemetričarem tri sata, dok njemu ne bude muka, dok drugi vozači manje-više voze na osećaj. Ne analiziraju toliko… Dešava mi se da profesionalne vozače preteknem na stazi, a ja sam ‘hobi drajver’, ja sam amater. To mi daje baš dobar osećaj“, zaključio je Predrag Šainović.
BONUS VIDEO Maks Ferstapen osvojio titulu prvaka sveta u Formuli 1
Pratite nas i na društvenim mrežama:
