0
Trebalo bi to da budu sasvim obične slike, ali ne i za vreme u kom živimo...
Ovo je jedan od tekstova koji su se napisali sami. Za njega nisam morao da razmišljam o temi, nisam ni tragao za istom, već se priča sama pojavila ispred mene, a ja sam je samo stavio na virtuelni papir.
Jedan naizgled sasvim običan dan obasjan suncem i temperaturom neobičnom za februar mesec počeo mi je tako što sam izašao napolje. I umesto da odmah uživam u prirodi (sva sreća živim u delu grada gde nije baš sve od betona) savio sam glavu i kretao se buljeći u telefon i čitajući vesti, kao svaki pravi novinar.
PROČITAJTE JOŠ...
Put koji sam planirao da pređen sam preprečio prolaskom kroz školsko dvorište, a u njemu sam digao glavu tek da vidim kuda idem. Kada sam je digao, više je nisam spuštao. Prizor je bio deca koja igraju žmurke i šuge bez jakni, jurcaju po dvorištu, a telefona ni na vidiku.
Da bih se makar malo uklopio u sredinu, istog momenta sam stavio telefon u džep i uživao u povratku u detinjstvo, gde se reč igra vezivala baš za žmurke i tome slično, a ne telefon i moderne tehnologije.
Nastavljajući šetnju naleteo sam na još dva parka u roku od nekoliko minuta, ali telefon i dalje nisam video u dečjim rukama. U jednom parku četiri drugarice su rančeve ostavile na jednoj klupi, dok su na drugu sele i pričale. U drugom su pak bila još mlađa deca u pratnji baka i deka, a zanimaciju su pronalazila sama na suncu lepog zimskog, htedoh reći, prolećnog dana.
Onda sam shvatio – pa ne uzmu deca sama telefon u ruke. Mi stariji im uvalimo to, nađemo im laku zanimaciju i prepustimo im svom tom surovom svetu koji se krije iza ekrana. To često uradimo bez ikakvih daljih mešanja, saveta i sugestija šta bi moglo da ih sačeka na društvenim mrežama, u igricama ili sadržaju koji svakodnevno prate.
Naravno, život bez telefona u današnje vreme nemoguć je čak i za decu u osnovnoj školi, ali on nikako ne sme da bude primaran u odrastanju.
Tradicionalne igre u parku i druženje sa vršnjacima, međusobno nadmetanje i klinački razgovor bez gledanja u ekran, nikada neće izaći iz mode. Zato nemojmo remetiti decu, nemojmo im postavljati ciljeve i crtati gde treba da stignu, nemojmo da liče na nas i da ispunjavaju roditeljske ciljeve. Pustimo ih da sami izaberu put, a na nama starijima je da ih usmerimo na pravi način, pružimo pažnju kao roditelji ili članovi porodice i zaštitimo od svih modernih pošasti ovoga sveta.
Druga slika istog dana koja mi je zaokupila pažnju desila se na pionirskoj košarkaškoj utakmici. Pratio sam meč mlađeg brata, a pažnju su mi pored nekih košarkaških detalja, zaokupili i gestovi dečaka u nekoliko navrata.
Kako to obično biva u sportu, bilo je tu mnogo padova, nenamernih saplitanja, slučajnih udaraca, borbi za loptu… Prilikom svake od pomenutih situacija momci iz suparničkih ekipa prilazili su „rivalima“ i pitali ih da li su dobro, uz naravno pružanje ruke i sportski pozdrav.
Onda sam se samo na trenutak prebacio na surovost profesionalnog sporta, gde sve češće gledamo prepucavanja, vređanja i tuče na terenu, a sve manje iskrene pozdrave i sportske poteze, pošto su ego i podvaljivanje protivniku valjda na prvom mestu.
Vraćajući se kući prolazio sam sa druge strane istog školskog dvorišta u kojem sam započeo dan. Onda sam se setio nečega što se dogodilo pre oko mesec dana. U jednoj kišovitoj noći užurbano sam se sa devojkom vraćao kući kada sam video klinca kako reketom „bije“ lopticu o zid. Kiša nije bila baš tako blaga, mrak je već odavno pao, a ja sam se odlučio da priđem dečaku, iako sam se plašio da ne pobegne i pomisli da ću ga kidnapovati ili tome slično. U kakvom svetu živimo ja bih verovatno pobegao na njegovom mestu bez da čujem glas osobe sa kapuljačom koja mi prilazi u tami i želi nešto da me pita.
Međutim, dečko mi je bez straha prišao, i dalje sa reketom u ruci i jasnom željom da nastavi da trenira čim se pomerim, bez obzira na sve oko njega. Oduševljen onim što vidim, samo sam mu čestitao, rekao da tako nastavi i u sebi se ponadao da ću jednog dana moći da kažem da sam prisustvovao malom delu stvaranja novog Novaka Đokovića ili bolje reći Koste.
Ime dečaka otkrio sam vam samo da bih jednog dana mogao da se pohvalim ovom pričom u slučaju da pokislog momka sa reketom i lopticom uskoro vidimo na najvećoj sceni.
Deca su najveće blago koje imamo, a u Srbiji ih je nažalost sve manje. Umesto da njihove iskrene emocije preovladaju, obično se roditelji i najbliža porodica mešaju više nego što treba, pa umesto zdravog razvoja, ponekad i u najboljoj nameri umemo da zatrujemo decu.
Tome treba da stanemo na put. Lične frustracije starijih, poslovne probleme, manjak slobodnog vremena i ljubavne jade, deca ne treba da osete, bar ne u najranijem dobu. Ona su rođena za ljubav, znaju da uživaju u životu, a za njih treba da se borimo, ali ne da bi oni ostvarili naše, već sopstvene snove.
BONUS VIDEO Novak na treningu igra boćanje
