Neverovatna priča najmlađe Srpkinje koja se popela na Mont Everest: Dolores el Šeleh za Nova.rs o usponu, Novaku...

U četvrtoj sezoni serije "Prijatelji" Čendler i Džoi, tokom razgovora u Central Perku, dolaze na "genijalnu" ideju - popeće se na Mont Everest.

Naravno, nakon "intervencije" svoje prijateljice Fibi, koja im je skrenula pažnju na cenu i opasnosti koje vrebaju, cimeri iz stana broj 19 u ulici Grov 545 na Mehnetnu (adresa koja inače ne postoji) odlučuju da umesto toga iznajme dokumentarni film o usponu na Everest.

No, na kraju - što je nekako i bilo prirodno - "pala" je odluka da veče provedu gledajući - Umri muški.

Ipak, ima i onih koji, umesto avantura Džona Meklejna, biraju da udobnost fotelje zamene hladnim šatorima i krenu na dugo putovanje ka vrhu sveta.

Prigodno, imena tih ljudi ostaju ovekovečena, jer u pitanju - uprkos svim kritikama koje postoje u poslednjih nekoliko godina - jeste veliki podvig i trijumf snage volje. A spisak svih onih koji se popnu na Mont Everest dostupan je i javno.

Ako u njega ukucate "Serbia", dobićete spisak od devet imena. Među njima, sedam muškaraca i - dve dame.

Prva Srpkinja koja se popela na Mont Everest, i to 2007. godine, bila je Dragana Rajblović, sa kojom smo o tome razgovarali protekle godine.

A druga će na prvi pogled izazvati čuđenje. Jer, verovatno niko nije očekivao da će naša zemlja stajati pored potvrde o usponu devojke za Srbiju neobičnog imena - Dolores el Šeleh.

"Moja majka je Srpkinja i Srbija ima veliko mesto u mom srcu! Nisam rođena ovde, rođena sam i odrasla u Jordanu i sa očeve strane sam Palestinka. Ali Srbija je mesto koje zovem domom jer se osećam povezano sa samom sobom kad god dođem. Kao dete sam dolazila često tokom leta kod svoje bake i provodila sam vreme sa srpskom stranom porodice, što je ostavilo veoma jak i pozitivan uticaj na mene", rekla nam je Dolores na početku razgovora o periodu života koji je 23. maja 2019. godine kulminirao "osvajanjem" vrha sveta.

"U Srbiji provodim više vremena nego bilo gde drugde, živela sam ovde ranije, 2021. godine. Imam mnogo dobrih prijatelja koji su mi takođe kao porodica, volim takođe jednostavnost okruženja ovde."

Kako je u pitanju razgovor za sportsku rubriku, otkrila je i koji srpski sportista je ja nju ostavio najjači utisak - ali i zbog čega. Očekivano, u pitanju je Novak Đoković:

"Za mene je Novak Đoković neko koga veoma poštujem kao sportistu, upoznala sam ga lično i razgovarala sam sa njim nekoliko puta. Veoma je posvećen svojoj strasti ka tenisu i svojooj porodici. Balans između profesionalnog i privatnog života je osobina kojoj se veoma divim i na koju se ugledam, jer nije jednostavno to postići i potrevbno je mnog ohrabrosti i samopoštovanja kako biste došli dotle i ostali konstantni."

Srbija jeste zemlja u kojoj zima ume da bude žestoka, dok je u Jordanu sneg retkost - mada ne i čudo. Ipak, neobično je očekivati da će osoba koja je odrasla na Bliskom istoku i Balkanu odlučiti da pustinje Jordana i šume Šumadije zameni hladnim Tibetom. Mada cilj svakako jeste bio vredan - put na krov sveta.

A kako je uopšte došlo do toga?

"Uvek sam bila ambiciozno biće, i sport je uvek bio deo mog života, nekako. Bila sam deo plivačkog tima u Sjedinjenim Američkim Državama, skok udalj i taekvondo sam tenirala u Jordanu. Planinarenje je nešto čime sam počela da se bavim sa nešto više od 20 godina. Prvo sam želela da vidim da li imam uopšte strast prema planinama i da li je to nešto u čemu se osećam energično, pogotovo nakon što sam se osetila veoma živom dok sam posećivala zabačene planinske predele.

