0
Znate onu situaciju kada se nađete na suprotnoj strani u odnosu na neku veliku silu, i ne znate šta da radite, tačnije da li imate hrabrosti da rizikujete i da pokažete da ste protiv nje?
Jedan čovek rođen 11. novembra 1910. godine u Ljubljani po imenu Milan Stepišnik našao se upravo u toj situaciji.
U septembru 1941. godine u italijanskom gradu Skio u blizini Vićence, na jednom atletskom takmičenju na kom je zauzeo drugo mesto, Stepišnik je stao na pobedničko postolje.
No, tog 14. dana devetog meseca jedne od najkrvavijih i najtragičnijih godina u istoriji čovečanstva stanovnici ovog mesta i ljubitelji „kraljice sportova“ koji su pratili nadmetanje u bacanju kladiva mogli su da vide jedan od najprkosnijih gestova u istoriji.
Stajao je Stepišnik na drugom stepeniku postolja. iza čuvenog italijanskog atletičara Tesa Tadije, mirno zagledan ispred sebe, sa rukama spuštenim kraj tela. I to ne bi bilo čudno da te godine u Italiji, Nemačkoj, Austrougarskoj opšteprihvaćeni pozdrav nije bio visoko dignuta desna ruka, u čast ozloglašenog Adolfa Hitlera.
Drugim rečima, atletičar i inženjer iz Slovenije odbio je da pozdravi jednog od najvećih zlikovaca kog istorija pamti.
Da u pitanju nije izolovan incident potvrdio je događaj sa otvaranja Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine.
Deo sveta je u to vreme bio zadivljen kancelarom Nemačke – uostalom, planetarna popularnost mu je donela epitet ličnosti godine 1938. u izboru Time magazina – ali, bilo je i onih koji su od samog početka otvoreno izražavali stav protiv njegove ideologije.
Iako nije on bio glavni pokretač ideje o bojkotu nacističkog pozdrava (to su bili legendarni Vane Ivanović i Jovan Mikić Spartak), Stepišnik je ipak bio „udarna igla“ – kao rekorder Jugoslavije u bacanju kladiva bio je nosilac zastave, koračao je krotko, snažno, i nadasve samouvereno. Umesto podignute ruke i pokliča „Zig hajl“ ili „Hajl Hitler“ koji su očekivali, Nemci su dobili odsečan pogled i poštovanje iskazano usmeravanjem zastave ka organizatorima.
Dovoljno da bude poslata poruka – i Nemcima i ostatku sveta – o stavu jugoslovenskih atletičara koji su došli u Berlin kako bi se nadmetali sa najboljima. Nisu uspeli da osvoje medalje (mada je Džesi Ovens usred nacističnog ponosa u Berlinu (Olimpijski stadion na kom su OI održane izgradio Verner Marš, inače poznat kao Hitlerov arhitekta) sam gotovo do očajanja doveo čitavu Nemačku), ali gledajući iz ove istorijske perspektive, itekako su tog dana zaslužili da ponesu oreol šampiona.
Naravno, kao u svakoj dobroj priči, ni u ovoj glavni junak nije mogao da prođe bez ozbiljnog izazova i problema – nakon kapitulacije Jugoslavije, i pošto je otkriveno da Stepišnik nije samo bio jak na rečima, već je Nemcima i Italijanima zagorčavao život i kao deo pokreta otpora, ubrzo je uhapšen i deportovan u Srbiju, tačnije u Lazarevac, kako je navedeno u knjizi „Krugovi Berlina 1936“ Tamare Malešev.
No, Stepšnik je tu dokazao još jednom da ne pristaje na poraz i ne prihvata nemački autoritet – uspeo je da dođe do italijanskih papira i potom se vrati u Sloveniju.
Ipak, 1943. godine, ponovo zbog svoje uloge u borbi protiv okupatora, Stepišnik je uhapšen, a iako je postojala pretnja da bi mogao da bude streljan, to se nije dogodilo – poslat je u logor Dahau. Kao hemijski inženjer, ubrzo je status logoraša zamenio radom u laboratoriji, što je dovelo do njegovog odlaska iz Dahaua u Željezaru Jesenice, gde ga je zatekao kraj rata.
To je ujedno značilo i da Stepišnik, koji je u trenutku početka rata bio jedan od najboljih bacača kladiva Evrope i tek očekivao uspon – pogotovo nakon što je pokupio mnoge „cake“ vezane za tehniku na takmičenju u Berlinu – može da se posveti atletici na način na koji je želeo, i koji bi od Stepišnika stvorio bez dileme legendu „kraljice sportova“ na teritoriji bivše Jugoslavije.
Traume – što mentalne, što fizičke – ostavile su traga, pa nije dostigao visine koje je mogao, ali je uspeo 1946. godine na Balkanijadi u Tirani da osvoji bronzanu medalju.
No, samo godinu dana kasnije usledila je, žargonski rečeno, okrutna igra sudbine – zapravo, okrutna igra novopečenih moćnika koji su još uvek prisutnu zbunjenost i zanesenost prisutnu kod tek oslobođenog naroda iskoristili da sebi očiste put eliminišući sve one koji bi komunističkom sistemu u nekom narednom periodu mogli da predstavljaju problem.
Stepišnik je, iako borac protiv okupatora, zbog svog prkosa i činjenice da nije popuštao ni pred nacistima u Nemačkoj ni pred fašistima u Italiji, u očima ovih ljudi bio prirodni neprijatelj.
Usledio je proces poznat kao Dil-Osvaldov, ili Prvi Dahau proces, gde je pred sudom u Ljubljani suđeno nekadašnjim članovima Komunističke partije, učesnicima Španskog građanskog rata, i, što je najbizarnije, onima koji su preživeli koncentracione logore.
Logika iza optužbi?
„Niko nije živ izašao iz Dahaua bez saradnje sa Gestapoom.“
Mučno suđenje potrajalo je do maja 1948. godine, kada je osuđen na smrt.
Da je Stepišnik ubijen nikada nije zvanično potvrđeno, ali je nedugo po završetku ovog sramnog procesa nestao bez traga.
Od te 1948. godine bilo je potrebno da prođu 22 godin3 kako bi komisija u Ljubljani utvrdila da ni istražni ni sudski postupak nije urađen u skladu sa zakonom, potom dodatnih šest kako bi Vrhovni sud Slovenije doneo odluku da poništi prethodno donetu odluku Vojnog suda Slovenije iz 1948. godine i osuđenike iz Dahau procesa proglasi nevinima, a još deset godina kako bi i politički bili rehabilitovani.
U uspomenu na Stepišnika, u Slovenskoj Bistrici se od 2002. godine održava memorijalni turnir pod nazivom Stepišnikov memorijal.
Ukoliko imate nekoga ko se bavio sportom bilo na amaterskom, bilo na profesionalnom nivou, a u periodu od 1941. do 1945. godine je bio zatočen u nekom koncentracionom logoru, slobodno nas kontaktirajte na strahinja.nikolic@nova.rs.
