0
Stin Moler, kapoera majstor iz Kopenhagena, ekskluzivno je govorio za Nova.rs.
Kada su u 16. veku robovi koji su u Brazil, tada pod patronatom Portugala, dovedeni iz Angole, Mozambika, Gvineje Bisao, Kape Verdea i Sao Tome i Principea, počeli da, pod plaštom tamošnjeg narodnog plesa, vežbaju borilačku veštinu, malo ko je očekivao da će na taj način započeti proces koji će zahvatiti čitav svet, promeniti kulturu planete, a da će u toj promeni učestvovati i Srbija.
PROČITAJTE JOŠ:
U Brazilu je ta promena dobila konkretnu formu zahvaljujući Manuelu dos Rejsu Mačadu, u tom malom, ali velikom svetu čuvenom po imenu majstor Bimba, da bi širom sveta postala popularna zahvaljujući filmu „Only the strong“ sa Markom Dakaskosom u glavnoj ulozi, te reklami za jedan brend mobilnih telefona.
U pitanju je brazilska borilačka veština koju je UNESCO uvrstio u kulturno nasleđe sveta, kapoera.
Jedan od najzaslužnijih – ako ne i najzaslužniji – za to je Stin Moler. Profesor fizičkog vaspitanja je iz Kopengahena, preko Brazila, stigao sticajem okolnosti do Srbije, Beograda, potom Novog Sada, gde je obeleženo 20 godina otkako kapoera postoji u Srbiji.
U ekskluzivnom intervjuu za Nova.rs, Stin je otkrio kako je uopšte došlo do toga. I, sudeći prema njegovoj priči, nije bilo ni najmanje jednostavno. Naprotiv.
Za početak, opišite nam šta je kapoera?
„Kapoera je brazilska kulturna manifestacija. Nastala je iz potrebe za slobodom govora i uma, duha, tokom kolonizacije Brazila, kada su milioni bili dovedeni iz Afrike u Brazil kako bi radili. Bili su zarobljeni na farmama, radili na poljima… Neki su uspeli da pobegnu, osnivali su zajednice, sela, čak i gradove, gde su vratili tradicije iz svoje domovine, ali pritom stvarali i nove tradicije u Brazilu. Kasnije, dolazili su u gradove, širili veštinu i kapoera je počela da raste.“
Veliki deo opšteg utiska je muzika, i čini se da nije moguće zamisliti jedno bez drugog?
„Muzika je kasnije dodata, povezana sa pokretima, i svakodnevno se razvijala. Ipak, još uvek je bila zabranjena na svim nivoima, sve do 1936. godine, kada je gospodin Bimba postao prvi majstor kom je bilo dozvoljeno da podučava kapoeru. On je izumeo opremu, pojaseve i metodologiju učenja kapoere. Od tog momenta je počelo da se razvija. Postojala dvojica braće koji su otišli u Baiju, kod Bimbe na treninge, naučili su nešto i vratili se u Rio de Žaneiro, gde su osnovali grupu koju su nazvali senzala.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako ste vi, kao Danac, uopšte došlo do te veštine i ideje da se njom bavite?
Kapoera se širila polako, i tokom 1980-ih prvi ljudi su počeli da podučavaju i van Brazila. Ja lično sam kapoerom počeo da se bavim krajem osamdesetih kod majstora Pešinja, a par godina kasnije sam osnovao svoj klub u Danskoj.“
Šta je čini toliko neodoljivom, kako je postala to što je danas?
„Magična je. U njenoj srži je muzika i ritam koji prenose misteriju, naš odnos jednih sa drugima, poštovanje prema starijima i kapoeri. Svi učestvuju, pevaju… dok dvoje boraca u krugu pokazuju svoju veštinu. Ona je kombinacija muzike, akrobatike i borilačkih veština.“
Od Brazila preko Danske do Balkana je dug put… Kako je kapoera stigla u Srbiju?
