Da li znate da Srbija ima mnogo vrhunskih sportista koji su potpuno zapostavljeni? Da li znate da država ne čini ništa da im pomogne? Da li znate da Srbija to ne čini, iako međunarodni memorandum, tera na drugačije postupanje? Ima li kraja nepravdi?
Milivoje Brakočević, čovek koji je morao da bude igrač i selektor gluvih i nagluvih rukometaša, pa čak i tim menadžer, u razgovoru za Nova.rs je otkrio mnoge probleme sa kojima se suočavaju gluvi i nagluvi sportisti. Srbija je odlučila da bude i gluva i nema i slepa na zahteve naših gluvih i nagluvih sportista, otuda je formulacija Brakočevića da je „zakonodavac očito gluvlji nego mi gluvi“ i više nego na mestu.
PROČITAJTE JOŠ
Otac naše proslavljene odbojkašice Jovane i čovek koji se godinama bori da gluvi i nagluvi sportisti dobiju iste uslove kao i svi zato pojašnjava šta se sve dešavalo prethodnih godina, ali i kako bi mogla da izgleda budućnost srpskog sporta ukoliko država ne pomogne.
Najpre je pojasnio kakav je status gluvih i nagluvih reprezentativaca Srbije. To su sportisti koji su vrhunski na svetskom nivou, ali u Srbiji su nepravedno zapostavljeni.
„Status vrhunskih gluvih sportista nije baš ravan nuli, ali je blizu nule…
Naime, dobijaju se odrđena sredstva u našem Sportskom savezu gluvih Srbije (SSGS) od strane Ministarstva omladine i sporta, ali ta sredstva nisu dovoljna za kompletan rad našeg Saveza (organizovanje državnih prvenstava onih sportova koje imamo, a neki su se upravo zbog besparice ugasili, kao na primer rvači, a imali smo takve šampione koji su osvajali medalje na velikim Međunarodnom takmičenjima). Nemamo dovoljna sredstva da idemo na velika takmičenja kao sto su Olimpijske igre gluvih, svetska i evropska prvenstva gluvih, pa se u velikoj meri sami snalazimo… O potrebnoj opremi i pripremama da i ne govorimo.
Takođe, imamo deset stipendija za mlade ili za zaslužne sportiste koje nam obezbeđuje Ministarstvo omladine i sporta. Na tome smo zahvalni, ali ono što nas jako boli jeste činjenica da nas ni Sportski savez Srbije (sa svojim zakonodavnim timom koji piše Zakon o sportu,) Olimpijski Komitet Srbije, kao ni samo Ministarstvo omladine i sporta ne priznaje da smo u istoj ravni sa Olimpijskom i Paraolimpijskim Komitetom, što je ravno diskriminaciji.
Mi imamo odavno dokumenat kojim dokazujemo da je Internacionalni Komitet Sporta Gluvih (ICSD), kao naša svetska krovna organizacija Sporta Gluvih priznata od strane Međunarodnog Olimpijskog Komiteta (MOK), te samim tim automatski treba da smo priznati i od naših krovnih sportskih institucija, kao i sva naša velika takmičenja koja su organizovana pod okriljem ICSD-a, i usput i naši vrhunski rezultati (među nama ima osvajača medalja sa Olimpijskih, svetskih i evropskih takmičenja za gluve).
Nista od toga nije priznato od strane gore navedenih krovnih institucija u Srbiji. Zbog toga godinama trpimo ogromnu nepravdu, pa i materijalnu štetu… Za naša vrhunska sportska dostignuća nisu izdvojene nikakve nagrade, niti nacionalne sportske penzije, a samim tim nemamo nikakav status“, počeo je Brakočević za Nova.rs.
Sistemska podrška države je i dalje mit. Brakočević je pojasnio sve detalje za one koji nisu dovoljno upućeni u ovaj slučaj.
„U prethodnom pitanju sam praktično odgovorio i na pitanje postoji li sistemska podrška države za gluve sportiste, ali da ipak pojasnim.
Naš Sportski Savez Gluvih Srbije (SSGS) svake godine je podnosio Ministarstvu program godišnjeg rada i obaveza, kao i Plan svih državnih i međunarodnih takmičenja za nastupajuću godinu i pritom podnosili izveštaje koliko nam je novca potrebno da sve to bude valjano urađeno. Razumevali smo ekonomsku situaciju države, ali smo uvek dobijali minimalna sredstva koja nikako nisu mogla da podmire sve naše bar osnovne potrebe. Morali smo sami da se snalazimo.
Brakočević je imao zavidnu karijeru i kao čujući sportista, igrao je u vreme Jugoslavije u prvoj ligi, po mnogima jedne od najboljih na svetu u tom trenutku.
Ali, ponavljam, nije to toliko bolno koliko je bolna činjenica da nas decenijama otpisuju, negiraju, ne priznaju i samim tim diskriminišu.
Dobijamo minimalna sredstva, a imamo obavezu da odrzavamo kampove za mlade, da učestvujemo na velikim Međunarodnom takmičenjima i to barem u rukometu, streljaštvu, šahu i tenisu, gde imamo zaista vrhunska sportska dostignuća, da organizujemo državna takmičenja u mnogim sportovima itd itd.
Dakle, ne postoji sistemska podrška države.“
Srpski gluvi i nagluvi rukometaši redovno osvajaju medalje, šahisti su u vrhu rang lista i na svim takmičenjima, Staša Srbulović je četvrta teniserka sveta… Lista uspeha je predugačka, a pomoći države nema.
