0
Dan za danom, u razmaku manjem od 24 sata, košarkaši Srbije su igrali sa reprezentacijom SAD na Olimpijskim igrama, i Novak Đoković je u 60. okršaju sa Rafaelom Nadalom ubedljivo slavio za prolaz u 3. kolo turnira.
Kao neko ko živi sport (košarku posebno), definitivno nisam svestan čemu sam sve prisustvovao u Lilu i dan kasnije Parizu.
Šta se dogodilo, kakva su ovo 24 sata bila? Za ceo život, znam, za čekiranje na listi želja, za pričanje deci…
Kad izgovoriš naglas – gledao sam Srbiju protiv Drim tima na Olimpijskim igrama i Đokovića protiv Nadala – dovoljno da staneš i da danima samo o tome misliš i pričaš.
“Soccerbet iz Pariza – sponzor izveštavanja”
Lebron koji posle meča tupka Aleksu Avramovića u prolazu i govori mu „good game, good game“, Stef Kari koji je toliko opušten dok prolazi, nepristojni Entoni Edvards koji je toliko srećan što igra sa idolom Kevinom Durentom u dresu Amerike.
I svi oni prošli su pored nas toliko blizu da je skoro bio ugrožen privatni prostor što se kaže. I nije, niti treba ovo da bude fascinacija najvećim svetskim zvezdama sporta, iako ne možete svaki dan da ih gledate uživo, nego pokušaj da se približe i dočaraju 24 sata na OI i uticaj na ljudsku psihu.
OI U PARIZU
Dakle, košarkaški spektakl na fudbalskom stadionu, verujemo događaj u Top 10 na ovim Igrama, a onda povratak kući, manje od četiri sata spavanja i novi dan, i to kakav.
Nema ni najmanje mesta kukanju, jer upravo se snovi trenutno žive, a nekad i nekima zauvek ostanu samo snovi. Sada su opipljivi, vuku sa sobom emocije koje nikada pre nismo spoznali, vuku neku posebnu snagu i energiju koju, za mene, samo sport i ljudi u njemu i oko njega mogu da izazovu.
Zato je bilo i TV uključenja, jer se danas u Parizu nije igrao tenis, već je ispisana gotovo izvesno poslednja stranica istorije najvećeg rivalstva.
I šta je ono bilo, retko kada viđena dominacija Novaka Đokovića protiv Rafaela Nadala i to na njegovom terenu, gde je podigao 14 grend slem trofeja. Opustio se Nole malo, a to je Rafa jedva dočekao, pogotovo jer se on nikad ne predaje. Ali nikad.
Koliko god nemoćan bio i sateran uz zid, ne, peglanje do kraja je jedina opcija za njega. I jeste, izvukao je četiri gema zaredom u drugom setu, Nole se onda sabrao i priveo kraju skoro savršen meč, kako je sam video njihov 60. međusobni susret.
Za vreme istog stizale su mi poruke kako sam privilegovan što sam uživo na „Šatrijeu“ gledao najveće teniske šampione i kako treba da uživam.
I jesam, osećam se ponosno, stvarno je taj jedinstven osećaj do kraja neopisiv.
I uopšte ga nisam svestan. Apsolutno i dalje nemam osećaj da sam uživo gledao Novaka i Nadala, i to kakav njihov meč, iako sam sve vreme razmišljao o tome. I tek ću…
Jednostavno, mislim da ljudski mozak nije u stanju da obradi sve to. Svu tu količinu najpre emocija, onda informacija, stvari koje život znače i koje mnogo mnogi ne mogu da dožive, jer se nikad ne nađu u prilici.
A, plastično rečeno, živimo u tom digitalnom dobu, surovo brzom, gde sati meni prolaze kao minuti, pa ne stižemo sve u glavi ni da posložimo onako kako bismo želeli.
BONUS VIDEO