„Malo pre početka građanskog rata postojalo je nekoliko ljudi koji su znali ponešto i to zahvaljujući jednom Dancu. Jedan od tih ljudi je, odmah po završetku rata, otišao u Dansku na događaj, upoznao jednog od mojih učenika i došao u posetu mom klubu u Kopenhagenu. Pitao me je da postane moj učenik, nakon čega sam ja 2001. prvi put došao u Beograd i održao prvu kapoera radionicu.
U našoj grupi „senzala“ imamo test period od godinu dana, kako bismo videli da li će sve funkcionisati, da li će se ljudi uklopiti… Sve je išlo dobro i završeno je tako što smo obeležili 20 godina kapoere u Srbiji. Svi moji učitelji koji su podučavali u Srbiji su odavde. Dolazim par puta godišnje u Srbiju, oni dolaze kod mene u Dansku, imamo i puteve u Brazil kako bismo se usavršavali…“
Čega se posebno sećate?
„Sve se dešavalo nakon građanskog rata, i bilo je ludilo. Atmosfera je bila veoma napeta, bilo je jasno da je nešto sa čime ćemo morati da se borimo. Imali smo na početku nekoliko učenika, nakon čega je usledio pravi bum, i došli smo do brojke od 500 ljudi koji su trenirali. Tokom vremena smo došli do nešto prirodnijeg broja. Poslednjih par godina je bilo teško zbog pandemije koronavirusa, ali polako se vraćamo u ritam. I ljudi sve više i više razumeju. Takođe, i Srbija, uprkos svim poteškoćama, se razvija.“
Ako vratite uspomene, šta vam je posebno upečatljivo na razvoj kapoere u Srbiji?
„Kad sam došao, bilo je… Pa… Ja sam iz Danske, a Danska je deo vojnog saveza sa Sjedinjenim Američkim Državama koji je bombardovao Srbiju. Kao što znate, mnogi Srbi su smatrali da se Amerikanci, i mi sa njima kao saveznici, mešamo u nešto što nije naša stvar.
Došao sam kao agresor, Srbija je bila u problemu… I nisam poznavao zemlju, nisam poznavao kulturu. Razmišljao sam u pravcu ‘OK, imam neke ljude koji žele da uče o kapoeri’, i to je bilo to. Došao sam otvorenog uma, i razmišljao u pravcu – ‘hajde da vidimo šta će da bude’.“
I, kako je bilo? Šta je ostavilo najveći utisak?
Naučio sam mnogo. Kad mnogo putujete… Recimo, ja prenosim kulturu zemlje koja nije moja – Brazila – zbog čega imam veliku odgovornost, ali takođe, učim mnogo toga. Učim o razlikama, koliko je bitno da se razlikujemo, ako uspemo da zanemarimo te razlike, naučićemo mnogo jedni o drugima.
To je i suština kapoere, nije bitno kojoj religiji pripadate, u šta verujete, vaša boja kože, nacionalnost… već moramo da se poštujemo i prihvatamo otvorenog srca, uz želju da učimo jedni od drugih. To prenosim na svoje učenike. Da ne budu naivni, da uče kako da se brane, ali i da poštuju granice, druga uverenja… Ako svi to uradimo, verujem da će svet biti lepše mesto.“
Pored kapoere, da li pratite još nešto od srpskog sporta?
„Da, znam za Novaka. Srbija je sjajna sportska zemlja, imate šampione u košarci, u fudbalu ste veoma dobri, tu su i teniseri… To vam je u prirodi, i to ste prenili i na kapoeru. Kad želite da naučite nešto, imate disciplinu, i to radite stopostotno predano. Ali nikada nisam išao na utakmicu.“
Za kraj, šta vam se, nakon dve decenije, sviđa u Srbiji?
„Koliko ste sjajni domaćini, toplog srca. Možda malo rezervisani u početku, ali ste sjajni ljudi. Volim vaš roštilj. I priroda je prelepa. To posebno cenim. Ali, sve u svemu, poštovanje i taj stav toplog srca, skromnost i želja da učite uz poštovanje, e to baš volim.“
BONUS VIDEO Zlatni skok Ivane Španović
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