„Imamo zaista izuzetne sportiste u pomenutim sportovima. Osvajače medalja sa Olimpijskih igara gluvih, kao i sa svetskih i evropskih prvenstava za gluve.
Pogledajte samo kako su prganizovane Olimpijske igre u Tajpeju (Tajvan) i koliko država iz svih kontinenata je medijski to ispratilo, a kod nas nije ispraćeno ni kada smo u Beogradu, na Evropskom prvenstvu u rukometu osvojili zlatnu medalju. Niko od čelnih ljudi iz krovnih organizacija Sporta Srbije nije dosao da nas prati, pa niti da čestita za tako veliki uspeh. Imamo i tri olimpijska srebra u rukometu, dve olimpijske bronze (rukomet i streljaštvo), šahisti su nam godinama u samom vrhu sveta, sada se i pojavila izuzetna mlada teniserka koja obećava vrhunske rezultate…
Rvači su nam se ugasili… Fudbaleri nemaju nikakve uslove, jer je preskupo njih slati na takmičenja. Mi smo često išli na takmicenja bez doktora, bez fizioterapeuta, pa čak i bez dovoljnog broja igrača… A i kada smo imali doktora, čovek je išao sa nama o svom trošku…
Na Evropskom prvenstvu u rukometu u Linjanu Sabiadoru (Italija), ja sam bio i igrač i trener, i vođa puta i Sportski direktor reprezentacije, jer nismo imali novca da određeni ljudi sa tim funkcijama putuju sa nama… I osvojili smo tada bronzu. Zar to nije tužno?“
Da li je bilo pokušaja da se to promeni i kakvi su odgovori dolazili od ljudi sa vlasti?
„Mnogo toga treba promeniti. Pre svega zakon o sportu gde nas gotovo i nema, jer nas svrstavaju u neolimpijske sportove, a to nije u redu, jer imamo onaj gore pomenuti dokument kojim nas priznaje MOK.
Poslednja „izmena“ Zakona kojom su „kao hteli“ da nas priznaju jeste tako što su nas bez ikakvog povoda uvrstili u Paraolimpijski sport. Ja bih to nazvao namerna greška, kako bi nas doslovno blokirali da nemamo ništa – jer kako da donosimo medalje sa Paraolimpijskih igara kada se mi tamo uopšte i ne takmičimo! Mi ne pripadamo Paraolimpijskom Međunarodnom Komitetu, mi pripadamo ICSD-u, koji je priznat od MOK. Dakle, ovo je takva „finta“ i „dribling“ našeg zakonodavnog tima koji piše izmene i dopune Zakona svakih pet godina da je to ravno podsmevanju i pravljenju cirkusa od Zakona.
SSGS je nekoliko puta slao naše predloge za izmenu i dopunu Zakona o sportu gde je jasno naznačeno šta i kako treba menjati, međutim zakonodavac je očito gluvlji nego mi gluvi.
Mnogi gluvi sportisti Srbije predstavljaju pravi simbol patriotizma koji se retko viđa. Odbijaju bogate ponude, ponude koje bi im rešila sva egzistencijalna i takmičarska pitanje iz ljubavi prema Srbiji. Godinama odolevaju u nadi da će biti priznati i u svojoj državi. Ne žele da se takmiče za nikog drugog, ali Srbija to ne želi da prepozna. Bolji dokaz ljubavi prema zemlji nećete naći, čak ni novac ih ne navodi da naprave korak i promene sportsko državljanstvo. Uvek sa verom da će se stvari promeniti.
„Da, pojedini vrhunski šahisti, pa i roditelji naše mlade teniserke ozbiljno razmišljaju o promeni državljanstva, jer imaju otvorene ponude iz Hrvatske, Slovenije i jos nekih drzava gde status gluvih sportista uopšte nikad nije doveden u pitanje. I naš golman rukometne reprezentacije gluvih (Vladimir Tepavac prim. aut.), koji je godinama najbolji golman sveta imao je ponude da dođe i igra za hrvatsku reprezentaciju. Ja ih potpuno razumem. No oni se i dalje nadaju promenama i konačnom priznanju statusa u našoj zemlji.
Ako se taj status reši, a to uopšte nije toliko komplikovano kao što to često predočavaju iz Ministarstva i iz SSS, ovi sportisti neće više razmišljati o odlasku u druge države.“
Pojasnio je kako su pokušali da se izbore za pravdu koja stoji na papiru koji je međunarodno priznat. Ne i u Srbiji.
Srbija je odlučila da ignoriše međunarodni zakon.
„Olimpijski Komitet Srbije kao i ostale dve krovne institucije (SSS i Ministarstvo) ignoriše memorandum o priznanju ICSD-a kao ravnopravnog člana i organizatora svih takmičenja gluvih sportista naspram Međunarodnog olimpijskog i paraolimpijskog Komiteta.
U svim drugim državama gluvi sportisti su priznati. Imaju ogromne premije za osvajanje medalja, imaju nacionalne penzije i imaju statuse zaslužnih sportista. Mi nemamo ništa, osim trpljenja dugogodišnje diskriminacije.
Obratili smo se i zaštitniku građana, a bićemo prinuđeni i da pokrenemo parnični postupak, pa makar na kraju završili i u Strazburu na opštu sramotu“, završio je Brakočević.
BONUS VIDEO Njena priča je inspiracija za sve: Staša Srbulović je u Boru izabrana u društvo 10 najboljih sportista
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare