0
Jeste li nekad zamišljali kako izgleda kad izađete iz komfor zone i probate da uradite nešto što vam isprva zvuči suludo?
Visok rizik obično nosi i veliku dobit, čega su obično svesni kriminalci kada se upuštaju u nezakonite radnje. Rizik se nekad isplati, nekad se i osveti, a Miloš Šarčev je osetio i jednu i drugu stranu.
PROČITAJTE JOŠ:
Većina ljudi često radije bira sigurnost običnog posla, umesto bojazni da se nešto ozbiljno ne izgubi ako se rizik ne isplati.
Srpski sportista nije tako razmišljao pred poslednju deceniju prošlog veka. Sticajem okolnosti postao je legenda sporta o kom danas slušamo sve manje i ređe.
Šarčev danas ima 59 godina, za njega možda niste čuli, ili jesu starije generacije i entuzijasti koje zanima bodibilding.
A Srbin je krajem osamdesetih uradio nešto što je mnogima ostalo nedosanjani san i nezamislivo. Šarčev je postao legenda bodibildinga bar u našim okvirima i „srpski Švarceneger“.
Njegova priča je počela 1981. u Bečeju, a zahuktala se potpuno netipično, ali i sudbinski, na jednom brodu. Putovao je u Italiju da bi se takmičio na Evropskom prvenstvu kada je imao 23 godine.
Dok se vraćao kući u tadašnju Jugoslaviju kupio je jeftine karte jer je imao finansijskih poteškoća i sreo je dve žene koje su delovale kao da imaju morsku bolest.
Bilo im je muka, Šarčev im je pomogao i ispostavilo se da je reč o Amerikankama koje će mu pomoći da ispuni jedan od svojih snova.
„Razmenili smo brojeve i u suštini, rekle su mi: ‘Ako ikad dođeš u Sjedinjene Države, pozovi nas“, ispričao je Šarčev nedavno.
Treba imati na umu da je to vreme fiksnih telefona, bez vajbera, skajpa, interneta i drugih platformi za komunikaciju. Tu su pisma, fiksni telefoni i otprilike to je to.
Utoliko je Šarčevu bilo teže da razmišlja o putu u Sjedinjene Države 1987. godine, tim pre što je imao poteškoća da dobije vizu.
„Super teško je bilo da se dobije viza, a onda za jednog momka iz Srbije da skupi novac za putovanje, to je bila potpuno druga stvar“, priča Šarčev.
Dvostruki Mister Jugoslavija ipak je uspeo da dobije neke promotivne ponude za nekoliko reklama i po sopstvenom priznanju, skupio je dovoljno novca tek da ode do Sjedinjenih Država.
„Zaradio sam dovoljno da stignem do tamo… imao sam 428 dolara i deset centi u džepu“, otkrio je Šarčev. Ispostavilo se da Amerikanke koje su obećale pomoć, nisu slagale.
Kreirao je petogodišnji plan i morao je da radi žestoko i dugo svakog dana da bi ga ispunio.
„Mučio sam se, radio naporno. Radio sam od pet izjutra, pa do ponoći i tako šest dana u nedelji“, priseća se Šarčev kom je u glavi bio jedan cilj – da živi od bodibildinga.
Na putu ka tom cilju je bilo nekoliko koraka. Prvi je već prešao dolaskom u Ameriku, sledilo je da se spremi i osvoji priznanje „Mister Univerzuma“.
Potom je planirao da postane profesionalac u svetu bodibildinga, da se kvalifikuje za takmičenje Mister Olimpija i da onda naposletku može da zarađuje od sporta.
Već 1989. je uspeo da postane „mister univerzuma“, a do 1992. godine je ispunio sve ciljeve iz svog petogodišnjeg plana.
Suština je, kaže da se radi naporno i metodično. Miloš nikada nije uspeo da postane Mister Olimpija. Recimo, Arnold Švarceneger je slavu stekao posle sedam titula Mister Olimpije od 1970. do 1980. godine.
U vreme kada je Šarčev pokušavao da se nadmeće na tom takmičenju dominirali su Li Hejni i Dorijan Jejts. Upravo je ovaj drugi mogao da ga „košta glave“.
Ipak, treba biti pošten, pa reći da je Šarčev sam odlučio da iskoristi sintol, ulje koje se koristi za bolji izgled mišića.
„Jednom sam imao slučaj, koristio sam sintol. To je glupost na koju smo naseli jer su nam servirali priču. Fleks Viler je bio takmičar 1997. i favorit za pobedu, Dorijan Jejts je doneo kod mene 12 ampula nečega. Kazao je da je to sintol i da treba da da Fleksu. To je ulje koje se ubrizgava direktno u mišić da bi bio veći volumen. Sudije su mi rekle da mogu da dobijem zvanje ‘Mister Olimpija’ uz veće ruke što me je motivisalo“, rekao je svojevremeno Šarčev za Balkan info.
Jejts mu je rekao da uzme pola, Šarčev je uzeo i priznao da kad „prodate dušu đavolu, on to i naplati“. Stvorila mu se fibroza i nekroza, mrtvo tkivo, mišići su atrofirali, a onda su nestali.
Ta loša odluka ga je koštala karijere, jer veruje da bi se takmičio i godinama kasnije, a prestao je 1999.
Konkurencija je tih godina bila jaka, pa Srbin nije mogao bolje od desetog mesta na „Mister Olimpija“, ali je do kraja karijere sakupio 72 takmičenja i imao je prva mesta u Torontu, pa na Pro kupu u Kanadi, a ima i tri druga i deset trećih mesta i već dugo uspešno radi kao trener.
BONUS VIDEO: Magična kombinacija Tadića i Bergvajna za dominaciju Ajaksa