Odluka o Everestu je doneta usput, nakon što sam se popela na nekoliko visokih planina kako bih istražila više i testirala svoje sposobnosti u tom okruženju. Svaka planina je magična na svoj način, Everest je ipak poseban. Želela sam da osetim čitav uspon i dolazak na vrh, i da ostavim traga u istoriji. Ali, ispostavilo se da sam sa sobom ponela mnogo više, samo zbog toga što sam stajala na vrhu sveta", otkrila je Dolores.

No, stvar nije toliko jednostavna - odlučiš jednog dana da se popneš na Mont Everest, bukiraš kartu i to je to. Naprotiv, gospošica El Šeleh je otkrila da je potrebno mnogo više od toga:

"Najvažniji deo priprema je ići na "manje", ali ne tako male planine, kako biste osetili planinu i njene potrebe. Takođe, živeti zdravijim načinom života kada je u pitanju ishrana i trening, bez preterivanja u bilo čemu. Samo balans i uživanje u procesu. Važan je i momenat mentalne pripreme čitanjem o rizicima i predostrožnostima koje je potrebno preduzeti,"

U teoriji je sve prelepo - sneg okolo, belina, uspon... Ali, uspon na Everest ima i svoju tamnu stranu:

"Bilo je mnogo lepih, ali i bolnih trenutaka, kao uostalom svakoga dana u životu i iskustvima koja nas oblikuju. Rekla bih da je najbolji trenutak bio onaj kada sam sa svojim timom stigla na vrh i to što smo zajedno mogli da proslavimo. Ali najgori je bio momenat kada je jedna osoba preminula tokom spuštanja i potreba da se sa time nosiš u istom trenutku, nastaviš put sa tom tugom, pogotovo znajući da je vrh već dostignut.

Još jedan dramatičan trenutak dogodio se kada sam kasnije tokom dana izgubila svest jer je bilo veoma hladno tokom noći, pa je vodič druge ekspedicije ostao sa mnom da bi me povratio. Topio je led kako bih nešto pila i dao mi je grickalice kako bih povratila nivo energije i nastavila da spuštanjem do nižih kampova."

Na pitanje kako se nosila sa tim trenucima, nije krila da su imali veoma snažan uticaj na nju:

"Da... Bila sam mentalno spremna za te scene, ali opet, kad vidite tako nešto u realnosti... Drugačije je, bilo je nerealno, ali pokušala sam da ostanem pozitivna. Strah i panika nisu loša osećanja, umeju da pomognu, ali je potrebno znati kako ne dozvoliti da sve to ima negativan uticaj na vas, pogotovo u tim situacijama. Mnogo delova tokom uspona je bilo teško, pogotovo kada smo išli od kampa i kampa. Što smo više išli vreme se iznenada menjalo, nivo kiseonika je nizak. Najizazovniji deo uspona bilo je nošenje boce sa kiseonikom, ali i paženje svakog koraka, kako se ne biste okliznuli i pali. I uvek je važno biti zakačen na konopac zbog ivica planine. Strana sa koje sam se pela, sa Tibeta, je veoma strma i može da bude veoma klizava i kamenita, što je bilo veoma strašno, pogotovo nakon 7.500 metara.

Ipak, vredelo je - 23. maja 2019. godine Dolores el Šeleh je ispisala istoriju:

"Osetila sam mešavinu emocija. Ponos jer sam uspela da prođem kroz ovo putovanje dugo skoro dva meseca, i suze nisu htele da stanu! Svi teški trenuci koje sam proživela tokom uspona su izbledeli u tom trenutku i znala sam da me je vera u Boga pratila do tog trenutka, i nazad do nižih kampova, i da je to nešto što ću zauvek nositi sa sobom. To je ostalo i posle povratka. Da kada imate vere i verujete i potrudite se oko nečega što želite, nije teško to i ostvariti. Ali, isto tako, nije sve namenjeno da bude pronađeno na vrhu. Ponosna sam jer je planiranjenje posebna vrsta sporta i ja sam prva Arapkinja koja se popela sa severne strane, druga Srpkinja u istoriji. I to je veoma unikatno iskustvo."

Za kraj, imala je i poruku:

"Bilo je vredno izaći iz svih šablona i istražiti sebe. Da, bilo je veoma rizično i ne bih rekla da je za svakoga da ode tamo, ali za mene mogu da kažem da je naviše intuicija bilo to što me je vodilo tamo i da je jedinstveno iskustvo koje će zauvek biti sa mnom", zaključila je devojka koja će ostati upamćena u iistoriji kao najmlađa Srpkinja koja se popela na Mont Everest.

BONUS VIDEO